1
Džek
Ideal
Recimo da ste devojka. Recimo da ste devojka i da ste na žurci, ili u pabu, ili u klubu. Recimo da ste devojka, da ste na žurci, ili u pabu, ili u klubu, i da vam ja priđem.
Recimo da me nikada ranije niste videli.
Neke stvari ćete odmah shvatiti. Videćete da sam malo niži od metar i osamdeset i da sam prosečno građen. Ako se budemo rukovali, primetićete da imam jak stisak i čiste nokte. Videćete da imam kestenjaste oči, koje su u skladu sa mojom smeđom kosom. Videćete i da imam ožiljak na sredini leve obrve. Procenićete da mi je negde između dvadeset pet i trideset godina.
Recimo da vam se to što vidite dovoljno dopadne da biste se upustili u razgovor.
Proćaskaćemo i, ako sve krene kako treba, saznaćete još ponešto. Reći ću vam da se zovem Džek Rositer.
Ako me pitate za ožiljak, reći ću vam da me je to moj najbolji drug Met Dejvis pogodio iz vazdušnog pištolja kada nam je bilo dvanaest godina. Reći ću vam da je malo nedostajalo da izgubim oko i da moja majka godinu dana nije htela da vidi Meta u kući. Reći ću vam da je Met danas mnogo miroljubiviji i da mu toliko verujem da smatram da je bezbedno živeti s njim pod istim krovom. Reći ću vam da on radi u jednoj advokatskoj firmi, ali vam neću reći da je kuća njegova i da mu plaćam kiriju. Ako me pitate kako izgleda ta kuća, odgovoriću vam da je u pitanju adaptirani pab u zapadnom Londonu i da smo, nego šta, sačuvali bilijarski sto, metu za pikado i šank, ali da ne, ne puštamo unutra napadne pijance koji su ranije gunđali u uglu. Reći ću vam i da je vrt velik i zapušten.
Pitaćete me čime se bavim, a ja ću odgovoriti da sam umetnik, što jeste tačno, i da tako zarađujem za život, što nije tačno. Neću vam reći da tri dana u nedelji radim u jednoj galerijici u Mejferu kako bih sastavio kraj s krajem. Pogledaćete moju odeću, koja će verovatno biti Metova, i pogrešno pretpostaviti da sam bogat. Kako za sve ovo vreme nisam pomenuo devojku, pretpostavićete da je i nemam. Neću vas pitati imate li dečka, ali ću baciti pogled na vaš prst da vidim jeste li vereni ili udati.
Recimo da na kraju odemo do vas ili do mene.
Imaćemo seks. Uz malo sreće, možda ćemo čak i uživati. Ako budemo uživali, možda ćemo čak i poželeti da to ponovimo. A onda ćemo zaspati. Sutradan ujutru, ako je to bilo kod vas, verovatno ću se iskrasti pre no što se probudite. Neću ostaviti broj telefona. A ako smo kod mene, onda ćete vi učiniti isto. Nećete me poljubiti na rastanku. Ono koje ostane u krevetu na kraju će se probuditi. I shvatiće da tu nema više nikoga. Ali, to će biti baš lepo, jer upravo to i želi.
* * *
Ispovest br. 1: Kontracepcija
Mesto: toalet između vagona B i C, u vozu koji u 14.45 polazi sa bristolske stanice Parkvej ka londonskom Padingtonu.
Vreme: 15.45, 15. maj 1988.
Iza vrata toaleta, jedan mladić, sedamnaestogodišnjak, stajao je pred ogledalom, s pantalonama i boksericama spuštenim do članaka, i u jednoj ruci držao najnoviji kondom s ukusom karija, a u drugoj penis – svoj penis – u erekciji.
Potpuno sam siguran u sve ovo. I to ne zato što sam s bešikom na granici pucanja sedeo u vagonu C, piljio u znak ZAUZETO na vratima toaleta i nagvaždao kako neko može da bude toliko sebičan da kenja dvadeset minuta. Niti zato što je vibriranje na ulazu u Reding postalo tako snažno da sam otišao do vrata toaleta i šutnuo ih dovoljno jako da vidim šta se dešava unutra. Ne, već zato što sam taj mladić bio ja.
Dobro, u ovom trenutku bi bilo sasvim u redu pretpostaviti da sam ja jedno, ili možda sve, od navedenog:
a) perverznjak;
b) ljubitelj karija;
c) ludak.
Na osnovu do sada izloženih informacija, ovo su sasvim osnovane pretpostavke. Svaka porota bi me verovatno osudila po svim tačkama. Mada bi u optužnici za ljubav prema kariju činjenica da ustima jedva mogu da dotaknem koleno, a da ne pominjem neki drugi organ, verovatno izazvala priličnu sumnju. A sada, da čujemo i odbranu.
