Brat

20.12.08

Treba čitati što više, sve dok u jednom trenutku ne osetite ljubomoru i poželite da pokažete da ste i vi u stanju da napišete priču - kaže Albahari

Najprevođeniji srpski pisac David Albahari već desetak godina živi i stvara u Kanadi. Fizička udaljenost nije uticala na Albaharijevo odsustvo iz književnog života na ovim prostorima, već mu je, naprotiv, kao piscu omogućila da sa distance pruži snažnije i objektivnije skice ovdašnje stvarnosti. Tako su, pored Beograda, Zemuna i junaka koji prebivaju u piščevoj rodnoj zemlji, njegovi junaci i Indijanci, te emigranti iz svih krajeva sveta skučeni u Kanadi.
Možete li da zamislite svoj put, da ne kažem karijeru da je kojim slučajem jezik na kojem stvarate, živite - engleski?
- Mogu da zamislim ono što je najmanje važno, tj. da bih sada bio profesor kreativnog pisanja na nekom američkom univerzitetu. Ne mogu, međutim, uopšte da zamislim o čemu bih, i kako, pisao, jer je broj elemenata koji utiču na formiranje pisca doista ogroman. Porodica, detinjstvo, školovanje, brak... U pitanju je ceo život, a ne samo jezik. Ukratko, da bih odgovorio na vaše pitanje, morao bih da napišem ceo roman o svom nepostojećem dvojniku.
Veoma često u ovdašnjim novinama osvane neka vest, intervju, prikaz vaše knjige. Kad god vas spominju stoji - David Albahari, najprevođeniji srpski pisac. Kako to nosite, primate, živite?
- Činjenica da vas prevode na razne jezike jeste nešto najlepše što piscu može da se desi. To je, s jedne strane, svakako priznanje kvalitetu onoga što radi, ali i znak da je u svojoj prozi dosegnuo nešto što govori čitaocima drugih kultura, nešto što ostaje u delu bez obzira na jezik na kojem ga čitaoci čitaju. Osećam to kao pohvalu onome što radim, s tim što je svaka takva pohvala i neka vrsta tereta - obaveza da u svemu što pišete dosegnete tu isti „magiju“, odnosno, da ne izgubite ono što vašu prozu čini privlačnom čitaocima na drugim jezicima.
U prvo vreme u vašim pričama mogla se osetiti neka vrsta teskobe, skučenosti kod vaših likova. Ovde mahom mislim na ljude koji su došli u Kanadu iz nekog sasvim drugog sveta, na emigrante... Vaša duboka inspiracija bili su Indijanci. Šta je to što vas u ovom času najviše inspiriše?
- I dalje me najviše inspiriše sam čin pisanja, odnosno želja da ispričam priču onako kako to još nikada nisam uradio. A inspiraciju za teme tih priča nalazim, kao i ranije, u svakodnevnom životu, u onome što mi se događa. Na primer, priče u mojoj novoj zbirci priča - „Svake noći u drugom gradu“ („Srpska književna zadruga“) - inspirisane su brojnim književnim večerima u raznim našim i evropskim gradovima, dok je roman „Ludvig“ nastao kao odgovor na moje česte posete Beogradu. Ukratko, i dalje verujem da pisac ponajviše piše o samom sebi, što i nije čudno, jer svako od nas je poseban i veličanstven kosmos, neiscrpna tema i inspiracija, iako celog života pišemo o istoj osobi.
Koji je vaš neostvaren književni san?
- Neostvareni književni snovi najčešće ostaju u obliku nedovršenih rukopisa, pa je tako i u mom slučaju. Podstaknut serijom romana Džona Apdajka o njegovom junaku Zeki, želeo sam da uradim nešto slično sa junakom mog prvog romana, sudijom Dimitrijevićem. Apdajk je svog junaka „posećivao“ svakih deset godina, pa je tako svaki od njegova tri romana zapravo studija jedne decenije u Americi. Moj junak se pojavio prvi put krajem sedamdesetih godina - taj roman je objavljen 1978. godine - i kada sam početkom devedesetih hteo da napišem nastavak njegovih dogodovština, to mi nikako nije polazilo za rukom. Naime, tada su već počela previranja i koškanja koja će dovesti do rata, i delovalo je krajnje apsurdno pisati o junaku koji živi u svom unutrašnjem svetu, razmišlja o zen budizmu i pokušava da tumači Kjerkegora. Tada sam još bio u Beogradu i osećao sam najveći mogući otpor prema pisanju o ratu koji se sve brže i brže približavao. Trebalo je da odem u Kanadu da bih, bar u nekoj meri, savladao taj otpor, ali tada su me privukle neke druge teme i sudija Dimitrijević je potisnut u drugi plan. Ponekad pomišljam da sam ispao nepravedan prema njemu, pa stoga uvek ostavljam otvorenu mogućnost da mu se jednog dana vratim. Zasada je to i dalje moj neostvaren književni san.
