Don Rigobertove beležnice

04.10.04

Sa slavnim piscem, predsednikom žirija u San Sebastijanu o moći ljubavi, nasilju kao protagonisti života i literaturi kao instrumentu nekonformizma...
Od nedavno u biblioteci „Vek Politike-biseri svetske književnosti“, u zajedničkoj ediciji „Politike“ i „Narodne knjige“, nimalo slučajno našao roman „Don Rigobertove beležnice“, jednog od najpoznatijih latinoameričkih i svetskih pisaca - Marija Vargasa Ljose (Arekipi, Peru,1936), autora knjiga kao što su „Grad i psi“,“Pantaleon i posetiteljke“, „Rat za smak sveta“, „Razgovor u katedrali“, „Priča o majci“,“Tetka Hulija i piskaralo“, „Pohvala pomajci“,“Raj na drugom ćošku“...
Zato je izazov za razgovor sa slavnim piscem i esejistom, koji se oprobao i kao reditelj, novinar, kniževni kritičar, čak i kao kandidat za predsednika Perua, bio veći kada smo ga nedavno u San Sebastijanu zatekli kao predsednika žirija 52. Međunarodnog festivala na kojem je i „San zimske noći“ Gorana Paskaljevića bio jedan od laureata...

Ljubav, strast, seks, eros. Eros je veoma važan sastojak Vaših knjiga?

- O da, zato što mislim da je to veoma važan sastojak života. Život je strast, ljubav, imaginacija. Život su i želje. Sve to je intimno integrisano u ljudski život, pa tako i u moje knjige i priče. Naročito u „Don Rigobertovim beležnicama“. Zato što je Don Rigoberto čovek koji je posle gubitka iluzija, gubitka religioznih ideala, ubedio sebe da postoji samo jedan život, i da on treba da bude organizovan kao umetničko delo. Da život treba da bude nešto u čemu je sve ispolirano i povezano sa umetnošću. Kao što je slikarstvo, a on slike voli više nego išta drugo. On misli da je ljubav centralno iskustvo, organizovao je život oko ljubavi. Ne samo sentimentalne, već i fizičke ljubavi. On smatra da je fizička ljubav, erotizam, izraz samo visokocivilizovanih ljudi i visokocivilizovanih društava. Smatra i da erotizam postoji zato što umetnost i literatura prenose slike i rituale, maštoviti osećaj da proizvode jednu vrstu veoma rafiniranog, senzitivnog uživanja tela.

Nasilje i sadašnjost

Ali, mi u današnjem svetu ne živimo baš umetničkim životom ?

- Naravno, ne u kolektivnom smislu. Ne mislim da to može da važi za celo društvo, ali može za pojedince, za parove; recimo, za mali broj ljudi koji su sposobni da organizuju život kao remek - delo. Znam da je retko, ali nije nemoguće.

Kako to učiniti, kada živimo u svetu punom ratova i sasvim neizvesne budućnosti?

- Živimo u svetu u kojem nasilje postaje glavni protagonista. Okruženi smo nasiljem. Ono je prisutno u Evropi, a naivno smo verovali da tako nešto, posle evropskog iskustva tokom dva svetska rata, apsolutno pripada prošlosti. Sada znamo da je nasilje i sadašnjost, a možda i budućnost.

I gde je tu, i kakva je pozicija pisca?

- Veoma depresivna stvar koju smo morali da otkrijemo jeste da je moć literature, moć umetnosti i ideja, da se nasilje zaustavi minimalna. Stvarno minimalna. Kapacitet ideja, literalnih i umetničkih slika da zaustavi brutalnost i nehumanost zaista je mali. Konačno, umetnici, pisci, mislioci, su manje više ujedinjeni u uverenju da treba zaustaviti ubijanje, brutalnost, terorizam, ali totalno smo nemoćni u odnosu na navalu političara, ideologa, fanatika, različitih sekti i verovanja. Naravno, to ne znači da treba da se predamo. Nikako ne. Treba i dalje svemu tome da se protivimo, da pokušavamo da zaustavimo, da pokušamo da unesemo nešto racionalnosti u naš društveni i politički život, ali bez iluzija u koje smo se upleli pedesetih i šezdesetih, kada smo mislili da se knjigama, poemama, slikama, muzikom može promeniti istorija. Sad svi znamo da to nije način da ideje i pogledi utiču na istoriju. Sada svi znamo da to ide veoma polako i veoma indirektno. Ne može se istorija promeniti odjednom, a to smo mislili kada smo bili mladi.

Šta misle mladi danas?

- Moj utisak je da mnogo mladih ljudi više voli uzmicanje, bekstvo od stvarnog života u snove, muziku, drogu, a to samo nihilizam može da stvori. Veoma sam tužan zbog toga. Iako živimo u tako brutalnom svetu, mislim da je važno da se podsetimo reči velikog filozofa Karl Poper koji je rekao: „Svaki put kada se osetimo depresivnim zbog onoga što se dešava oko nas, treba da se setimo da nikada u istoriji čovečanstva nismo imali toliko oružja i oruđa da uspešno pobedimo siromaštvo, bolest, glad, kao što ga imamo sada. Sada imamo takve instrumente da proizvedemo pristojan i dostojanstven život“. Mislim da je ova ideja veoma važna, ali moj utisak je da mlada generacija nije mnogo bliska ovakvoj vrsti idealizma.