Sedamnaestogodišnjaci su, kao i svi muškarci koji uspešno i ne bez zahvalnosti Svevišnjem dosegnu godine o kojima pričamo, čudna stvorenja. Negde u procepu između adolescencije i zrelosti, sa hormonima koji šikljaju na sve strane, to je doba samospoznaje, kada se postavljaju pitanja i traže odgovori, a učestale masturbacije da i ne pominjemo. Ni ja nisam bio drugačiji. Postavljao sam uobičajena pitanja. Postoji li Bog? Može li se ikada ostvariti mir u svetu? Zašto stidne dlake imaju konačnu dužinu, čime je onemogućeno friziranje donjih spratova? Zar ne bi bilo bez veze kada bi traženje dlake u jajetu upravo to i značilo? I tako sam ja jalovo čekao odgovore. A u međuvremenu sam onanisao.
I to mnogo.
Verovatno su postojale rasne krave muzare čiji bi dnevni učinak bio manji od mog (što ne bi bilo tako neobično, ako se uzme u obzir da njih muzu samo dva puta dnevno). U proseku sam, ako izostavimo požare, poplave, zemljotrese i ostale vidove ispoljavanja volje božje, drkao tri puta na dan. A raznolikost mi je bila poseban gušt. Šamarao sam pitona nad lavaboom. Tamburao sam đitru na zadnjem sedištu autobusa. Davio sam pevca ispod čaršava. Bacao majmuna za vreme velike mise. Drkao sam, izdrkavao, cimao, navlačio, natezao, drmao i drndao. Ali, u čitavom tom periodu onanističkih eksperimenata postojalo je nešto što nikada nisam probao: bogataški drk.
Za one kojima ovaj termin nije poznat, BD je, prosto rečeno, izvođenje masturbacije sa kondomom. Kakve to tačno veze ima sa bogatašima, ne bih znao da kažem. Mogu samo da nagađam da je to nastalo kao posledica viška slobodnog vremena. Ili viška nečeg drugog. Za mene je, međutim, tog 15. maja 1988, u nimalo erotičnoj atmosferi toaleta između vagona B i C u vozu Britanske železnice, sve to imalo potpuno drugačiju svrhu. Sâm kondom je, a ne njegova svrha, bio predmet mog interesovanja.
Prosta je činjenica bila da ga nikada ranije nisam stavljao. Najbliži kontakt s njim svodio se na zadivljeno posmatranje mog druga Kita Raulingsa dok izvodi svoj čuveni trik sa žurki, a koji se sastojao u navlačenju kondoma preko gornje polovine glave i intenzivnom disanju kroz nos sve dok se kondom ne naduva poput cepelina i na kraju završi kao Hindenburg, eksplodirajući uz zadivljeni pljesak publike. Međutim, iako sam bio svestan nemalog uspeha ove tačke, toga dana nisam nameravao da impresioniram društvo ni na kakvoj žurci. U pitanju je bila Meri Rajner, devojka koju sam prethodnog vikenda upoznao kod Meta, devojka koja je živela u Londonu, i devojka koja me je pozvala da budem kod nje dok su joj roditelji na Majorci. Drugim rečima, devojka u koju sam polagao velike nade da će biti dovoljno milostiva da me oslobodi balasta nevinosti. Dakle, kondom s ukusom karija. U toaletu. U vozu.
Postojala je prilična verovatnoća da ću za manje od dva sata možda biti u prilici da ga upotrebim. Trenutak za koji sam se mentalno i fizički pripremao, razvijajući pride i čelični stisak svoje desnice, bio je na pomolu. A šta sam ja učinio? Upravo ono što bi učinio i svaki punokrvni, samouvereni sedamnaestogodišnji muškarac: uspaničio sam se. Baš baš. Sedeo sam u vagonu C, dobovao prstima po novčaniku i razmišljao o paketiću sa tri kondoma koji sam užurbano uzeo iz automata u pabu. Šta ako nisu moj broj? Šta ako su previše mali ili, što bi bilo poražavajuće, suviše veliki? Šta ako se pocepaju ili spadnu? Ležaću kraj Meri i beskrajno se izvinjavati, eto šta. A ako se to dogodi, mrka kapa da će mi Meri dati drugu priliku. Ostaću nevin. Gospode, možda ću čak i umreti nevin. Vrpoljio sam se na sedištu zamišljajući svoj epitaf: UMRO U STOTOJ GODINI A DA NIŠTA NIJE KRESNUO. NEKA MU JE NEVIN POKOJ DUŠI. A onda sam zgrabio novčanik i užurbano otišao u toalet između vagona kako bih pre premijere pokušao jednom nasuvo.
Ovde se odbrana povlači.
Međutim, drago mi je što to mogu da kažem, Meri nije. Nije se povukla. Od trenutka kada smo ušli u njenu sobu, oteturali se do kreveta i bacili na njega, povlačenje je verovatno bilo poslednje što bi joj palo na pamet. Bilo mi je to prvi put da osetim ono što sam kasnije nazivao „ulaženjem“. Ušli smo zajedno. Ušao sam u sobu. Uskoro sam ušao i u nju. Osećaj laženja me je tako preplavio da je uskoro svašta izašlo iz mene.
