Bitka

02.11.04

Francuski književnik Patrik Rambo dobitnik je dve veoma ugledne francuske nagrade za roman „Bitka”, Gonkurove, i velike nagrade Francuske akademije 1999. godine. Delo je objavljeno dve godine kasnije na srpskom, u prevodu Vere Ilijin i Zlate Muradbegović, i u izdanju beogradske „Paideje”, izdavača koji predano prati francusku savremenu književnost i, posebno, autore koji su ovenčani priznanjem „Gonkur”.
Kao gost Beogradskog sajma knjiga, Patrik Rambo koga u domovini smatraju velikim književnikom svestranog talenta - satiričar, novinar (napisao je knjigu „Novinarstvo bez muke” u kojoj iznosi primere opštih mesta i „otrcanih” rečenica), pozorišni i prozni pisac - u predahu od susreta sa čitaocima skromno je i povučeno sedeo na štandu svog izdavača i malo se odmarao od gužve i živosti koja ga je, uverićemo se kroz razgovor, impresionirala.
Centralna tema „Bitke”, prvog Ramboovog romana iz kojeg će nastati trilogija o Napoleonu, je bitka kod Eslinga kojom su se i istoričari i pisci malo bavili. Napoleonov život i njegovo ratovanje bili su predmet pažnje mnogih autora, ali, kako Patrik Rambo kaže, ova dva užasna dana kada se nikome nije vojevalo, a ipak je u žitu ostalo da leži četrdeset hiljada poginulih, nekako su ostajala skrajnuta... S druge strane, „Bitka” je za književne kritičare zanimljiva jer ju je Rambo napisao inspirisan Balzakom.

Zašto kažete da Balzaku dugujete „Bitku”?

- Zato što sam odlučio da napišem ono što Balzak nije napisao. Naime, na jednoj izložbi sam pronašao Balzakovo pismo u kojem on govori o knjizi za koju ja do tada nisam nikada čuo. Bila mi je nepoznata. Iako je Balzak spominje pod naslovom „Bitka”, nje nigde nema. Pitao sam se koja je to knjiga, kako ja za nju ne znam, šta je to? Ispostavilo se da je Balzak nikada nije ni napisao, da je želeo da je napiše, da ju je, u stvari, zaista pisao godinama i godinama, ali je od nje ostalo samo nekoliko redova! Tako sam se ja zainteresovao za tu temu: ako je Balzaku ona bila zanimljiva, a kako je on već dugo mrtav, rekao sam sebi, onda u redu, ja ću je napisati umesto Balzaka.

I, šta mislite, da li ste ostvarili onu osnovnu liniju kojom bi išao Balzak da je napisao „Bitku”?

- Ja sam samo preuzeo Balzakov naslov, i njegovu temu. Ništa drugo, dakle, sem dva dana i dve noći, koliko je bitka kod Eslinga trajala. Suština je u tome da sam jedino pokušao da ostvarim taj Balzakov projekat. Da li sam i uradio onako kako bi valjalo, ni danas ne znam. U reči zahvalnosti nalazi se i rečenica „Gospodinu De Balzaku s izvinjenjem.”

Kako ste doživljavali Napoleona dok ste pisali „Bitku”?

- Sada, kada sam završio tri knjige o periodu njegove vlasti čini mi se da znam još manje od onoga što sam mislio da znam kada sam započinjao pisanje. Sakupljao sam materijale, imam i dokumentaciju o tom vremenu, ali sve nekako izmiče. Ono što je kod Napoleona zanimljivo, a što je mene posebno impresioniralo, jeste istina da je Napoleon prvi pravi diktator modernog doba. On je preteča propagande o kojoj se priča i danas, i koja je osvojila i naše doba. Napoleon je prvi koji je umeo da koristi slike, dakle vizuelno, u korist propagande. I to je ono što me je najviše zainteresovalo kod njega.

Da li ga smatrate tragičnom ličnošću?

- Napoleon je lik koji kao da je izašao sa stranica Šekspirovih dela. Mislim da više od toga ne treba govoriti.

Bili ste i novinar. Šta novinari mogu da učine, i da li mogu da doprinesu da svet bude bolji?

- Zadatak novinara je da ispričaju ono što se zaista dogodilo. Za to moraju da imaju vremena. Na žalost, novinari uvek jure. Ako i negde otputuju da izveštavaju, oni na tom mestu ostanu dva do tri dana umesto dva meseca. Dakle, sve potom napisano je bez udubljivanja u materiju, uvek površno. I to je, uglavnom, glavni razlog zbog kojeg sve više i više novinara u Francuskoj svoju novinarsku karijeru završavaju tako što pišu knjige. Jer, u novinama nikada nemaju dovoljno mesta da bi rekli ono što znaju, ili što bi mogli dodatno da kažu. U novinama, ili na televiziji, svejedno.

Kako birate teme za svoje romane?

- Meni je sve interesantno... Ipak, nastavljam da govorim o istoriji, o Francuskoj revoluciji, o Robespjerovom teroru, i o vremenu uoči njega, kada su ljudi bili potpuno slobodni.

Izgleda da savremeni francuski pisci vole istoriju i pisanje istorijskih romana?

- U Francuskoj je oduvek postojalo veliko interesovanje za istoriju. Ali, njom su se u romansijerskom smislu prvi bavili Englezi. Sećate se Valtera Skota? Postoji celi jedan talas u vremenu romantizma koji se interesovao za istoriju. I to se nastavlja i danas, i u Engleskoj, i kod nas. Postoji, dakle, jedna istorijska tradicija.

Da li ste, možda, čitali neke srpske pisce?

- Na žalost ne. U Parizu ima malo njihovih prevedenih knjiga. Treba doći ovamo da bi se videla ta velika produkcija. Žao mi je i što nisam nikoga ni sreo, ni upoznao. Možda drugi put, kada na duže dođem u Beograd.

Koji Vam se dopao?

- Šetao sam se i video da je to izuzetno živ grad. Beograd je evropski grad.

Anđelka Cvijić