Kakve su nade za filmovanje vaših romana. „Mamac“, „Gec i Majer“ su tako inspirativni za ovu vrstu obrade...
- Moram priznati da bi i mene zanimale filmske adaptacije mojih dela, ali zasada se ništa nije desilo na tom planu. Postoji nekoliko verzija scenarija za „Mamac“, a nedavno je urađen i scenario prema romanima „Mrak“ i „Pijavice“. Zanimljivo je da niko nije pokazao interesovanje za „Geca i Majera“, iako je to priča koja bi, verujem, naišla na interesovanje producenata i, kasnije, gledalaca. Pretvaranje romana u film je, međutim, dugotrajan proces i nekada prođu decenije dok se projekat ne realizuje. Ne treba da gubimo nadu, to je najvažnije.
Vaš poslednji roman „Ludvig“ predstavlja priču o Beogradu?
- Roman „Ludvig“ i jeste i nije roman o Beogradu. U izvesnom smislu, to može da bude roman o bilo kom velegradu, jer priče o zavisti i krađi (i prekrađi) umetničke inspiracije postoje u svim kulturama i u mnogim književnostima. S druge strane, roman nepobitno odslikava kulturnu klimu Beograda, ali prelomljenu kroz pogled i priču očigledno nepouzdanog pripovedača. Mnogi čitaoci me pitaju ko je Ludvig, a takva osoba ne postoji, odnosno postoje mnogi Ludvizi i svako od nas je - ukoliko je voljan to da prizna - nečiji Ludvig. Po tome, kažem, Beograd nije jedinstven, već je tek jedan od mnogih gradova, ali istina je takođe u tome da beogradska čaršija nikome ne oprašta uspeh i da ume da bude nemilosrdna prema „obeleženim“ piscima i umetnicima uopšte. Kiš je verovatno najpoznatiji primer „obeleženog“ pisca; toliko godina posle njegove smrti, samo pominjanje njegovog imena dovoljno je da rasplamsa staru polemiku. Beogradska kulturna čaršija, čak i kada je poražena (ili možda upravo tada), ne prestaje da napada. Nešto od toga pokušao sam da predstavim u svom romanu, mada glavni tok priče govori, u stvari, o izneverenom prijateljstvu.
Na koju knjigu ste nekako najponosniji? Da ne kažem, koja vam je najdraža i zašto?
- Veliki pisac Isak Baševis Singer rekao je da je sa knjigama kao sa decom. Volite svu svoju decu, ali najmlađe dete obično privlači najviše pažnje i ono vam je najdraže. Ponosan sam na sva svoja dela, takođe, ali imam poseban odnos prema romanima „Cink“ i „Mamac“ u kojima sam pisao o roditeljima.
Jedna od neizostavnih tema kada je razgovor sa vama u pitanju je - Zemun. Poznato je koliko ste vezani za Zemun, koliko ga volite. Zemun je često mesto događanja u Vašim knjigama, velika inspiracija. Šta vas veže za Zemun, šta to iz Zemuna baš tamo daleko nedostaje?
- Toliko uspomena me vezuje za Zemun da, čak i kada bih hteo, nikada ne bih mogao sve da zaboravim. Na neki način, i to ne samo zbog čestih dolazaka, nikada nisam ni otišao iz Zemuna. Osim toga, kao pisac, uvek imam mogućnost da ga prizovem u nekoj novoj priči ili romanu, kao što sam uradio u romanima „Mrak“, „Pijavice“. Kad osetim nostalgiju, znam da je došao trenutak za novu zemunsku priču jer je za mene pisanje najbolji lek protiv nostalgije. Teško je izdvojiti samo dve-tri stvari kada vam nedostaje ceo život, ceo jedan način življenja, tako da to i ne pokušavam da uradim. Praktikujem nešto drugo - kada sam u Zemunu, onda živim „zemunski“, a kada sam u Kalgariju, živim „kalgarijanski“. Kada stignem u Zemun, presvučem se u svoje zemunsko biće i jednostavno sam srećan.
Kako je David Albahari postao pisac?
- Tako što je mnogo čitao. Čitanje je preduslov za pisanje. Treba čitati što više, sve dok u jednom trenutku ne osetite ljubomoru i poželite da pokažete da ste i vi u stanju da napišete priču. U prvi mah će to ići teško, potom sve lakše i lakše, ali najvažnije je da nikada ne prestanete da čitate.

