01.01.00
Politika
11.01.2003.
Vraćanje sebi: Slobodan Rakitić
Veština nemogućeg
Ni u čemu udeo nemogućeg nije tako izražen kao u pesništvu, u kojem je nemoguće isto što i moguće, sumnja što i vera, beznađe što i nada
U jubilarnom kolu, povodom stodesetogodišnjice postojanja Srpske književne zadruge, objavljena je i knjiga Slobodana Rakitića (1940), jednostavno nazvana "Pesme". Izbor je sačinila i predgovor napisala Bojana Stojanović-Pantović.
Slobodan Rakitić, jedan od naših najznačajnijih pesnika, autor je zbirki: "Svetlosti rukopisa" (1967), "Raški napevi" (1968), "Svet nam nije dom" (1970), "Zemlja na jeziku" (1973), "Pesme o drvetu i o plodu" (1978), "Žudnja za jugom" (1981), "Potomak" (1982), "Osnovna zemlja" (1988), "Tapije u plamenu" (1990), "Duša i sprud" (1994), "Vodena slova" i "Južna zemlja" (2000), knjiga eseja: "Od Itake do priviđenja" (1985) i "Oblici i značenja" (1994).
Sa Slobodanom Rakitićem razgovarali smo za velikim gostinskim stolom u Srpskoj književnoj zadruzi.
? Izbori iz poezije su i prilika za preispitivanje pređenog puta i svođenje pesničkih računa. Jeste li zadovoljni sa onim što ste učinili prethodne tri i po decenije?
- Od prve knjige "Svetlosti rukopisa", prošlo je tri i po decenije. Međutim, od prvih objavljenih pesama prošlo je više od četiri decenije. Da budem iskren, ne bih mogao da kažem da sam zadovoljan. Često pomislim da sam sve pisao fragmentarno, s vremena na vreme, tek u nekim trenucima vraćanja sebi i u sebe, koje nalikuje povratku s nekog putovanja. Mislim da to važi za najveći broj pesnika i da je malo onih koji su, poput Jovana Dučića, na primer, uspeli da ostvare celinu svog pesničkog dela. On je jedan od retkih koji je još za života zaokružio svoje delo i u tom smislu mogao je slobodno za sebe reći da je srećan pesnik.
Poezija nije politika, koja je "veština mogućeg", kako se to najčešće kaže. Poezija je veština nemogućeg, i ni u čemu udeo nemogućeg nije tako izražen kao u pesništvu, u kojem je nemoguće isto što i moguće, sumnja što i vera, beznađe što i nada.
Poezija uglavnom postavlja pitanja, a ne daje odgovore; religija pak ima odgovor za sve. Ko želi da ga čuje. Ko, pak, ne želi, on ga neće ni čuti. Iznad svih odgovora, nedoumica i sumnji, postoji jedan odgovor: Bog zna. Ono što ne zna čovek, zna Bog. Onaj koji ne čuje Boga, ne može čuti ni samoga sebe. U tome vidim ne samo suštinu sveta nego i smisao ljudskoga postojanja.
U poeziji sve se može reći drugačije, pa da opet zvuči uverljivo. Ta činjenica, na prvi pogled paradoksalna, ne dovodi u pitanje sve ono što je stvoreno već, naprotiv, ukazuje na neograničene mogućnosti ljudskoga duha, a pre svega jezika.
U vlasti pesme
? Književna kritika je, najčešće, Vašu poeziju svrstavala u (neo)romantičarsku i (neo)simbolističku. Smeta li Vam ukalupljavanje poezije u sve te "izme"?
- Poezija je uvek više od onoga što želi i sam pesnik, a tek koliko je iznad onoga, ili izvan, što u njoj vidi jedan kritičar. Pesma ima svoju logiku, u čijoj je vlasti i sam pesnik, a ne samo čitalac. Kada ovo kažem nemam nameru da mistifikujem pesnički čin. Hoću da kažem da je i pesma neka vrsta stvarnosti. Ponajmanje je lirska pesma u vlasti kritike, jer se najviše opire tumačenju.
