10.10.19
DRUGA STRANA DIZAJNA
U modernoj istoriji umetnosti, kreativne industrije i dizajna vidimo podužu kolonu poznatih i manje poznatih ličnosti koje su uskraćenost ili patnju iz perioda detinjstva preusmerile na stvaralaštvo, inovaciju i karijeru. Nastala na tom tragu, autofikcija Devet beogradskog dizajnera Slavimira Stojanovića Futra ima svoje osobenosti. Pre svega, donosi sećanja u neprestanom račvanju, uglavnom inicirana nekim “sadašnjim” agensom (rođenje deteta, izložba, dolazak migranata...). Potresni događaj koji je obeležio život nama poznatog glavnog junaka-pripovedača, utiče na nepravilni brzi ritam njegove priče, koja premotava i preklapa događaje iz sadašnjosti i prošlosti, zbog čega ovo, po obimu neveliko delo, poseduje snažnu dinamiku.
Naime, zbog gubitka pamćenja doživljenog sa devet godina prilikom jedne bezazlene dečije igre, junak Sava Nikolić mora da kopa s obe strane mentalne cezure. To je osnovna vododelnica. S jedne strane reza nalazi se prvih devet godina života, potpuno izbrisanih, koje treba prikupiti i posložiti. Ovaj period obuhvata deo odrastanja odvojenog od roditelja u internatu u Americi i povratak kući gde je uspostavljen novi poredak – u međuvremenu je rođen mlađi brat koji je zauzeo središnje mesto. Njemu pripada i važan podskup – porodično predanje, priča o tajnoj vezi i kasnije braku junakovih roditelja. Na ovoj ravni važno mesto zauzima junakova baka, odnosno njeno oštro protivljenje tom braku iz ideoloških razloga.
S „ove“ strane cezure glavni junak je Sava, tačnije njegova „nova“ istorija koja hronološki dolazi posle pada. Nju je junak potisnuo kako bi se izolovao, sazreo i izgradio sebe pronašavši utočište u karijeri uspešnog dizajnera. Ona obuhvata žrtvovanje i stradanje majke, očev alkoholizam i junakov potpuni raskid sa porodicom, naročito problematičnim bratom. Pred čitaocem se odvija priča o nesrećnoj porodici iz Cvijićeve. Frojdovski detektivski obrt ogleda se u tome što junak sve vreme sklapa kockice o bratu i ocu koji su nemarom i sebičnošću iznurili majku, dok na kraju, u jednom od vrhunaca knjige, u razgovoru sa maminom kumom Donkom, ne dođe do spoznaje o sopstvenoj odgovornosti (“A onda sam otišao od kuće i ostavio je samu.”).
Sentimentalnosti, koju nalazimo u sličnim narativima, Devet suprotstavlja brutalizam samorefleksije lišen bilo kakvog patosa. Očigledno, junak kao sustecište brojnih narativnih linija iz prošlosti nije tek bezlično “ja”, ali ni “jedan od nas”, već čovek koji je želeo “barem po jednu nagradu svaki dan, 365 dana, pa ponovo”. Naglo osamostaljivanje i samopregnuće u ovom slučaju imaju cenu budući da junaka pretvaraju u mašinu koja se hrani sujetom i uspehom. Prazninu nastalu gubitkom predstave o porodici on ispunjava ambicijom. Tako na primer, razočaranost što nije bio primljen u jedno prestižno dizajnersko društvo na svetkovini u Njujorku, iako je dobio nagradu, pripovedač objašnjava na sledeći način: “Mislio sam da sam ja novi član porodice.” Potom, na povratku iz Stokholma 1997, gde mu je uručena još jedna među mnogim nagradama, junak saznaje da su mu otac i brat, nakon jedne svađe, završili u bolnici, u istoj sobi. Umesto da ih „samo“ poseti, junak im se pridružuje:
„Treći krevet je prazan. Ulazim u sobu, legnem na leđa u slobodan krevet, obgrlim zlatni pehar koji mi leži na leđima i zatvorim oči. Nas trojica Nikolića ležimo poređani kao delfini na suvom doku Klinike za odvikavanje od bolesti zavisnosti.“
Autofikcija Devet, u tom smislu, ne predstavlja samo napor da se prikupe fragmenti sećanja, izbrisani ili potisnuti, što je česta tema u umetnosti i književnosti, već pre, u konkretnom slučaju, preplitanje i pokazivanje nerazdvojivosti pitanja porodičnog nasleđa junaka sa problemom odronjavanja umetničkog u eri zahuktale marketinške industrije. U trenucima profesionalne i lične krize, junak sasvim slučajno nailazi na poštara u penziji i amatera-slikara Arsenija Manojlovića. Oca koga je sin napustio „jer je hteo sve sam, valjda“ (što je u stvari najbritkiji Savin portret) i koji petnaest godina slika isti motiv u improvizovanoj kućici kraj reke, Sava upoznaje u trenutku spoznaje da “nikada ništa nisam nacrtao sam za sebe, iz čistog hira.” Izuzetnost pozicije junaka, njegova karijera vanserijskog dizajnera koju oseća i kao nadoknadu za porodicu i kao roditeljski dom, određuje i rasplet ove scene. Dok, s jedne strane, Manojlovića zanima da svaki put bude bolji i drugačiji i da sebe zabavi, s druge strane Sava unosi štafelaj u agenciju, a nedugo potom svoja nova dela uspešno izlaže u Galeriji Gece Kona, dodatno afirmišući sebe kao ambicioznu i takmičarsku osobu.
