Džefri Blejn je priuštio sebi trenutak razgledanja. Pogledom je brzo prelazio od bara s desne strane, preko stolova koji su se presijavali zlatnom i crvenosmeđom bojom divljeg cveća, pa do podijuma u udaljenom uglu prostorije. Ljudi su još pristizali ? muškarci stresajući sneg s ramena, žene pažljivo podižući plastične kapice koje su nosile da ne pokvare frizuru, a devojke veličanstveno vrteći glavama, puštajući da kapljice otopljenog snega poprskaju svakoga ko je bio te sreće da se zatekne dovoljno blizu.
Uskoro će proveriti i napolju, kako bi bio siguran da ulice nisu zakrčene. Sada je želeo samo da posmatra ko je sve tu.
Sudija Borklund i njegova supruga pronađoše Džesiku i poljubiše je čestitajući joj. Ona je sva sijala pod njihovim divljenjem. Njene najbliže prijateljice, Rene, Ejmi i Grejs, motale su joj se oko njenih golih, glatkih ramena, osmehujući se nemirno, dokono zračeći savršenstvom i lepotom, pre nego što će zabava otpočeti u punom jeku. Za koji minut, čestitanja će biti okončana i počasni gost više neće morati da sluša kako blista lepotom, kako je prostor bajan i kako je sasvim neverovatno da neko slavi rođendan u restoranu kao što je Kod Stesnija (kao da uopšte i postoji još neki restoran poput ovog), i Da li ima pojma koliko je srećna? i Gluposti, draga, ona tu sreću potpuno zaslužuje i Kako je tvom ocu uopšte pošlo za rukom da dođe do ovog mesta?
Bend će početi s muzikom kroz nekoliko minuta. Instrumenti su im već bili na podijumu podignutom samo za ovu priliku u uglu najbližem kuhinji. Pa ipak, od muzičara ni traga. Pojavili su se, postavili instrumente, a zatim se povukli u kuhinju.
Džefri je posmatrao svoju kćer kako uživa, sigurna da je, bar u ovom trenutku, ona centar sveta. Napolju, znala je, novinari koje su policijske barikade zadržavale na drugoj strani ulice i koji su mogli samo izdaleka da slikaju goste Džefrija Blejna ili Džesike Blejn dok dolaze na zabavu, ubili bi za sliku blistave Džesike koju ljubi Džejkob Krences, koja se rukuje s Vilardom Botinsom, koja povija svoj dugi botičelijevski vrat da sasluša prošaputanu tajnu Icaka Perlmana.
Konobar skliznu pored Džefrija s ovalom punjenih pečuraka, jednog od Stesnijevih čuvenih predjela. Džefri ga mahanjem ruke otposla dalje i odsečno krenu ka zadnjem delu prostorije. Na putu ga uhvati Ed Vuorinen, ali on zastade tek da se rukuje s njim i poljubi njegovu suprugu Telmu. „Odmah se vraćam“, reče izvinjavajući se. Kada se okrenu da pođe, za mišicu ga steže Vilton Mejzer govoreći: „Neću ti oduzimati vreme, sigurno imaš milion stvari koje moraš da obaviš. Kćerka ti je prelepa, sve je prelepo“, a Džefri uzvrati: „Otkada ti, Viltone, znaš šta je lepo?“ Obojica se nasmejaše.
Džefri se polako probijao do kancelarije kroz kuhinju punu ljudi. Rekao je bendu da će razgovarati s njima pre nego što otpočnu svirku, pa su ga sada čekali, njih četvorica, raskomoćeni u privatnoj kancelariji Erila Stesnija, kao da zamišljaju sebe kao uobičajene aparate koji se mogu naći u svakoj dobro opremljenoj kuhinji. Zvali su se Džoni Bols, Ted Didl, Bo Džob i Džejk Ogast. Ime benda je bilo Zona odrona, a onaj tip koji se zvao Džoni Bols i koji se predstavljao kao glavni vokal, imao je tetovirani penis na nadlaktici. Džefriju se činilo da ni izbliza nisu toliko mladi koliko žele da izgledaju. Pretpostavljao je da Džejk Ogast, koji je rekao da je basista, ima bar trideset godina, ako ne i više, a ni ostali nisu bili mnogo mlađi. Gvožđurija kojom su okitili lica i razmazana crna šminka zbog koje su ličili na zaostale rakune, očigledno je trebalo da ih podmladi.
„Znate šta smo rekli ? nema pojačala“, podseti ih Džefri.
„Dobro, dobro“, složi se Džoni Bols.
„Želeo sam da vas pitam nešto o tekstovima pesama.“
„A kao, šta o njima?“
„Pa“, Džefri je oklevao, nesiguran kako da formuliše pitanje. „Šta je s nepristojnim rečima?“
„Ima ih.“
„Ima ih?“
„Je l’ imaš reči koje nećeš da kažemo? Na primer pička? Nećemo reći pička. U redu, momci, nema pičke.“
Ostali se složiše, a svaki je ponavljao reči „nema pičke“ kao molitvu.
„Nisam baš na to mislio“, reče Džefri.
Džoni Bols podiže obrvu, čekajući. S njom se podigoše i dva prstena i lanac.
„Više sam se brinuo oko nasilja“, reče Džefri.
„Za ili protiv istog?“
Sada je na Džefrija došao red da ne odgovori.
„Izvini, čoveče, mala šala“, reče pevač. „Misliš, kao ono, pobijte svinje i zakoljite kučku, takvo sranje. To je rep. Mi ne repujemo.“
„A šta radite?“
„Neće ti se dopasti“, reče Džoni Bols, prvi put pokazujući iskrenost. „Ali klincima hoće. A to je poenta, je li?“
„Deo poente.“
„Dobro. Nećeš da te mnogo ljudi mnogo gnjavi zbog nas.“
„Konačno si shvatio.“
„Ali mora da bude stvarno, je li? Jer, mi možemo da pevamo i svadbene pesme, ako hoćeš. Hava Nagila.
Septembarska pesma. Što je truba. Ne želiš ti to.“
„Dobro“, složi se Džefri. „Mora da bude stvarno.“
