Bagdad live

08.04.04 Vreme

Stara vojnička poslovica kaže da je najopasnija stvar na ratištu oficir sa mapom. Međutim, ako niste vojnik nego ratni izveštač, onda je jedna od najboljih stvari koja može da vas snađe Veljko Đurović sa kamerom. Oni koji su bili te sreće mogu da posvedoče da je ovaj prekaljeni snimatelj britanskog Skaj njusa jedna prijatna, duhovita osoba, a uz to je – što na frontu ume da bude važno – pribran i dovitljiv u ekstremnim situacijama. Sada se Đurović, svojim svedočanstvom o četiri nedelje boravka u Iraku tokom drugog zalivskog rata, pokazao i kao vrstan pripovedač.

Đurović je ispoljio nesumnjivu hrabrost kada se, suočen s dilemom da li da rat prati manje-više bezbedno "usađen" među savezničke trupe, ili da u Bagdadu čeka "tomahavke" sa Iračanima, opredelio za ovo drugo. Zatim je, kao čovek koji bi po prirodi posla trebalo da se više oslanja na slike nego na reči, ispoljio drugu vrstu hrabrosti odlučivši da o tome napiše knjigu. I jedno i drugo se isplatilo.

Knjiga Bagdad live istovremeno je više i manje od novinarske interpretacije zalivskog rata. Oni koji u njoj budu tražili političku analizu, uzroke i posledice, ili opis strategije i taktike jedne ili druge strane, biće razočarani, i trebalo bi da te stvari potraže negde drugde. Umesto toga, Đurović se ograničio na strogu dnevničku formu, beležeći samo ono što je lično video i čuo, bez komentara i objašnjavanja. S obzirom na intenzitet onoga što se između polovine marta i polovine aprila prošle godine u Iraku dešavalo, komentari i objašnjenja zaista nisu potrebni. Umesto da priča, on primećuje, kratkim, suvim rečenicama koje ponekad podsećaju na haiku. "Daleko od borbene zone, prizori ubijene dece pokazuju suštinu rata", piše u opisu puta od Bagdada do Hile, i tu zaista nema šta više da se kaže.

Novinar štampanog medija, profesionalni pisac, ovakvu strogost teško bi sebi uspeo da nametne, a teško bi odoleo i da samog sebe ne stavi u prvi plan, što Đurović apsolutno nikada ne čini. Paradoksalno, autor je tehnikom "žive kamere" iskoračio iz novinarstva i zašao u čistu prozu, bez obzira na to što prizori koje opisuje nisu izmišljeni. Ako bi u tom smislu poređenje s Hemingvejom bilo nategnuto, ipak se mirne duše može reći da Bagdad live stoji bok uz bok sa, recimo, Obojenom pticom Jeržija Kosinskog.

Dve stvari čine ovu knjigu izuzetno zanimljivom. Prva je Đurovićeva sposobnost da diskretno ocrta likove kolega, osoblja, Sadamovih žbira i ostalih neizbežnih stanovnika hotela "Palestina" u Bagdadu, tako da pri kraju knjige čitalac ima osećaj da ih poznaje godinama. Druga je neuništiv smisao za humor koji je glavna autorova odbrana pred manifestacijama "suštine rata". Prizori užasa smenjuju se s nadrealnim epizodama poput one u kojoj prevodilac Jusif, usred bombardovanja, insistira da ekipa ispoštuje zakazan termin kod berberina, ili urnebesni pokušaji Sadamovih propagandista da dokažu da su Amerikanci na ivici poraza dok "abramsi" i "bredliji" uveliko tutnje kroz grad. Jedna od najboljih priča unutar ove knjige, ispričana u podtekstu, jeste postepena transformacija Hadži Alija, visokog funkcionera Sadamove tajne policije koji ima zadatak da kontroliše (i pomalo teroriše) ekipu Skaj njusa. Od surovog siledžije sa početka knjige, Hadži Ali se, kako se rat bliži kraju, polako pretvara u nešto nalik ljudskom biću, da bi pri kraju postao manji od makovog zrna i konačno sasvim nestao. Nasuprot njemu, prevodilac Jusif koji na početku brižno glumi pristalicu režima, sve više se oslobađa straha i raste sa svakim danom koji prolazi. I ove promene, kao i mnogo štošta u knjizi, Đurović prikazuje kroz dijaloge i anegdote, prepuštajući čitaocu da ih uoči sam.

Uprkos humoru i lepršavom ritmu pripovedanja, Bagdad live prožimaju dva osećanja koja Đurović ne želi da imenuje i opisuje, ali se i te kako osećaju između redova. Prvo osećanje je strah, što je u ratu sasvim normalna stvar. Drugo je bol: bol nevinih žrtava rata, bol samog autora pred prizorima tuđe patnje, bol nakon što je nekolicina kolega, od kojih su mu neki očigledno bili bliski, poginula u besmislenom američkom napadu na hotel pri kraju rata. Samo na jednom mestu, opisujući prizor iz bagdadske bolnice, Đurović dozvoljava sebi malo oduška: "Jedan sredovečan čovek stajao je između dva kreveta kao razapet. U svakom od njih ležalo je po jedno dete, umotano u zavoje. Devojčice nisu imale više od dvanaest godina. Dok ih je obe držao za ruke, oči su mu bile pune suza. Dok sam ga gledao kroz kameru, razmišljao sam koliko dugo jedna normalna osoba može biti svedok patnji i horora oko sebe i ostati normalna."