Mila Milosavljević

18.10.08

„Brioni” u „Bratu” nisu doista „Brioni” u Zemunu, već neki bircuz ni na nebu ni na zemlji. Na kraju krajeva, nigde se politika nije tako detaljno prebirala kao u bircuzima poput ovog
Svaka porodica jeste jedan svemir, rekao je jednom naš sagovornik David Albahari. U mikrokosmosu najnovijeg Albaharijevog romana, „Brat” (Stubovi kulture 2008), kao i u prethodnim, pod lupom su porodični odnosi. Ovog puta – odnos brata prema iznenadnom pojavljivanju u njegovom životu brata iz Argentine, za kojeg nije ni znao da postoji i kobne reperkusije koje ima taj susret u kafani „Brioni” na njihove sudbine.
Jesmo li danas postali toliko otuđeni da braća i sestre postaju jedni drugima potpuni neznanci?
Pisac traga za onim što se razlikuje, što je drugačije, što iskače iz predvidljivog i što možda nikada neće biti merljivo prihvaćenim standardom. Nezavisno od toga, ostaje činjenica da su porodični odnosi sve slabiji, te da se porodice raspadaju pre nego što doista počnu da funkcionišu, a kad se porodica raspada, onda sve tone.
Zemunski bircuz „Brioni” podseća i na famoznu balkansku krčmu bivše Jugoslavije i raspad bratstva i jedinstva. Je li taj paralelizam svesno nagovešten? Da li još svraćate u „Brione”?
U stvari, ja nikada nisam odlazio u „Brione”, ali sam rastao pored te kafane i pomno pratio šta se sve u njoj dešava. Ranije ili kasnije, „Brioni” su morali da uđu u moju prozu, s tim što su u mom romanu oni, da tako kažem, izmišljeni kao i sve ostalo. „Brioni” u „Bratu” nisu doista „Brioni” u Zemunu, već neki bircuz ni na nebu ni na zemlji. Stoga ni paralelizam koji pominjete nije svesno napravljen. Mene je zanimala samo jedna pomalo neobična priča, sve ostalo došlo je samo od sebe. Jednog dana sam se zapitao kako bih se osećao kada bi se pojavio neko i rekao, uz urednu dokumentaciju, da je moj brat. Odgovor sam pokušao da dam u romanu „Brat”, s tim što tek sada uviđam da ta priča i dilema nude nekoliko različitih ravni čitanja. Na kraju krajeva, nigde se politika nije tako detaljno prebirala kao u bircuzima poput „Briona”.
Je su li za krah kratkotrajne bratske idile presudni nesnalaženje i nečinjenje junaka, ili bahatost i netolerancija ostalih gostiju, prema svakom ko je drugačiji od njih – jer novi-stari brat je, uz sve, travestit?
Ljubav se uči, svaka ljubav, pa i bratska. Novopronađeni brat ili sestra ne mogu odmah da se zavole, možda i ne mogu nikada da se vole onako kako volimo brata ili sestru sa kojima zajedno odrastamo. Brat koji pripoveda podjednako je nemilosrdan prema svom „novom” bratu kao i prisutni gosti u kafani. Biti drugi, biti drugačiji mora skupo da se plati u sredini u kojoj su „Brioni” središte sveta. Mržnja brata prema bratu – ili brata prema sestri, svejedno – bar za mene, nešto je najstrašnije, nešto što uopšte ne mogu da razumem. Tako i novog brata u mom romanu doista ne ubijaju oni koji to na izgled čine, već tome doprinosi sam brat, gonjen ljubomorom i nerazumevanjem, koje nevešto prikriva iza svoje rečitosti.
Postoji li opasnost da nam se ponovo dogodi taj epilog, ukoliko nastavimo da ignorišemo zajedničke uspomene, da cepamo fotografije prošlosti u komadiće?
Mi smo već pocepali skoro sve što može da se pocepa jer vlada uverenje da je bolje biti sam nego sa drugim, makar taj drugi bio brat ili sestra. Raša Livada je proročki napisao u svom „Horoskopu”: „Kad prođe slavljenje prvog srpskog poraza rodiće se bolji ovozemaljskiji brat moj balkanski”. Mnogi se, verovatno, ne slažu sa tim stihovima, ali njih svakako treba imati u vidu kada se priča bilo kakva priča o balkanskoj braći.
Junak „Kratke knjige” kaže, otprilike, da je literatura maskenbal, u kome pisac neprestano cepa i ponovo sastavlja jedan, svoj lik, i umnožava ga u mnoštvo fiktivnih. Koje maske najradije nosite, i šta one sakrivaju?
Najradije stavljam masku šaljivčine, jer smatram da književna dela treba da podstiču na smeh, na onaj smeh kojim, kako kažu znalci, čovek pozdravlja trenutak kada doživi prosvetljenje. Draga mi je i maska „moje žene”, maska koja mi, kao piscu, pruža izuzetan osećaj stvaralačke slobode, ali sa tom maskom, kao i sa svim drugim, mora se biti oprezan. Ako se previše vežete za neku od njih, možete da izgubite svoje pravo lice ili, tačnije rečeno, svoju pravu masku.
