Belo na crnom

11.06.05

Ruben Galjego, ruski bukerovac i unuk genseka KP Španije, o svom životu pretočenom u roman

Ruben David Gonzales Galjego je unuk Ignasija Galjega, generalnog sekretara KP Španije, koji je svoju ćerku Auroru, davnih šezdesetih godina poslao u SSSR na "prevaspitanje", nakon što se "previše nadisala slobodnog pariskog vazduha". U Moskvi se upoznala s partizanom iz Venecuele i rodila dva sina blizanca. Jedan je umro posle deset dana, a drugog, koji je bio bolestan od cerebralne paralize, oduzeli su od majke, rekavši joj da je umro i smestili ga u dečji dom za invalide. Tamo su vaspitačice pitomcima redovno govorile: "Jadniče, nadajmo se da ćeš uskoro umreti, da prestaneš da se mučiš i da mučiš nas".
Deda Ignacio družio se sa s Pikasom, svraćao u Moskvu da stisne ruku Gorbačovu ali ne i da vidi unuka, jer "generalni sekretar KP ne može imati unuka invalida".
Sticajem neverovatno srećnih okolnosti, i zahvaljujući činjenici da je dospeo u jedan od "boljih" domova u Novočerkasku, Ruben je uspeo da završi dva fakulteta - pravni i engleski jezik, našao je majku, dva puta se ženio, ima dve kćeri. Danas živi sa majkom u Madridu, ima invalidska kolica, kompjuter. Može da pomera dva prsta leve ruke, i njima piše.

Autobiografski roman Belo na crnom koji je dobio Bukerovu nagradu, a na srpskom objavio "Dereta", kritičari upoređuju sa Solženjicinovim, Jedan dan Ivana Denisoviča.Napisan je preciznim i jasnim, gotovo telegrafskim stilom, bez suvišnih reči čoveka koji ni fizički ne može mnogo da piše. U njemu je, bez gorčine i mržnje, podrobno opisan čitav život do s usreta s majkom, ali o samom susretu, ni reči:
- Prestao sam i da se nadam da ću je ikad sresti - kaže Galjego u intervjuu za Danas. - Kao što sam napisao u knjizi, do šeste godine sam maštao da vidim svoju mamu, ali su mi onda objasnili da je ona "crnoputa kurva" i da me je odbacila. Istorija njenog traganja ostaće mi zauvek nepoznata. Negde gore, među političarima, neko je odlučio da tajna može da prestane da bude tajna.

Kako je izgledao susret? Da li Vam se majka dopala? Da li ste uspeli da se sprijateljite?
- Moja mama Aurora je veoma, veoma dobar čovek. Mi živimo zajedno već pet godina. Još jedan važan detalj - i ona je odrasla u dečjem domu. Sad kad smo zajedno, mi smo mnogo više nego drugovi. Kada smo se sreli ona je za mene bila samo veoma obrazovana i dobra žena, ali ja sam za nju uvek bio njen sin. Vreme tu nije ništa izmenilo. Mi smo jedna mala porodica.

Zašto ste odlučili da ispričate svetu svoju strašnu i neobičnu priču? Jeste li maštali o tome da postanete pisac?
- Ne volim da o svom životu govorim kao o "strašnom" "užasnom" ili sa sličnim negativnim konotacijama. U životu je takvih sudbina veoma mnogo. Nisu sve opisane, ne može svako da pretoči u reči ono što je skoro nemoguće ispričati. Ne, ja nisam maštao i ne maštam da postanem pisac. Pisanje je došlo samo. Ja sam mnogo čitao, pismo - to je za mene skoro jedina mogućnost da komuniciram sa spoljašnjim svetom.

Iznenađuje da se vi zbog svoje sudbine ni na koga ne ljutite. Uspeli ste da sačuvate dečji, naivan pogled na svet. Kako vam je to uspelo?
- Tačnu formulu očuvanja duše još niko nije izmislio. Što se mene tiče, verujem da je reč o prirodnoj selekciji. U suštini, ljutnja nikad ne daje snagu čoveku. U svakom slučaju, ogorčeno dete ima mnogo manje šanse da preživi. Ja sam preživeo i ne ljutim se na okolni svet. To je najvažnije. Kako sam baš ja to uspeo - ne znam. Dogodilo se malo čudo.

Vašu knjigu mnogi upoređuju sa Solženjicinovim. Meni se čini da je vaš Gulag strašniji od njegovog.
- Ne. Meni se uopšte ne dopada upoređivanje sa Solženjicinom. Ako već moraju da moju knjigu upoređuju s nečim sličnim, više bih voleo da to bude Šalamov. I Šalamov i ja se trudimo da opišemo život čoveka u teškim uslovima. Razlika je samo u odnosu autora prema tekstu i prema životu uopšte. Uporedite - pas u mom romanu preživljava, a u jednoj od priča Šalamova, psa ubijaju. Teško je uporediti život u dečjem domu sa životom u logoru. Ja ne volim slična konkretna upoređvanja. Verovatno je ipak bilo teže onima koji su bili u Gulagu. Deca uvek imaju nadu da će biti bolje, a potpuno zreo čovek često prestaje da se nada.

Neko je napisao o vama "njegovih 45 kilograma je 45 kilograma optimizma". Kako je moguće da posle toliko patnji čovek ostane optimista?
- Nisam ja svih 24 sata dnevno optimista. Ja sam normalan čovek, ponekad se radujem, nekad padam u očajanje. Veoma me je obradovala informacija da je knjiga izašla u Srbiji. Žena koju ne poznajem, Ljubinka, prevela je moju knjigu. Izdavačka kuća "Dereta" je odlučila da je objavi. To znači da će još nekoliko hiljada ljudi pročitati knjigu. Znači da ipak ne živim uzalud na ovom svetu. Takve stvari mi uvek daju snagu.

Pišete na ruskom jeziku, rodila Vas je Španjolka, otac vam je bio iz Venecuele. Kom narodu zapravo pripadate?
- Naravno, ja sam Rus. Tamo sam odrastao, ruski je moj osnovni jezik. Ili da kažem tačnije - osećam se kao ruski emigrant. Postepeno se menjam, sve bolje razumem Španiju, sve manje shvatam Rusiju. Znate, veoma tačno mi je rekla jedna Engleskinja "Španija se uvlači pod kožu" Nemoguće je živeti u Španiji i ne postati pomalo Španac. Uz to, Španija je mnogonacionalna i mnogojezična zemlja. Meni je sad lakše da budem Rus u Španiji nego ranije da budem Španac u Rusiji. Ipak, u poslednje vreme sve češće se pitam koje sam nacionalnosti.

Imate li želju da dođete u Moskvu, sada kada ste postali slavni, da vidite ono što ranije niste mogli, da se prošetate po ulicama, pogledate predstavu koja se po vašem romanu igra u pozorištu?
- Kad bi se moglo u trenutku premeštati u prostoru, verovatno bih poželeo da vidim Rusiju još jednom. Ali je meni veoma teško da putujem. Mnogi ljudi dolaze kod mene u Madrid. Madrid nije loše mesto za susrete. I vi dođite, obavezno.
Jedva čekam da uzmem u ruke srpsku verziju svog romana i vidim srpske kritike. Nadam se da ću ga uskoro dobiti.

Ljubinka Milinčić