Buldožerci

U POČETKU...

... Arnold Bros (osn. 1905) stvori Radnju.

Takvo je, bar, bilo verovanje hiljada nouma koji su tokom mnogih pokolenja živeli ispod podnih dasaka jedne stare, ugledne robne kuće koju podiže Arnold Bros (osn. 1905).
Ta Radnja postala je, za njih, ceo svet. Njihov svet, sa krovom i zidovima.
Vetar i Kiša bejahu njima samo drevna predanja. Noć i Dan, isto tako. Sad su postojali sistemi za prskanje vodom iz tavanice, u slučaju požara, i sistemi za klimatizaciju; mali, prenatrpani noumski životi kuckali su prema časovniku Radnje, sa dva perioda, Otvoreno i Zatvoreno. Noumska godišnja doba bila su Januarske rasprodaje, Uskočite u prolećnu modu, Letnja jeftinoća, i Božićni vašar. Pod rukovodstvom Knjigopapirskog Igumana i sveštenstva, obožavali su – ali na učtiv način, bez napetosti, da mu ne zasmetaju – Arnolda Brosa (osn. 1905); verovali su da je on stvorio sve, naime celu Radnju i sve u njoj. Bili su veliki brosovci.
Neke noumske porodice postale su bogate i moćne i preuzele imena – otprilike – onih Odeljenja robne kuće ispod kojih su se nastanile... Del Ikatesi, Gvožđarci, De Šeširi.
Onda su u Radnju stigli, vozeći se na jednom kamionu, poslednji noumi koji su opstali Napolju. Oni su veoma dobro znali šta je kiša, a šta vetar. Zato su i nastojali da se od ta dva sklone.
Jedan od tih pridošlica bejaše Masklin, lovac na pacove. Uz njega su bile Bakica Morki i Grima, ali one su bile ženske i nisu se stvarno računale. Sa ovim ‘izvanašima’ došla je, dabome, i Stvar.
Niko nije baš razumeo Stvar. Masklinov narod predavao ju je sa kolena na koleno, vekovima; znali su još samo da je veoma važna. Kad je došla blizu elektriciteta u Radnji, stekla je snagu da govori. Rekla je noumima da je misleća mašina iz broda koji ih je pre mnogo hiljada godina doneo iz neke druge, daleke Radnje, ili sa neke zvezde. Stvar je takođe tvrdila da može čuti govor elektriciteta, kao i da elektricitet, između ostalog, govori da će Radnja biti srušena kroz tri nedelje.
Masklin je bio taj koji je predložio da noumi kamionom pobegnu iz Radnje. Ustanovio je, na svoje čuđenje, da je najlakši deo tog poduhvata bio: naučiti kako se ovladava jednom tako gigantskom mašinom. Najteži deo bio je ubediti noumski narod da to može uraditi.
Masklin nije bio vođa, mada bi to rado bio. Vođa može da stane sa donjom vilicom isturenom napred i da čini junačka dela. Masklin je, međutim, morao da ubeđuje, da se raspravlja, a ponekad i da laže... samo malo. Da laški. Otkrio je da ćeš noume pre navesti da nešto rade ako im stvoriš uverenje da su sami došli na tu ideju. Ideje! To je bilo ono osetljivo. Noumima je bilo potrebno mnogo ideja. Trebalo je da nauče da rade svi zajedno. I da čitaju. I da prihvate pomisao da su njihove ženske, hm, gotovo isto onoliko pametne kao muški noumi (mada je svako znao da je to smešno i da se ženskama pregreje mozak ako im se dozvoli da suviše misle). Bilo kako bilo, noumi su uspeli. Njihov kamion pošao je iz Radnje neposredno pre no što je u njoj iz tajanstvenih razloga izbio požar koji ju je uništio. Kamion je odjurio iz grada, uz put ne praveći nikakvu ogromnu štetu.
Noumi su onda pronašli jedan napušteni kamenolom lepo uvučen u jedno brdo, okružen nekolicinom ruševnih građevina. Znali su da će posle toga biti sve u redu. Jer doći će, čuli su to, Blistava nova zora. Naravno, većina nouma nikad nije videla zoru, ni blistavu ni ma kakvu drugu, a da su je videli, znali bi da posle blistavih zora obično dođu oblačni dani. Sa povremenim pljuskovima.
Minulo je šest meseci...

Ovo je priča o Zimi.
Ovo je Velika bitka.
Ovo je priča o buđenju Džekuba, Zmaja od Brda, čije su oči bile kao velike oči, glas kao veliki glas, a zubi kao veliki zubi.
Međutim, priča se nije tu završila.
Nije tu ni počela.