Kad malo-malo pa dođete ovamo, vidite li da se išta menja u tim tranzicionim opsesijama? Šta vam najviše smeta?
Stvari se menjaju, ali sve to ide veoma sporo, kao da gotovo niko nije spreman da razmišlja o daljoj budućnosti. Ponekad pomislim da su ljudi previše sebični, odnosno, da ih uopšte ne zanima šta ostavljaju u nasleđe svojoj deci, a kamoli svojim unucima. Ta nezainteresovanost za budućnost, kombinovana sa tragičnim prisustvom ideologije inata, deluje mi kao najužasniji mogući izbor koji može da ima samo tragične posledice, i to u svim aspektima života.
Kako pisci danas vide svoju moć, recimo, u Severnoj Americi, a kako u Srbiji, kad je reč o moći samog pisanja, i, o moći javne reči pisca?
Ako ne grešim, u Severnoj Americi pisci nemaju skoro nikakvu moć, ali priželjkuju da je steknu. U Srbiji su pisci nekada posedovali moć, ali sada im je samo ostala uspomena na to vreme, tako da i oni, poput njihovih američkih kolega, priželjkuju da je ponovo steknu. U Srbiji je možda najveći problem u tome što je, zahvaljujući ponajviše nedoličnom ponašanju političara, javna reč izgubila na vrednosti i samim tim postala nedovoljno uticajna. A i pisci su često smatrali da je važnije biti pristrastan nego objektivan, što je doprinelo da se na njihovu javnu reč gleda sa sumnjom i nevericom.
U današnjem svetu masovnih medija, knjiga je kao kap vode u okeanu. Stoga knjiga još jedino može da deluje kao direktni prenosnik, odnosno, kao sredstvo prenošenja nekog znanja ili verovanja iz jednog srca pravo u drugo. Javna reč pisaca, pogotovo na globalnom nivou, gotovo da je sasvim izgubila nekadašnji uticaj i moć.
Jedan vaš junak, u „Svetskom putniku”, opisujući stanje u svom etnicitetu, pred raspad Jugoslavije kaže: „Jezik i jeste vatra”. Na šta on aludira?
Na mogućnost da jezik, u pravim ali i u pogrešnim rukama (tačnije: ustima), može da gori kao vatra. A vatra, pak, može da bude dobra ili zla. U prvom slučaju ona greje, postaje središte okupljanja, dok u drugom slučaju ona uništava sve pred sobom. Jezik nije samo merilo našeg sveta, jezik jeste naš svet, i kada se jezik zloupotrebi, svet se raspada, nestaje u vatri. Ako uopšte postoji neka obaveza ili dužnost koju pisac treba da obavlja, onda se ona sastoji u tome da sačuva jezik od pogrešne vatre.
Vaši pisci-junacineretko prizivaju Nabokova, Foknera, Bartelmija, Pinčona, vaše omiljene pisce... Koga biste iz tog kruga izdvojili?
Izdvojio bih, pre svih, Pinčona jer je uspeo da savlada najveće iskušenje, odnosno, odbio je da postane javna ličnost. To ga nije omelo da napiše neka od najznačajnijih dela američke i svetske književnosti, niti je umanjilo meru njegovog uticaja na mnoge savremene pisce. Tu njegovu „nevidljivost”, koja je zapravo posledica potpunog poistovećivanja autora sa svojim delom, sada vidim kao idealnu poziciju pisca, kao dokaz da piscu nije potrebna nikakva javna forma, te da on, ako ima nešto da kaže, to saopštava samim svojim delom. Nažalost, sada je kasno da tu poziciju sam zauzmem, jer kada jednom zagrizete mamac javnosti, teško ga je ispustiti. I umesto da budete u pinčonovskom raju, ostaje vam da neprekidno pričate i doprinosite jezičkom haosu.
Koliki je uticaj pop-kulture i pop-fenomena na današnju literaturu, pa i na vašu? Okruženi smo „lakim” žanrovima. Kako ih vi usvajate a da oni ne upiju vas?
Savremena umetnost, pa i književnost, već dugo se poigrava sa elementima tzv. „lakih” žanrova. Nabokov je, na primer, još u svojoj prvoj, ruskoj fazi, u svoju prozu unosio elemente filma i kriminalističkih romana. Sada gotovo da nema autora koji u nekom trenutku nije posegnuo za sličnim elementima, od filma do rokenrola. Pinčonovi junaci, recimo, često pevaju, kao da su u nekoj opereti a ne u ozbiljnom romanesknom štivu. U mojim pričama pojavljivali su se, između ostalih, Godzila i čovek koji je ubio Liberti Valansa – Godzila se čak zaljubljuje u mog oca u jednoj priči. U svetu u kojem mnogi misle da je život samo jedan „reality show” nemoguće je pisati bez prisustva „lakožanrovskih” elemenata. A ono što pisca ipak čini drugačijim jeste upotreba ironije i parodije, i naravno svest o tome da je pravi život nešto drugo a ne samo televizijski šou ili virtuelna stvarnost Interneta.

