Beograd za strance

11.03.05 NIN

Već u nazivu ove kratke knjige skriva se, rekao bih, dvostruka dosetka. Iako je, naime, naslovna sugestija dodatno ojačana podnaslovnom odrednicom “Fantastični prestonički bedeker”, “Beograd za strance” obazrivom čitaocu ne otkriva se kao tek manje ili više uspela manipulacija pragmatsko-trivijalnim žanrovskim očekivanjima. To što, nakon uvodne priče, čiji je kvaziistoriografski siže smešten u prve decenije XVI veka, i preostalih šest naslova nerealističko-začudnim sredstvima tematizuje beogradske topose i karakteristične momente velegradskog života iz druge polovine XX veka, na prvi pogled, doduše, ide naruku rezonovanom prihvatanju autorovih dobronamernih instrukcija. Ali Beograd kroz koji nas Gatalica vodi ipak nije samo egzotično-atraktivna i zabavno-relaksirajuća ponuda za književne namernike izrazito savremenoga ukusa.

Mada se na prvi pogled može činiti i drugačije, autor ovog imaginarnog bedekera osetnije je nego u nekim od svojih prethodnih knjiga, takođe zasnovanim na borhesovskom “vavilonskom” nasleđu eruditne fantastike, zainteresovan za kulturološki horizont gledanja na svet o kojemu pripoveda. A jedina zaista delotvorna mogućnost takvog razumevanja otvara se, naravno, pogledu sa strane, i zato su junaci ovih novela po pravilu stranci u Beogradu, bili oni došljaci iz belog sveta (“Veštac u Beogradu”) ili pak provincije (“Kralj miševa i pacova”, “Dvoboj”), odnosno duhovni stranci u svom rodnom gradu, poput čudom uskrslog predratnog rentijera Lazara Hoyića iz priče “U kovitlacu godina”. Naslovom podvučeni “Beograd za strance”, otuda, nije prvenstveno zavičajno-domicilni i gostoljubivi Beograd koji se nudi i otvara dobronamernicima, nego onaj „okupirani”, zaposednuti Beograd koji je na izvestan način uvek otuđen i udaljen od svoga virtuelno autentičnog postojanja.

Mimikrijsko zaklanjanje iza eklektički raspoznatljivih manira i postupaka, i inače svojstveno Gataličinom pripovedaštvu (“Mimikrije”, 1996; “Vek”, 1999), ovde je, dakle, dobilo oblik svojevrsnog “angažmana” na liniji odbrane nikad do kraja iskazanog i stabilizovano urbanog, građanskog duha prestonice. Nastavljajući zanimanje za istorijsku sudbinu ovdašnjeg građanstva, ispoljeno još u romanu “Naličja” (1995), Aleksandar Gatalica se u najnovijoj zbirci priča, zapravo, tim problemom bavi iz jedne “kontrastivne” pozicije, koja podrazumeva afirmaciju odsustvom i apologiju kritikom. Stoga nije iznenađujuće otvoreno ili, pak, aluzivno (“Čovek koji je prodavao smrt”) pozivanje na Borislava Pekića, za savremenu srpsku književnost verovatno ključnog pisca obnove građanskog senzibiliteta u dosluhu s nastupajućim poetičkim pluralizmom postmoderne. Ali dok je pisac “Hodočašća Arsenija Wegovana” i “Zlatnog runa” na razmeđi modernizma i postmodernizma ironijsko-mitografski rekreirao jedan istorijski nestali svet ili, pak, svet građanstva u nestajanju, autor “Beograda za strance” postmodernistički lagodno priziva utvare i sablasti tog sveta, ostavljajući pri tom u vazduhu pitanje načina njegovog postojanja.

U okviru ovako tematizovanog niza, najuspeliji naslovi, začudo, nisu oni koji dosledno i doslovno slede odabrani poetički i – uslovno kazano – ideološki koncept. Bivajući najranjivije tamo gde ne odolevaju iskušenju parabolično svedene dosetke ili poente, pa makar ove bile efektno izvedene iz fantastičkoga pletiva kao njegove imaginativno logične posledice, Gataličine nemoguće priče o jednom tek mogućem, građanski uređenom i solidnom svetu najbolje su, stiče se utisak, onda kada se vinu preko unapred zaokružene zamisli i zakorače u neizvesno područje smisaono otvorenih nagoveštaja. Zbog toga, recimo, u uporednom doživljaju dveju donekle sličnih pripovesti o snovima opsednutim beogradskim imigrantkinjama čitalački sugestivnije deluje ironijsko-burleskna storija “Ja sam legenda” nego epiloški smešteni “Dvoboj”, relativno transparentna satira na svekoliko „kolonizovani” Beograd kao poprište neprestanog unutrašnjeg “malograđanskog rata” od posleratnih pa do ovih dana. Isto bi se – u poređenju s alegorijski čitljivim “Kraljem miševa i pacova” – moglo kazati i za narativno dvosmisleniji “čas anatomije” ovdašnje „evroprovincijski” samoljubive intelektualne svesti pod naslovom “Kako uhvatiti zvezdu repaticu”. Baš tu gde se oslonio na čitaočevu pronicljivost i doraslost problemu autor “Beograda za strance” ispisao je, mislim, najuzbudljivije stranice ove konceptualno intrigantne knjige koja predstavlja jedan od boljih domaćih proznih naslova u godini koja je za nama.

Tihomir Brajović