Odlično pitanje, naročito s obzirom na to da je autor, na osnovu šture biografije sa unutrašnje strane korica, kao snimatelj prošao kroz trinaest ratova, pod uslovom da Hrvatsku, Bosnu i Kosovo računamo kao jedan, jugoslovenski rat. Upravo u ovom pitanju nalazi se, možda, i odgovor na pitanje zašto je ova knjiga nastala. Neki ljudi pišu zbog novca, neki zbog slave, neki prosto zato što misle da to mogu i umeju, a neki zato što moraju. Jedino knjige ovih poslednjih je vredno čitati.

Dejan Anastasijević

19.03.04 Danas

"Svi smo na televiziji gledali rat u Iraku i, razmaženi kakvi smo, mislili smo da je ta slika nešto najnormalnije na svetu, nešto što, eto tako, stiže samo po sebi. Neki, malobrojni, primetili su da je mreža Sky News bila nešto bolja od ostalih. Gotovo niko se nije upitao zašto - osim kolega novinara iz male i odabrane branše ratnih izveštača. Nisu oni odabrani zato što su naročiti, pametniji, hrabriji i bolji. Zašto su odabrani objasnio je Veljko Đurović u ovoj maloj, dramatičnoj i iznad svega poštenoj knjizi: odabrani su jer su u jednom trenutku odlučili da im je to posao, u drugom trenutku ih je bilo sramota da odu i ostave svoje kolege, a u trećem ih je bilo još više sramota da izdaju zanat kome su se posvetili. Postoji mnogo knjiga uspomena ratnih izveštača... Veljkova je ipak najpoštenija, a on ne zaostaje za tim autorima ni po profesionalnom kvalitetu ni po hrabrosti. Veljko je, jednostavno, sasvim iskreno opisao gde je bio i šta je radio. A radio je samo ono što je radio celog života, podjednako savesno i stručno - beležio kamerom ono što se dešava i slao snimke tamo gde treba. A, to što Veljko ume da piše o tome lepo i jednostavno - njegov je problem", rekao je o knjizi "Bagdad Live" Veljka Đurovića (fotografije Gorana Tomaševića), koja je promovisana preksinoć u Kulturnom centru Rex (Samizdat B92), Miloš Vasić novinar nedeljnika Vreme.
Veljko Đurović (1953), diplomirao je na beogradskom FDU 1981. na temi "Ratna reportaža", na Katedri za filmsku i TV kameru. Pratio je ratna zbivanja na svim kontinentima: Nikaragva, Salvador, Kambodža, Liban, Izrael, Etiopija, Somalija, Sudan, Severna Irska, Rat u Zalivu, Ruanda, ratovi u bivšoj SFRJ, Irak. Radio je za razne medijske kuće, a od 1999. radi za britanski Sky News. Pre ove knjige napisao je "Press Don’t Shoot" (B92, 1999). Goran Tomašević od 1996. radi za agenciju Rojters, od 2003. je fotograf ove kuće u Jerusalimu. Ove godine nominovan je za Pulicerovu nagradu koja se dodeljuje u aprilu. "U proleće 2003. godine, u regionu Bliskog istoka okupilo se, po proceni londonskog Gardijana, oko 3.000 izveštača. To je najveća sila ratnih reportera ikad sastavljena. Pored stotine novinara smeštenih u Kuvajtu i Kataru, više od sedam stotina novinara bilo je priključeno trupama koalicionih snaga koje su izvodile operacije, a nas oko dve stotine bilo je u Bagdadu. Ostali smo da ispričamo priču o poslednjim danima režima Sadama Huseina. U prvom zalivskom ratu iz 1991. godine, nijedan novinar nije poginuo za vreme borbi... Tokom prve četiri nedelje ovog rata život je izgubilo trinaest novinara, a dvoje se još uvek vode kao nestali. Oni su, tražeći istinu, prešli tanku crvenu liniju. Naravno, nema priče zbog koje vredi dati život, ali zato ima priča kao što je ova, zbog koje vredi reskirati život. Ostati u bagdadskom hotelu ‘Palestina’ i čekati da počnu da padaju američke bombe bilo je isto toliko rizično koliko i mogućnost da te Sadamov režim u nekom trenutku uzme za taoca, kao 1991. ili ubije na kraju svog poglavlja... Mi koji smo odlučili da ostanemo tamo nadali smo se da do toga neće doći. I nije, sve do samog kraja, sve dok ‘prijateljskom vatrom’ nije pogođen inaš hotel, kada su poginula dvojica snimatelja, Taras i Hoze. Oni su verovali u to što rade i bili spremni na rizik, uostalom kao i svi tadašnji gosti hotela ‘Palestina’. Ostaće tajna zašto ljudi stavljaju glavu u torbu zbog nekoliko snimaka ili nekoliko redova teksta, iako dobro znaju da je borbeno polje mesto bez milosti, rezervisano za strah, bol i smrt. Pre ili kasnije svi snimimo priču svog života. Ja sam izgleda svoju snimio tog proleća u Bagdadu", rekao je Veljko Đurović o knjizi "Bagdad live". Uz knjigu, objavljen je i "dodatak" - "Podsetnik za izveštavanje iz ratne zone" u kome se nalaze svi potrebni i praktični saveti za ratne reportere.

J.S. Jovanović