Vesna Roganović

14.02.09 Danas

Često se o piscima čuje izjava da pišu jednu knjigu čitavog žiota, odnosno da se drže jedne opsesivne teme i da je, sa malim varijacijama, obrađuju iz knjige u knjigu, iz romana u roman. Za Davida Albaharija, jednog od najznačajnijih spisatelja sa prostora bivše Jugoslavije, to je takođe tačno, s tim što se on uzdržava od genetskih mutacija jedne teme, većiz godine u godinu u romanesknoj formi iskušava rastegljivost svog osobenog stila.

Reč je o tome da je pripovedač često veoma udaljen, vremenski ili prostorno, od samih dešavanja i čitalac se nalazi u veoma nezavidnom položaju, jer su informacije koje do njega stižu prošle kroz priličan broj ruku, pa se stiče utisak da, kao u igri gluvih telefona, događaj nije identičan iskazu o njemu. Ovaj radikalan poststrukturalistički stav o odnosu između označenog i označitelja, primenjen na književnost, rađa nepoverenje u svet stvoren u proznom delu i samim tim relativizuje svaki iskaz koji pretenduje na univerzalnu vrednost. S druge strane, u svoja poslednja tri romana Pijavice (2006), Ludvig (2007) i Brat (2008), svi u izdanju Stubova kulture, Albahari upravo pokušava da progovori o realnim problemima koji (bi mogli da) potresaju srbijansko društvo, dakle ono koje je izrazito netolerantno, odnosno ulagivačko-potkazivačko po svom unutrašnjem ustrojstvu. Drugim rečima, bilo bi očekivano da se iz njegovih romana da iščitati nešto što bi trebalo da liči na stav o tim problemima.

Roman Brat, jedno od tri ostvarenja kojim se pisac predstavio na proteklom beogradskom Sajmu knjiga, po mom mišljenju najbolji je koji je Albahari napisao još od Geca i Majera. Radi se o narativu koji problematizuje rodne razlike i pokušava da razbije još jedan od tabua u homofobično/ginofobičnom srbijanskom društvu. U slučaju Brata Albaharijev pripovedački model, koji sam prethodno skicirao, funkcioniše kao odličan okvir za isticanje mogućih odnosa koje i zajednica i pojedinac mogu da imaju prema osobama fluidnih rodnih identiteta. Događaji opisani u romanu stižu do čitaoca odbijajući se nekad o dva, a nekada o tri ogledala. I kao što Meir Šternberg u svojoj teoriji citata govori o upotrebnoj vrednosti tuđih reči u kontekstu, tako se i Albahari prosto poigrava identitetima govornika u složenoj narativnoj situaciji, u kojoj se citira govornik koji citira govornika koji govori o određenom dešavanju, u želji da čitaoca dovede do stanja zbunjenosti. Na kraju te igre autor, iako sam nema dilemu, elegantno kao u starim filmovima zaključava vrata pred čitaocem i ostavlja mu da sam dokona o čemu se zapravo radi, odnosno ko je u pravu, a ko ne.

Roman odlikuje i tankoćutna gradacija i promena u percepciji glavnog lika, koji prelazi put od simpatičnog, ali benignog osobenjaka - što svojom ekstremnom pasivnošću ume da vam ide na nerve - do zloćudnog posmatrača takvog moralnog sklopa, koji odgovara onome što je Goldhagen u naslovu svoje knjige nazvao „dobrovoljnim egzekutorima“, dakle ljudima koji ne samo što posmatraju, veći navijaju za one koji vrše nasilje i zločin nad drugim i drugačijim. Naravno, u trenutku kada se roman ovako posmatra, dobija se prostor za brojna metaforička tumačenja, koja svakako - i zasluženo - ne govore ništa lepo o zemlji u kojoj živimo.

Pored ovog kritičkog stava prema palanačkom duhu, Albahari u svom romanu, kroz usta likova koji su obojica pisci, na duhovit i veoma zanimljiv način, vodi dijalog sa najvažnijim delom književne teorije – Aristotelovom poetikom. Ova tipična postmodernistička metaknjiževna okupiranost, u Bratu ima za svrhu isticanje u prvi plan upravo onih detalja priče koji su u svojim razmerama duboko tragični. Vešto podelivši uloge u sceni razgovora u kafani, i dodelivši horu (razularenoj masi koja vrši gay bashing) ključnu ulogu u tragediji, Albahari je dao jasne smernice za čitanje romana i možda je upravo taj detalj ono što ovaj roman uzdiže iznad prošlogodišnjeg ili onog još ranijeg.

