21.12.07
Srbin podeljen na samog sebe
Dušan Kovačević
Ovo, gde smo danas, a danas smo tu gde nismo ni u najcrnjim snovima snili da ćemo biti, posledica je tih naših čuvenih, vekovnih podela
U narednih pet meseci, u sledećih dvadeset brojeva NIN-a, izlaziće serija tekstova Dušana Kovačevića o srpskim podelama. Naslovio ju je ovako: DVADESET SRPSKIH PODELA (SRBA NA SRBE). Ili: Zašto je teško, skoro nemoguće, ostvariti minimum nacionalnog interesa (MNI) kad je reč o sudbini naroda i države.
Ukratko, parafrazirajući naslov jednog njegovog komediografskog teksta, mogli bismo reći da u ovim prilozima, pisanim specijalno za NIN, naš veliki dramski pisac, na njemu svojstven način, pokušava da odgovori na pitanje šta je to u srpskom biću što ga vodi poroku zvanom deobe, deobama najrazličitijih vrsta, veličine, porekla, trajanja i posledica.
Kovačevićeve priče o tome su, u stvari, maestralni literarni krokiji naših kolektivnih i individualnih mana, gluposti i zabluda koje nas svojom bizarnošću mogu u isti mah zasmejati i rasplakati. U njima će čitalac moći ne samo da uživa nego i da u ponekoj otkrije zametak nekog budućeg piščevog dramskog teksta, filmskog scenarija ili romana.
U onom što će nam Kovačević ispripovedati, svi ćemo se, nema sumnje, lako prepoznati i bar u sebi priznati da smo svi skupa tvorci jednog beskrajnog mehanizma koji ove naše slabosti rađa, pothranjuje i reprodukuje. Pa, ako već nismo, a nismo, u stanju da ih se oslobodimo, jedno je sigurno – život sa njima izgledaće nam, u svakom slučaju, lakši i podnošljiviji kad ih doživimo kroz Kovačevićevu okrepljujuću satiričnu vizuru.
Na početku razgovora koji je uvod u objavljivanje Kovačevićevog serijala od idućeg broja NIN-a, naše prvo pitanje bilo je: Otkada ga srpske deobe zaokupljaju i zašto im baš danas poklanja pažnju? Odgovor koji smo dobili glasi:
- Sledeće godine ću imati 60 godina. Ne znam kako sam ih skupio toliko i tako brzo; kao da mi ih je neko ubacivao u džepove dok sam gledao kuda idem. To saznanje – najblaže rečeno, iznenađenje - bilo je povod da se prisetim šta sam radio i gde sam “potrošio” život, nervirajući se zbog stvari i ljudi, i događaja kojih se, uglavnom, retko sećam.
Od najranijeg detinjstva gledao sam i slušao porodične rasprave i svađe, familijarne netrpeljivosti, prijateljske obračune, komšijske sukobe, ulične nesporazume, gradsku bahatost i državno, političko nasilje nad običnim građanima. Sukobi, podele, zavist, ogovaranja, mržnja, netrpeljivost, po svim pitanjima, vertikalno i horizontalno, ukrštenica naravi nalik na krst koji vekovima nosimo.
Danas, posle toliko godina, imam osećaj da me bole uši od dreke, vike, galame, treskanja šakama po stolovima, pretnji, psovki iz falseta... Verujem da nam je zajedničko osećanje – osećanje nepodnošljivog umora.
Zašto? Zbog čega? Koji su razlozi? Da li je moralo sve tako biti? Da li je za to naše privatno osećanje “kriva” porodica, bivši prijatelji, politika, istorija, Balkan kao “bermudski trougao” večitih stradanja, gde preživljavaju i opstaju ljudi “plitkih emocija”, sa visokim stepenom tolerancije na nemoral i bol.
Jednom rečju, dođe vreme kad morate da napravite nekakav red u svom životu; da pogledate sebe u oči, kroz naočare, i da kažete: moj život je takav i takav jer sam za mnogo toga sam kriv, a za nešto malo (više) odgovorne su istorijske, geografske, ljudske, političke, (ne)prilike.
Koje sve podele obuhvata vaš “antologijski izbor”? Po kojim kriterijumima ste obavili selekciju?
- Prva podela je na Ovozemaljske i Nebeske, a dvadeseta, kao poslednja: Srbin podeljen na samog sebe. Znači, od one “kosmičke”, vanvremenske, mitske, do “nukleusa naciona” – pojedinca kao dvojne ličnosti; do podne jedan čovek, od podne neko sasvim drugi: “Te, tako, diže ruku na sebe”. (Što ne znači da je izvršio samoubistvo; pre će biti da je ubio onog “drugog” u sebi.)