Ne smeta mi ono što su o mojoj poeziji pisali i pišu književni kritičari, pogotovo kad je taj odnos prema pesničkom tekstu kreativan. Njihova tumačenja su najčešće i za mene otkrivalačka.
Lirika je po samoj svojoj prirodi, u osnovi, romantička i simbolička. Nijedna poezija ne pripada samo jednoj školi ili jednom književnom pravcu. Ona je uvek pomalo zagonetna i višeznačna. Moderna poezija se zato sve više bavi sobom, svojom prirodom, svojim mogućnostima, svojim smislom, kao što se uostalom i sama književna kritika bavi sobom.
? Smatraju Vas naslednikom Dučića, Rakića, Disa, Desanke, Crnjanskog, Miljkovića... Ko su Vaši pesnički preci i uzori?
- Sve pesnike smatram svojim bliskim precima, čak i one koji su živeli u dalekim vremenima. Bliži su mi Domentijan, Teodosije, despot Stefan Lazarević, Dimitrije Kantakuzin ili nepoznati pesnik iz druge polovine XIV veka, sa svojom "Ispovednom molitvom", nego mnogi moji savremenici. Veze sa pesnicima, živim i mrtvim, jesu kreativne prirode, one su katkad svesne i namerne, ali mogu da budu i nesvesne. Razni glasovi iz prošlosti dopiru do nas; prepoznajemo ih u tekstovima najmodernijih savremenih pesnika. Reč je o prirodnom i sasvim legitimnom pesničkom postupku.
? Bavite se, kao i svi pesnici, večitim temama, ali ste posebno vezani za srpsku prošlost. Svoju lirsku žicu ispredate iz naše epske tradicije?
- Srpski srednji vek osećam veoma blisko i katkad mi se učini da sam sa dobom Nemanjića vezan pupčanom vrpcom. Knjiga "Zemlja na jeziku" nije u saglasju samo sa starim jezičkim idiomima i drevnim bogoslužbenim pesništvom već sa čitavim jednim nasleđem. Koliko vodi dijalog sa svojim dobom, lirski subjekt isto vodi dijalog i sa prošlošću. Tradiciju shvatam kao sadržaj, a ne samo kao okvir. Onako kako je u jednom trenutku Stanislav Vinaver shvatao Vizantiju. Ili Nastasijević srpski srednji vek. Ono što nam je iz prošlosti ostalo su vrednosti, a vrednosti se ne smeju olako odbacivati, kako smo to mi, inače, često činili i kako danas činimo. Bilo bi to kao skidati sa sebe sopstveno lice da bismo se izjednačili sa drugima. Za mene bi to bila neka vrsta kulturnog i duhovnog kloniranja i unifikovanja neponovljivog ljudskog bića. Kakva je neka vlast najbolje se vidi na osnovu toga kakav je njen odnos prema prosveti i kulturi. Vlast koja ne shvata njihov značaj, ne shvata ništa. Zaziranje od prošlosti, istorije i tradicije vidim kao recidiv komunističke ideologije.
Čuvati sopstveni identitet
? Čitav niz pesama posvetili ste našim svetinjama. Mnoge od njih su ostale samo u našem duhovnom zavičaju. Možemo li ih sačuvati, barem, u pamćenju, u jeziku?
- Poezija je i pamćenje, i svedočenje, i dijalog. Osnovne duhovne vrednosti srpskog naroda sačuvane su u jeziku, odnosno u poeziji. Naša istorija dobrim delom sačuvana je u našem epskom pevanju. Najviši umetnički izraz naš narod je dao u sakralnoj arhitekturi fresko slikarstvu. Sve to predstavlja naš doprinos evropskoj hrišćanskoj civilizaciji, čiji smo bili istočni duhovni bedem. Imati sve to i čuvati sve to znači imati i čuvati sopstveni identitet.