Poslednja rečenica u romanu, u kojoj se i metaforički i bukvalno vrata pred čitaocem zaključavaju, ima za cilj ne da nas dovede do kraja romana nego da nas dovede pred ogledalo, pred kojim ćemo morati da se suočimo sa sobom i da se upitamo u kolikoj meri se i mi sami nalazimo u poziciji dobrovoljnih dželata svih onih ljudi koji se upadljivo razlikuju od nas. Albaharijev odgovor je, koliko god prikriven ispod naslaga citata, nedvosmisleno jasan. Zapitajmo se kakav je naš.

Vladimir Arsenić

15.01.09 Vreme

Kanadski Zemunac objavio je u 2008. čak šest novih naslova; većina njih potvrđuje sasvim izdvojeno, elitno piščevo mesto u savremenoj srpskoj literaturi

Godina 2008. bila je u srpskoj književnosti godina Davida Albaharija: pojavilo se, naime, čak šest (bolje je reći: bar šest) knjiga s njegovim imenom na koricama. Među njima je i rekontekstualizovano reizdanje romana Mrak iz poznih devedesetih, knjiga za decu Ema i jež koji nestaje, zbornik pripovedaka savremenih domaćih autora Poslastičarske priče, kojem je Albahari (ko)priređivač, te tri knjige kojima ćemo se ovde pozabaviti, a koje čine onaj "oficijelniji" tok njegovog opusa.

Roman Brat (Stubovi kulture, Beograd 2008) spada u onaj ne-tako-magistralni tok Albaharijevog romansijerskog pisma kojeg je dobar predstavnik njegov prethodnik Ludvig (v. "Vreme" br. 876); to su kratki romani koji su se, ko zna, barem "idejno" možda i začeli kao pripovetke ili novele, ali su se "otrgli" svom autoru i porasli preko prvobitno zamišljene mere. Naravno, to nije – ili ne mora biti – ništa loše: ta, u toj je formi kraćanih, kompaktnih, "bernhardovski" bespasusnih i zgusnutih proznih tekstova Albahari dosegao i neke svoje vrhunce (Gec i Majer).
Image

Priča Brata prelomljena je kroz svojevrstan dvostruki naratorski iskaz: "klasični" narator zapravo i nije protagonista – osim posve marginalno i pasivno – nego onaj koji priča priču koju njemu, pak, priča Filip, pravi junak romana (jedan od dvojice, opet kao u Ludvigu), a koji je takođe pisac; ali, ne pisac ove knjige, je li. Elem, onaj koji priča priču koju će nam narator prepričati, sredovečni je usamljenik, nemalo introvertan i konfuzan, uglavnom samozatočen u svom prenatrpanom stanu, pisac koji je stekao nešto ugleda i popularnosti knjigom o svojoj izgubljenoj porodici: o starijoj sestri koju je, kada je imala tek šest godina, pregazio automobil (i koja se u njegovoj svesti javlja kao lik i simbol osobite blagosti i topline), i roditeljima koji su nastradali takođe pod ne baš jasnim okolnostima. Filipova knjiga jeste, dakle, intimna tragedija nesnađenog i nepomirenog izopštenika iz porodičnog raja, iz te praslike koje se utoliko teže odričemo ukoliko nam teže polazi za rukom da je potisnemo njenim "reprodukovanjem" u novim, drugačijim okolnostima. No, u zaparloženi život naratorovog naratora stiže jedno obično pismo, koje će učiniti da više ništa ne bude kao pre... Naravno, Albahari ne mari mnogo, naročito u romanima, za konvencionalno pripovedanje kao linearno nizanje događaja (može se reći da ga stanja mnogo više zaokupljaju), što u slučaju Brata, recimo, izgleda ovako: Filip će se susresti s poštarom i pismom već u prvoj rečenici romana, ali će "rastvoriti list papira" tek šesnaest stranica kasnije, a trebaće mu još dvanaest da i čitaocu saopšti sadržaj tog inače posve kratkog pisamceta... Ono između jeste, dakako, jedan od Albaharijevih specijaliteta: virtuozno posmatranje nedelujućeg junaka, to jest onog koji deluje, ne-delovanjem, koji je neodlučan da izađe iz ljušture, ubeđen da ga "napolju" ne čeka ništa dobro.

Kako god, pošiljalac pisma Filipov je do sada nepoznati brat, koji je život proživeo u Argentini i Australiji – dalje od toga jedva da se može – i sada je osetio potrebu da mu se objavi, naravno, zarad vlastite potrage za identitetom. Brat najedared iznikao iz ništavila Filipu zakazuje susret u notornom zemunskom bircuzu Brioni – karakteristično albaharijevski omaž ne toliko jednom mestu koliko jednom vremenu – i Filipov solilokvij upućen naratoru, u prvom delu romana, iskaz je strepnje pred tim susretom (koji je ujedno i povratak na mesto zločina, jer je nekadašnji, poročni Filip baš tu tragao za postporodičnim samozaboravom, opijajući se do besvesti i nezdravo često grleći olupanu WC šolju). U drugom delu romana, narator filtrira Filipovu priču o dogođenom susretu i njegovim posledicama.