“Selekcija” je po podelama koje su prisutne u svakodnevnom životu; u raspravama sa bližnjima, prijateljima, od kuće, ulice, posla, pa do parlamenta.
Pristupate li njihovoj obradi na vaš već čuveni komediografski način ili nekim drugim prosedeom?
- Pokušao sam da ova “rasprava” sa proteklim životom i svetom oko sebe bude “nešto između”; ni (pretenciozna) sociološka studija, ni antropološka analiza, ni tradicionalna komediografska slika naravi, a, opet, od svega toga ponešto, i pomalo. Pre svega, ne bi smelo biti dosadno; još jedan “prilog o nama” koji niko neće razumeti, jer je “previše stručno”, namršteno, depresivno.
Je li podeljenost u mnogim važnim ili manje važnim pitanjima nešto što je specifičnost srpskog naroda u odnosu na one koji ga okružuju?
- “Mi i oni koji nas okružuju” je jedna od bitnijih podela. Pod podelom 14, navedena je podela na one sa IĆ na kraju prezimena – kao podignuti krstić, kad je ispisano ćirilicom i na one bez tog “ukrasa”, koji su, “apriori”, sumnjivi, mada su iz bližih ili daljih krajeva, gde žive bolji i “čistiji” Srbi. Ako je sve to tačno, da smo tako “raskošno” podeljeni, dolazimo do podnaslova ovog “serijala”: Ili, zašto je teško, skoro nemoguće, ostvariti minimum nacionalnog interesa (MNI) kad je reč o sudbini naroda i države.
Koliko ta različita unutarnacionalna konfrontiranja proizlaze iz samog nacionalnog karaktera i mentaliteta, a koliko iz nekih istorijskih, ideoloških, političkih i drugih okolnosti u kojima je živeo i živi srpski narod?
- Vaše pitanje je, zapravo, i jedna vrsta odgovora. Istorija, granice, putevi, vera, susedi, tradicija, običaji, paganstvo, klaustrofobija, komunizam, demokratija ... I još mnogo toga, često sticajem “istorijskih okolnosti”, ili, voljom “viših sila”, a sve začinjeno našim čuvenim mentalitetom, koji je, opet, posledica svega pomenutog. Pa, tako, ukrug, bez vidljivih, opipljivih granica gde počinje uzrok, a gde se završava posledica.
Koliko je i kada naša “urođena” sklonost ka međusobnim deobama i zavadama izazivana i podsticana spolja?
- Ako ćemo se “vaditi” na to, onda je To stalno. To “oni” nas zavađaju, i da nema “njih”, mi bismo bili, ne može biti bolji.
Nisam ja, nismo mi, nego oni ... A “oni”, ti izvan naše države, društva, kolektiva, porodice su večiti, dežurni krivci. Dok ima “njih”, mi smo bezgrešni.
Naravno, postoje mnogi periodi u našoj istoriji, kada smo bili u (ne)prilici da se međusobno sukobljavamo zbog onih koji nas dele na “dobre” i “loše”, na “podobne” i “nepodobne”, na “prijatelje” i “neprijatelje” zemalja koje su nam često dolazile u “pohode”, kao osvajači, okupatori, zločinci.
Međutim, ima jedna zanimljiva pojava. Mi smo najmanje podeljeni kad smo najviše ugroženi, kad se borimo za “goli život”. Setimo se bombardovanja 1999. godine. Neprijatelj nas miri, sabira, otrežnjuje, ujedinjuje – naravno, i to nije pravilo, ali smo po sebe same najopasniji kad nemamo nikoga da nas “zbunjuje”. Moglo bi se reći da nas, s vremena na vreme, neprijatelj ne dekoncentriše u tim našim međusobnim ratovima, obračunima, pitanje je da li bismo preživeli, koliko bi nas do danas preteklo.
Koje podele smatrate najtragičnijim? Kakve su bile njihove posledice kroz istoriju, od Kosova do 27. marta 1941, od komunizma do “antibirokratske revolucije”, od 5. oktobra 2000. do danas?
- Podele koje dovode do oružanih obračuna, građanskog rata, “slikovito” definisane u poznatom stihu:
“Nema, ovde, pravog rata,
Dok ne krene brat na brata.”