Rediteljski angažman

Bili ste uvek veliki kritičar društva. Da li još verujete da Vaš uticaj može nešto da promeni u Vašoj zemlji, u kojoj ste se u jednom trenutku angažovali i kao predsednički kandidat?

- To su bile veoma specifične okolnosti. Ja nisam političar, ja sam pisac. Mene ne zanima politika. Naivno je verovati da svet mogu da promenim kao pisac, ali verujem da knjige mogu da pomognu ljudima da bolje shvate svet u kojem žive. Da to učine mnogo sezibilnije, kritičnije u odnosu na socijalno, političko, kulturno okruženje iz kojeg potiču. To je veoma važan doprinos koji čini da se istorija pomera. Dokle god postoji, literatura će biti instrument nekonformizma, kritičkog pristupa svetu.

A Vi ste građanin sveta?

- Trudim se da budem građanin sveta. Mislim da sam srećan što sam u mogućnosti da živim i u Latinskoj Americi i u Evropi. I svuda se osećam kod kuće. To je nešto što se dešava sve većem broju ljudi na ovom svetu, i mislim da je u tome progres u odnosu na prošlost. Protivnik sam svih vrsta nacionalizama, te katastrofe ljudskog roda. Najgori ratovi, stradanja čovečanstva u poslednja dva veka, rezultat su nacionalizma. Brisanje granica, a to se upravo dešava, od srca pozdravljam.

U trećem milenijumu granice se brišu, ali nacionalizam raste?

- Ovo je dvadeset prvi vek, i neprijatelj demokratije, slobode i civilizacije je nacionalizam. Možda je sada demokratskoj kulturi najveći izazov nacionalizam. U svim svojim aspektima, zato što je u mnogim slučajevima religija iza nacionalizma.

Dopali su Vam se filmovi na Festivalu?

- Video sam mnogo vrednih filmova iz celog sveta koji su duboko povezani sa glavnim socijalnim, društvenim i političkim problemima. U bogatim, u siromašnim zemljama, u zemljama trećeg sveta. Ova vrsta rediteljskog angažmana je veoma dobrodošla. Film je, u krajnjem slučaju, važan zato što može da probudi savest ljudi kao odgovor na velike izazove koje danas imamo u svetu.

Kako se Vama dopao film „San zimske noći“ Gorana Paskaljević?

- To je veoma moćan i snažan film. On je postavljen tako da kroz vrlo ličan odnos između bivšeg robijaša i autistične devojčice pokaže dramu celog društva. Veoma mi se dopala i fotografija, koja je na trenutke odavala utisak crno-bele slike. Srećan sam što smo ovom filmu dali nagradu.

Dubravka Lakić

06.12.03 Pobjeda

Novi roman Marija Vargasa Ljose „Don Rigobertove bilježnice” objavljen je u izdanju biblioteke „Megahit” izdavačke kuće „Narodna knjiga” iz Beograda. Djelo predstavlja nastavak Ljosine prethodne knjige „Pohvala pomajci”.
„Don Rigobertove bilježnice” prevela je Olivera Bulajić, a moto knjige, misli Helderlina i Montenja o životu kao pukom odrazu snova, čitaoca odmah upućuje na Ljosinu namjeru da kroz junaka koji živi između stvarnosti i maštanja simbolično progovori o skromnim mogućnostima čovjeka i beskrajnoj žudnji za onim što mu je nedostupno.
Mario Vargas Ljosa je veoma prevođen na naš jezik i, prema riječima kritičara, gotovo da ima status „domaćeg” pisca. „Don Rigobertova bilježnica” žanrovski je polivalentno djelo. U njoj su, uslovno, dva tipa romana, roman tajni i roman ljubavi. Don Rigoberto je u životu direktor osiguravajućeg društva; u bilježicama, sasvim drugi čovjek koji na stranicama dnevnika otkriva sebe kao hedonistu, erotomana, i egzotičnog maštara. Drugim riječima, „Don Rigobertova bilježnica” je hronika stvarnog, i izmaštanog života, kroz koju Mario Vargas Ljosa ispisuje divne stranice priče o umjetnosti i žudnji.
Pripadajući talasu slavnih latinoameričkih autora koji su napravili „bum” u svjetskoj literaturi u drugoj polovini prošlog vijeka, Mario Vargas Ljosa u ovom romanu dočarava lik čovjeka koji život ne posmatra kao sudbinu, već kao mogućnost za uživanje. No, ta uživanja u sebi imaju koliko romantičarsku viziju, toliko i onu drugu, demonsku. I jedna i druga podložne su manipulacijama pa se knjiga Marija Vargasa Ljose može čitati i kao priča o čovjeku modernog doba čija podijeljenost između onog ostvarenog i željenog, između potrebe duha i tijela, seže i do svojevrsne šizofrenije. „Don Rigobertova bilježnica” je još jedan uzlet Marija Vargasa Ljose do samih dubina čovjekove prirode.