DOBAR GUBITNIK: Albahari neće propustiti priliku da se kroz meandriranje priče pozabavi poetičkim pitanjima (ovaj put sledeći Aristotela i svađajući se s njim), kao i pitanjima identiteta: najpre, da li je samoproglašeni, niotkuda iznikli brat uistinu njegov brat? Hm, i jeste i nije: Filip će najpre sumnjati u to – a ko ne bi? – ali će mu Robert, jer tako se njegov brat zove, dokazati da on to ipak jeste. Ujedno će celu njegovu dotadašnju life story okrenuti naglavačke: sve što je do tada znao o svojim roditeljima pokazaće se, hm, ne kao laž, ali svakako kao samo jedna strana istine, veoma falična zbog svoje nepotpunosti. To je direktan udar i na sam Filipov identitet: Robert je samim svojim pojavljivanjem i pripovedanjem nekih zatomljenih, anihiliranih porodičnih istina retroaktivno "poništio" sliku na kojoj je Filip – a ovde ćemo se prisetiti da je on pisac – izgradio delo kojim se pročuo. Može li stvarnost nekako retroaktivno da interveniše u identitet i integritet već postojećeg, zaokruženog književnog dela? Kako god, zašto Robert nekako i "nije" njegov brat? Zato što, ispostaviće se, Roberta inače zovu Alisa... Iz razloga koji će biti više nego jasni i upečatljivi kada izađe iz toaleta, presvučen(a) od glave do pete... Filip tako, prevladavši početni šok, simbolički iznova stiče žuđenu sestru, ali je odmah i gubi: njen višestruki identitetski "prestup" biva drastično kažnjen na licu mesta, u Brionima, iz najbanalnijeg mogućeg razloga (siledžije koji ne može da gleda ono što vidi kao "pederska posla"), a Filip ne uspeva da se natera da učini bilo šta da to spreči, ublaži, ili makar sanira posledice. Tako i zauvek gubi ono što je tek "dobio". A šta mu preostaje? Samo gubitak, uvećan za novu, kapitalnu stavku. Otuda je Brat storija jednog odviše dobrog gubitnika, iza koje stoji Albaharijev "metastabilni" narativ o krhkosti "slike sreće", o maglovitosti identiteta i o uvek iznova samoobnavljajućoj ubojitosti nasilja nad njim; a to je nasilje svejedno permanentno. Poželjno je iščitavati Brata između ručka i večere, u blaženo anahrono pučkim Brionima (ništa, srećom, od njihove tranzicione postmodernizacije, kao u Albaharijevom tekstu), uz škembiće ili gulaš, te "zidarsko" pivo ili špricer, ali ne baš ovih dana: zatvorili ga surovi fiškali, na dve-tri nedelje, zbog neizdatog računa... Pa ti sad reci da se život ne takmiči s književnošću!
Image

JAD I ČEMER: Zbirka priča Svake noći u drugom gradu (Srpska književna zadruga, Beograd 2008) mogla bi se nazvati i Albaharijevim geopoetičkim ciklusom: pisac je, naime, razbacao svoje junake na sve strane sveta (od Beograda i Zemuna, preko Zagreba, Ljubljane, Salcburga, Ciriha, Liona, pa sve do neizbežnog Kalgarija). Nema u tome "koncepta" više nego što je zdravo, to jest, više nego što te priče – ili znatna većina njih – mogu da po(d)nesu. Pre bih rekao da se pisac igrao time onako kako se Džim Džarmuš – to je onaj tip što voli seoski turizam – tom vrstom kreativnih mogućnosti poigrao u Noći na zemlji. Što će reći da ova knjiga svakako spada u "gornji dom" obimnog Zemunčevog pripovedačkog opusa.