Svoje dve knjige, "Osnovnu zemlju" i "Tapije u plamenu", znatnim delom posvetio sam kosovskoj temi. Ali, i ne samo njoj. U nekolikim pesmama tih knjiga postavljeno je pitanje identiteta. U pesmi "Vaga" osnovno pitanje, bolno, jeste da li smo mi zaista onaj narod koji je gradio Đurđeve stupove, Studenicu, Sopoćane, Gračanicu, Dečane, Manasiju i druge svetinje? To pitanje postavlja i dr Vladeta Jerotić u svojim esejima. I narodi se menjaju, a naše freske i naše srednjovekovno pesništvo svedoče o jednom narodu koji je bio na najvišoj duhovnoj lestvici. Srbi su uvek pripadali Evropi i zato ne shvatam danas gotovo grozničavo ponavljanje nečega što već samo po sebi jeste. Priče o putu u Evropu su kulturni i politički pleonazam i ukazuju na inferiornost onih koji o tome stalno govore.
? Česti su Vaši dijalozi s Bogom. U jednoj pesmi ga molite: "Bože, zberi, sjedini, pleme naše u osipanju". Ima li kraja našoj neslozi?
- Religiozno iskustvo je najviši stepen ljudskog duhovnog uspona i lirsko pesništvo mu je veoma blisko, ono iz njega ishodi. Jedino pitanje koje se može postaviti pred Bogom, jeste pitanje smisla postojanja, a to su pitanja o rođenju, životu, ljubavi i smrti. Zatim slede pitanja ko smo, odakle smo i kuda? Bilo da je reč o pojedincu, odnosno ličnosti, bilo o kolektivu, odnosno zajednici? U nekolikim pesmama, kao što su "Svet nam nije dom", "Vrt kom kraja nema" ili "Stožer", izražena je žudnja za celinom i jedinstvom, za vrhunskim skladom, za savršenstvom, a sve su to bili ideali vizantijske civilizacije. Pri tom imam u vidu i srpsko nacionalno biće, podložno osipanju i rastakanju. Danas se to dešava na naše oči, a nismo u stanju ništa da učinimo i zaustavimo tu destrukciju. Ugroženi su nam i jezik, i pismo i država. Otuda i molitveni ton u nekim mojim pesmama. Otuda i stalno obraćanje koliko Bogu toliko i sopstvenom unutrašnjem biću, a sve u traganju za osloncem i duhovnim uporištem.
? Našu kuću smo sagradili, kažete u jednoj pesmi, na najlepšem mestu, od najtvrđe građe, od samih kostiju. Da li je taj drum, na kojem smo sagradili kuću, naš jedini usud i uzrok svih nesreća?
- Istorija i geografija za nas Srbe uvek su bile od presudnog značaja. Selismo svugde svoju krv, kaže u jednoj pesmi Crnjanski, pisac monumentalnih "Seoba". Rasejali smo svoje pleme po raznim stranama Evrope, ratovali po tuđim planovima, osnivali vojne krajine, više štiteći druge nego sebe, odlazili ponovo nazad preko Karpata i nestajali na prostorima Ukrajine i Rusije. Na našim drevnim i osnovnim teritorijama, natopljenim srpskom krvlju, sa našim grobljima i svetinjama, drugi su osnivali sopstvene države, od našeg jezika stvarali su se drugi jezici. Danas je srpsko pitanje i nacionalno, i državno, i kulturno, i duhovno, i ekonomsko, i demokratsko, i moralno, a ponajviše biološko. Otvorila su se, odjednom, sva pitanja, sve teže jedno od drugoga. U tolikom njihovom broju, sa osiromašenim narodom, kako da ih sada rešimo kad nismo mogli jedno po jedno, kad je trebalo i kad je bilo mogućno. A jednom propušteno, teško se nadoknađuje. Ne jednom, spoticali smo se o isti kamen, činili iste greške, ne naučivši ništa od istorije.
Zoran RADISAVLJEVIĆ