R. K.

24.11.03 Politika

Biblioteka "Megahit" izdavačke kuće "Narodna knjiga" iz Beograda postala je bogatija za još tri dela od kojih je najnoviji roman Marija Vargasa Ljose "Don Rigobertove beležnice" svakako najviše očekivano jer predstavlja nastavak Ljosine prethodne knjige "Pohvala pomajci".

"Don Rigobertove beležnice" prevela je na srpski jezik Olivera Bulajić a moto knjige, misli Helderlina i Montenja o životu kao pukom odrazu snova, čitaoca odmah upućuje na Ljosinu nameru da kroz junaka koji živi između stvarnosti i maštanja simbolično progovori o skromnim mogućnostima čoveka i beskrajnoj žudnji za onim što mu je nedostupno.

O sudbini i nadanju

Mario Vargas Ljosa je veoma prevođen na naš jezik i, prema rečima Radivoja Mikića, književnog kritičara, gotovo da ima status "domaćeg" pisca. "Don Rigobertova beležnica" žanrovski je, kaže Mikić, polivalentno delo. U njoj su, uslovno, dva tipa romana, roman tajni i roman ljubavi. Don Rigoberto je u životu direktor osiguravajućeg društva; u beležnicama, sasvim drugi čovek koji na stranicama dnevnika otkriva sebe kao hedonistu, erotomana, i egzotičnog maštara. Drugim rečima, "Don Rigobertova beležnica" je hronika stvarnog, i izmaštanog života, kroz koju Mario Vargas Ljosa ispisuje divne stranice priče o umetnosti i žudnji.

Pripadajući talasu slavnih latinoameričkih autora koji su napravili "bum" u svetskoj literaturi u drugoj polovini prošlog veka, Mario Vargas Ljosa u ovom romanu dočarava lik čoveka koji život ne posmatra kao sudbinu, već kao mogućnost za uživanja. No, ta uživanja u sebi imaju koliko romantičarsku viziju, toliko i onu drugu, demonsku. I jedna i druga podložne su manipulacijama pa se knjiga Marija Vargasa Ljose, smatra Radivoje Mikić, može čitati i kao priča o čoveku modernog doba čija podeljenost između onog ostvarenog i željenog, između potrebe duha i tela, seže i do svojevrsne shizofrenije. "Don Rigobertova beležnica" je još jedan uzlet Marija Vargasa Ljose do samih dubina čovekove prirode.

Bolji čovek, i porota

Anita Nair, književnica iz Indije, u čijoj smo knjizi "Kupe za dame" uživali koliko prošle godine, sada nam nudi ponovo zanimljivu prozu pod imenom "Bolji čovek". Reč je o delu koje je kao i "Kupe za dame" preveo Vladimir D. Janković, a koje ovog puta govori o ambicioznom, ali toplom i maštovitom neženji Mukundananu koji se vraća u svoje rodno selo u Indiji.

"Bolji čovek" je, inače, prvi roman koji je 1998. godine objavila Anita Nair, i po kojem je i postala poznata u svetu. Preveden je do sada na nemački, italijanski, francuski..., a sada i naši čitaoci imaju mogućnost da ga pročitaju. Ko je uživao u "Kupeu za dame", toj toploj priči u kojoj se prepliću sudbine nekoliko žena, i sada se može uveriti u sposobnost autorke da kroz život svojih junaka i njihove postupke razmišlja o karmi, i mogućnosti njenog izbegavanja. Ima li šanse pojedinac koji želi da pobegne od snage jednoumlja mase tako što joj se odupire sopstvenim navikama i odbrambenim mehanizmima? Odgovor na ovo pitanje možemo saznati samo čitanjem "Boljeg čoveka" Anite Nair.

"Porota", roman Džona Grišama (prevod sa engleskog Tea Jovanović) još je jedno delo popularnog američkog hit-pisca na našem jeziku. Džon Grišam, po struci advokat, bavio se svojom profesijom deset godina da bi se potom potpuno posvetio pisanju. Poznate su njegove knjige (prema nekim su snimljeni i filmovi) "Firma", "Dosije Pelikan", "Klijent", "Vreme za ubijanje", "Testament"... Grišam spada u najpopularnije pisce u svetu, a romanom "Porota" ulazi u zamršeni svet prava, uzimajući za temu spor duvanske industrije koja nikada do sada nije izgubila parnicu sa porodicom preminulog pušača. U zamršenoj igri obe strane, na pretpostavljeno neutralnom polju nalazi se – porota. Kako proces odmiče, u sobi za porotnike zbivaju se sasvim neobične stvari, i porota polako počinje da izmiče kontroli. Grišam je stvorio još jedan napeti triler, sasvim u skladu sa svojim prethodnim delima koja su ponela laskave ocene.

A. Cvijić