Kad smo već kod toga, nekako je opšte mesto da je Albahari "pre svega pripovedač", reklo bi se da i sam o sebi tako voli da razmišlja, mada je, opet, ovom čitaocu trajno nejasno zašto je to tako: Albahari jeste autor mnogih odličnih pripovedaka, ali je i potrošio uistinu odviše svog i čitalačkog vremena, prostora i energije na pričam-ti-priču-o-tome-kako-hoću-da-pričam-priču, a možda i neću, ili ne mogu, a i šta je Priča uopšte, at the first place... Okej, Kalgari ga je u dobroj meri "izlečio" od toga (blaženi uticaj anglosaksonskog racionalizma?), ali ostaje činjenica – za mene nesporna, a vi kako hoćete – da bi od Albaharijevog "top 10" za mene bar sedam-osam knjiga bili romani... Kako god, trend blaže uočljiv u Senkama i Drugom jeziku – dakle: trend izvlačenja iz već mašala dosadne stupice antipričnog pričanja – u ovoj je knjizi veselo uznapredovao. Zato među ovih dvadeset proznih celina, po svemu veoma raznolikih, gotovo da i nema pravih viškova, ali zato ima niz veoma uspelih pripovedačkih majstorija, u kojima se pisac s ("prividnom") lakoćom preoblači u svakojake narativno-žanrovske odežde, od ljubavne (koja, reklo bi se, dominira), do koketiranja sa obrascima krimića, fantastike, ekspresionistički zaigrane zaumnosti. Zato, kanda, junaci ovih priča nestaju sve u šesnaest (to jest, onda kad se lepo ne ubiju), kao kod Murakamija! Sasvim ozbiljno, ova zbirka sadrži neke od najboljih skorijih Albaharijevih pripovedačkih dometa, poput priča U hodniku i Težina glave, briljantnih studija zločin(c)a i žrtve, poroznosti granica među njima, moći potiskivanja istine i sećanja... Ili Bicikla, savršeno salivenog omaža Bernhardu, koji je istovremeno pametna rugalica (para)književnim mistifikacijama i njegovo kontrastiranje sa grubom banalnošću "realnog" sveta, koji ima svoja pravila... Ili Tajno društvo, jedan rasni noir, pa "zagrebačka" priča Bliznakinje, okretna igra na samoj (fiktivnoj) granici reportažno-dokumentarističkog prosedea, sa buljukom "stvarnih" likova; pa Na vrhu planine, u kojoj se jad emigrantskog lepo spliće sa čemerom bračnog; kad smo kod tog čemera, Početak ćutanja, smešten u Novom Sadu, tematsko-motivski kao da je pisao Tišma, ali jedinstvenom albaharijevskom "brzinom tame"; Duhovi u Minhenu, kroz snažnu fantastičarsku simboličku sliku, dodiruju neprolaznu jezu nakazne Istorije i večnog fašizma. Možda ne možete da budete svake noći u drugom gradu, ali svake noći (bar) po jedna od ovih priča može vam činiti samo dobro, kao pozna čaša vina posle onog gulaša u Brionima...
Image

EMIGRANTSKI BLUZ: Dijaspora i druge stvari (Akademska knjiga, Novi Sad, 2008) zbirka je "nefikcionalnih" tekstova (eseja, kolumni, komentara) koje je Albahari tokom devedesetih i dvehiljaditih ispisivao u severnoameričkoj iseljeničkoj štampi na srpskom, ali i po ovdašnjim (ergo: "regionalnim") listovima i časopisima. Utoliko je ova zbirka prirodan nastavak Tereta (v. "Vreme" br. 726), samo još razuđeniji i "razrađeniji". Kao Jevrejin u srpskoj dijaspori i srpski pisac u kanadskoj dijaspori – a to je, dakako, tek onaj "banalni" početak identitetskih složenosti i mnogostrukosti – Albahari nikada nije ni mogao imati onu krajnje sumnjivu privilegiju iluzije monolitnosti ličnog & kolektivnog identiteta. Otkad živi daleko od Zemuna i zemlje u kojoj je odrastao, a koja će biti brutalno ubijena (takođe, navodno, zarad "identitetskih" zapetljancija krajnje dvojbene suvislosti!) samo koju godinu pre nego što će Albahari napustiti jedan od njenih otužnih ostataka, pisac ovih tekstova ne samo da savršeno dobro razume da stvari nikada nisu bile, niti će ikada biti jednostavne, nego razume i to da nam je u toj složenosti živeti: s njom nije uvek lako, ali, ako smo pametni, ona će nam činiti dobro. Otuda su ova njegova razmatranja visprena i elegantna, bilo da se dohvati emigrantskog bluza, pitanja (granica) nostalgije, bilingvalnosti, postepenog asimilovanja emigrantskog potomstva, koje se može usporiti i ublažiti, ali protiv njega ne vredi histerisati, položaja pisca koji piše na jeziku na kojem niko u njegovoj okolini ne čita; tu je, dakako, i dragoceno razmatranje "ovoga ovde" iz ugla nekoga ko na to više ne gleda rutinerskim pogledom svakodnevnika. Na koncu, u poslednjem poglavlju, tu je i nekoliko predragocenih tekstova o nasleđu "novog talasa" i drugih aspekata polupotonule kulture YU (post)moderne, ili o večitom Zemunu... Ako ikada otopli, biće merak sesti u baštu Briona s ovom knjigom; uostalom, grad, Dunav, sve to: ničega zapravo, u izvesnom smislu, ne bi ni bilo bez Davida Albaharija čiji se pogled i dalje reflektuje po tim flekavim zidovima, jer gradovi stvaraju nas, ali i mi njih, naročito oni najbolji među nama, oni koji su više i bolje tu i kada nisu tu, od mnogih koji su stalno tu, pa im se čini da im već zato – što su, naime, tu i što su odavle – sleduje kakav ordenčić. Ili makar najbolji sto u Brionima, s pogledom na konobaričine borosane.

Teofil Pančić