Sve ostale podele su kao “dečije boginje”: lako izlečive ako se leče na vreme; što, opet, dolazi u sukob sa našim običajima da kod lekara idemo tek kad osetimo da smo malo mrtvi. Sve do izjave saučešća, imamo uzrečicu: Ma, ko, bre, meni šta može?!
Zašto pokušaji uspostavljanja nacionalne sloge i discipline preko “vođa” nisu uspevali? Šta je, po vašem mišljenju, Miloševića u tome omelo kad je u početku imao uz sebe i narod i intelektualnu elitu?
- Omela ga je naša čuvena bahatost, i nasleđena partijska “škola” titoističkog vladanja. Milošević je, skoro do karikature – od zadarskog izloga do limuzine J. B. Tite, želeo da vlada kao što je činio “najveći sin naroda i narodnosti” druge Jugoslavije. Međutim, niti je on bio “kalibra” J. B. Tite – koji je raskinuo sa suprugom kad je “načuo” da ona nešto, tamo, razgovara sa Jovanićem – mora da je pomislio: Pa, neće meni doći glave ta “lićka veza”. Ima da je oteram, ćim prije – niti su prilike u Evropi i svetu bile kao u vreme Tite: Jugoslavija između dve sile, kao tampon zona, zemlja potrebna baš takva kakva jeste.
Jugoslavija se “srušila” kad se srušio berlinski zid, a Milošević(evi) su verovali da će se zid, ipak, nekim čudom obnoviti, jer je komunizam samo, trenutno, u defanzivi. Kad dođe proleće, kad šume ozelene ...I, posle 99 odsto biračkog tela Srbije, koje je imao pre ideje o vaspostavljanju “demokratskog komunizma”, uspeo je da Srbiju podeli po najtragičnijoj deobi u sveukupnoj istoriji, na “četnike i partizane”.
Tek se u Hagu “setio” da je Srbija iznad tih podela, da je bitnija od svakog pojedinca i svake partijske ideje, međutim, bilo je kasno. (Uticaj žena na muževe, vladare Srbije, koštao je vladavine, i života, Miloša i Aleksandra Obrenovića.)
Moglo se, nešto, naučiti i od druga Tite.
Kako savremene podele utiču na stanje nacionalnog duha? Koliko one rasipaju i troše nacionalnu energiju?
- Ovo, gde smo danas, a danas smo tu gde nismo ni u najcrnjim snovima snili da ćemo biti, posledica je tih naših čuvenih, vekovnih podela. Jeste, tačno je da nam je zbog poznatog mesta na “drumu”, kuća uvek bila na meti hordi, sila, armija, ali je, nažalost, isto tako tačno da smo se mi u “međuvremenu” sukobljavali, svađali, i, nažalost, skoro do samouništenja obračunavali, deleći se na “dobre i loše”, na “velike i male”, na sve i svašta, trošeći, kao što kažete, “nacionalnu energiju”, i ovo malo, običnog, ovozemaljskog života.
Narodna epika je prepuna opisa srpskih deoba i poraza koje su one donosile. Ćosića je deoba Srba na četnike i partizane inspirisala da napiše istoimeni roman. Postoje mnoge druge literarne obrade ovog našeg fenomena, do ovih vaših medaljona. Da li nas takve priče o deobama i njihovim posledicama mogu bar malo urazumiti i navesti da racionalnije gledamo na budućnost? Šta, naime, možemo učiniti da nam se deobe ne ponavljaju?
- Kad imate neki lični, sasvim privatni problem, koji odlažete da rešite, da ga “raščistite” sami sa sobom, on se (godinama) komplikuje, i jednog dana se pojavi kao “maligna dijagnoza”, mada je sve počelo bezazleno, sa bolom u predelu leđa, koji je, verovatno, posledica “onog pada s bicikla, kad sam bio mali”.
Najiskrenije bih voleo da sve Ovo nisam “morao” da napišem, ali, isto tako, ako sam sve To video, doživeo, i u “nekim godinama” shvatio da će nam podele, svađe i sukobi uništiti i Ovo malo preostale zemlje, i života, nisam imao “pravo” da to ne “primetim” javno, i da sve, po “preporuci” Sterije, ne dam na znanje građanstvu, kao temu za razmišljanje ljudima iz raznih, stručnih oblasti, ne bi li se ta tragična priča, zvana – deobe, izlečila, ili, bar, svela na “pristojnu” meru, sve zarad “mira u kući”, koji je preduslov za normalan život jedne države i ljudi koji je naseljavaju, u ovom slučaju, još uvek, većinom, Srba.
Sava Dautović