Naporedo sa Savinom autorefleksijom, odigravaju se slučajne interakcija sa rođacima ili novim poznanicima. Slučajnost je ovde pokretač priče – junak sreće Donku na groblju, ona mu priča o ljubavi njegovih roditelja u školskim klupama; junak upoznaje Manojlovića koji mu pomaže da shvati sebe i odnos sa ocem; junak sreće Viktora Kona, koji mu rasvetljava figuru oca iz mlađih dana, sjajnog sportistu i fajtera; junak sreće ujaka Baneta, koji mu pomaže da se priseti odlaska u Ameriku... Reč je o svakodnevnim ljudima, običnim, prosečnim, manje ili više uspešnim, autsajderima. Osim toga što pokreću narativ i daju mu ravnotežu u odnosu na predominantni specifični karakter junaka-pripovedača, ovi likovi pripadaju svetu koji narativno posreduje negativna društvena kretanja iz vremena nakon Drugog svetskog rata. Devet se, naime, može čitati i kao pripovest o jazu između nekoliko generacija. Ova knjiga sažima tomove porodične istorije gubitaka i promašaja, izvlačeći na svetlo dana ono svakodnevno, životno, odnosno sve ono što je moralo da mimoiđe junaka na putu samoizgradnje. U tom kontekstu treba shvatiti priče o životu ujaka Marjana u Americi (koncerti Bouvija, Stonsa, Džejmsa Brauna...) ili priče o odrastanju dece iz komšiluka i posebno brata Vlade.
Na oko 250 stranica malog formata nižu se kratka poglavlja dodatno obeležena radovima Slavimirovih kolega. Reč je o namenski rađenim ilustracijama za određena poglavlja; na spisku se nalazi oko 50 dizajnera različitih generacija, različito pozicioniranih, među kojima su i oni sa respektabilnim internacionalnim karijerama (Trkulja, Jehlička, Milenković...). Gledajući samo ilustracije, čitalac može dobiti kvalitetnu brzu informaciju o različitim orijentacijama na savremenoj domaćoj sceni dizajna i ilustracije. S druge strane, sam tekst nudi mnogo više, jer su obuhvaćeni problemi više generacija: od one rođene neposredno nakon Drugog svetskog rata (“Mi smo odrastali u ubeđenju da su sećanja štetna. Svako od nas imao je u svojoj familiji neku traumu iz rata koju je uspevao da prebrodi zaboravljanjem, gledanjem u budućnost, a ne u prošlost.”), preko generacije slikara Manojlovića čija su deca početkom devedesetih završila ili u inostranstvu ili na ratištima, a kojoj pripada i sam glavni junak, sve do najmlađe, kojoj pripada sirijski izbeglica Rifat Ahmadi, kome je Srbija usputna stanica, pošto njegova porodica, koja je ostala u domovini, u njega polaže sve nade da će uspeti da ih izbavi i dovede u Švedsku.
Na samom kraju knjige menja se ton. Bogatstvo sveta s ljudima koji su činili kako dobre tako i destruktivne stvari, koji „slučajno“ dolaze i odlaze, odjednom se poništava. Idilična scena razgovora oca sa sinovima, data u dva poglavlja, deluje “namešteno”. Zapravo, problem nije u srećnom kraju po sebi, već u “količini” srećnih krajeva. Naime, kraj se u ovom romanu već više puta odigrao, pri čemu je to promaklo piscu (Slavimiru) – junak je dobio ćerku rušeći na taj način monolitnost i izolovanost sveta ambicioznog dizajnera; on i brat su shvatili da su odgovorni za smrt majke, Ahmadi je sa devojkom stigao u Švedsku… Za jedan ovakav narativ, bio bi mnogo bolji “slučajni” kraj, odnosno jedan ili dva efektna simbolična prizora iz pripovedačeve sadašnjosti.
Nebojša Marić
