Aždajin osmeh

04.12.04

Prljava Harijeta, od mila Prljava Hari, glavna je junakinja duhovitih i misteroznih romana Mirjane Đurđević. U poslednjem objavljenom romanu "Deda Rankove riblje teorije", u izdanju Čigoja štampe, Beograd, iz ciklusa priča o avanturama Prljave Hari, glavna junakinja rešava slučaj ubistva Bogdana Banduke, bivšeg ljubavnika i visokog službenika Državne bezbednosti, inače učesnika u akciji "Sablja". Pre ovog slučaja, Harijeta je razrešila slučaj "Ubistva u akademiji nauka" i imala posla sa dijasporom u romanu "Parking Svetog Savatija". Tiraži prethodnih knjiga ove spisateljice su rasprodati. Mirjana Đurđević kaže da uživa u pisanju i da piše relaksirano, jer je svoju karijeru započela "naopako". Mirjanin deda bavio se vajarstvom i napravio je njenu bistu još kada je imala dva meseca. Tek da bi ispoštovala ovakav razvoj situacije, objavila je memoare na početku karijere. Sad može relaksirano da piše, "jer ne mora ništa da postane".

Da li na svoje romane gledate isključivo kao na krimi romane ili je vaša poetika šira? Dovoljan je samo naslov "Ubistvo u akademiji nauka", pa da neko odmah pomisli da se, iza slučaja za Hari, krije još nešto...

Obično kažem da trilogija o Hari spada u šatro-krimi romane. Ponekad čak ostavljam čitaocima na volju da odaberu ubicu po sopstvenom ukusu. Što je zapravo i logično, među Srbima, gde "prava istina" nikada ne izlazi na videlo, i gde svako od nas ima svoj ekskluzivni izbor "skupa krivaca". Nacionalni heroj ili ratni zločinac? Uvaženi akademik ili nadžak deda? Umetnica ili pevaljka? Uspešni biznismen ili kriminalc? Sami biramo, i to, rekla bih, prilično nekonsistentno, vrludamo, svako od nas. Pa je onda tako i u mojim romanima. Krimi zaplet, i istraga koju Hari sprovodi, tu su da bi čitaoci lakše progutali neku "težu problematiku", kako kažete. Baviti se razmiricama u SANU, na primer, mnogo je lakše i zabavnije ako im se zađe "iza kulisa", makar te kulise bile i fikcija, nego čitati "ozbiljne novinske članke" - između redova. Bar čovek može da se nasmeje, umesto da čupa kosu od muke.

Roman "Deda Rankove riblje teorije" ima veze sa akcijom "Sablja". Da li je to prvi roman o ovoj akciji? Koliko vam uzburkana stvarnost u kojoj živimo pomaže da lakše skrojite priču?

"Uzburkana stvarnost", moja lična, ili ona naša, opšta, obično mi je triger, okigač da sednem i napišem roman. U slučaju "Deda Rankovih ribljih teorija", "Sablja" nije bila triger. Koliko ja znam to je zaista prvi roman u kome se "Sablja" pominje. Međutim, budimo pošteni prema čitaocima, "Deda Rankove riblje teorije" izvorno se bave muško-ženskim stereotipima, tačnije rugaju se našem (i ne samo našem) malograđanskom mentalitetu. Ubijeni, doduše, jeste bio visoki službenik DB-a, i "aktivista" u "Sablji", ali u ovom romanu "Sablja" je možda tek neki treći lejer, površniji čak i od krimi zapleta. Da li je Bandu ubila zakonita žena, jedna od četiri aktuelne ljubavnice, ili ga je "pokosila Sablja"... Eto, "Sablja" je tu "osumnjičena" tek koliko i svaka od njegovih riba.

U najnovijoj knjizi "Aždajin osmeh" govori se o muško-ženskim odnosima. Kako biste preporučili tu knjigu?

Ako ste još momak, preporučila bih vam da hvatate beleške. Ako ste oženjeni, dve su mogućnosti. Ili ćete već na početku s olakšanjem odahnuti, "Uh, hvala bogu, ja nisam bio te sreće!", ili vas očekuje susret sa sopstvenom noćnom morom. Šalim se, naravno. Ozbiljno, za ovu knjigu vam treba "jak stomak" ako iole ozbiljno možete da čitate "laku literaturu". To je priča o razvodu, u kome je glavni junak, i glavna j... stranka, za promenu, muškarac. Takozvano "žensko pismo" je prepuno melodramatičnih priča o napaćenim, zanemarenim, prevarenim, često i bukvalno maltretiranim suprugama. Sa druge strane, statistike pokazuju da su muškarci neuporedivo ređe inicijatori razvoda. Da li to znači da oni uvek bolje prolaze u braku? Ili su samo "muška pisma" retka? Pokušala sam da napišem jedno. Da zađem u tipičnu "mušku bračnu psihologiju", koja se nama ženama često čini isuviše "prostom". Neka je i takva, posledice su jednako teške. Ukratko, smejaćete se "drugome" i boleće vas sopstvena glava.

Da li nekada razmišljate o svojoj poziciji u savremenoj srpskoj prozi? Jeste li zadovoljni svojim tiražima?

Kako se "dele pozicije" u savremenoj srpskoj prozi, iskreno, ne razumem. To ni Prljava Hari ne bi mogla da razmrsi. Pa onda o tome i ne razmišljam. Mogu eventualno da razmišljam o ulozi pisanja u sopstvenom životu. I to jeste jedna značajna uživancija za mene. Volela bih da imam veće tiraže, prosto jer sam vremenom stekla utisak da bi mnogo veći krug ljudi rado čitao moje knjige kada bi za njih mogao da čuje na bilo koji drugi način sem preko "rekla-kazala". To "rekla-kazala" radi, polako, i tome imam da zahvalim neku, možda malu, ali stabilnu i vernu čitalačku publiku. Skoro ekskluzivnu. Pre par godina sam od jednog momka čula da je moj "Čas anatomije na Građevinskom fakultetu" kultna knjiga za generaciju 63/’64?! A da ja pri tom nemam pojma kakve uopšte veze moj roman (ako je to bio roman) ima sa tom generacijom!? I tu knjigu, i "Treći sektor", kojih odavno više nema po knjižarama, neki novi čitaoci još uvek traže. Ne znam kako to ide, kažem vam. Uistinu, za jednog slobodnog strelca, imam čak i solidnu zastupljenost u medijima. Zapravo, moju "PR bandu" čine retki novinari-pasionirani čitaoci. Tako ste me i vi potražili, zar ne?

M. Vujičić

30.04.05 Danas

Ovo je vreme televizijskih kvizova. Verovatno nije lako skrojiti sva ta pitanja i naći bar tri uljez odgovora čiji će cilj biti da vam sakriju onaj pravi. I mada za toliko igara treba smisliti toliko pitanja, primetno je da se tek ponekad u kviz pitanjima nađu savremeni srpski pisci. No, nije to ono što sam želeo da vam kažem. Iako ovo nije priručnik za učesnike televizijskih pitalica, moglo bi se uskoro dogoditi da nekog učesnika kompjuter priupita kako se zove trenutno najpoznatija domaća spisateljica krimi romana. Pomoć prijatelja: Mirjana Đurđević, autorka (šatro)krimi romana o slučajevima koje rešava Prljava Harijeta.Mirjana Đurđević, koja inače pripada redu onih pisaca koji pišu brzom rukom, mnogo i lako, stalno se poigravajući jezikom, objavila je prošle godine i roman "Aždajin osmeh". U ovom romanu nema Prljave Harijete, ali je zato tu prepoznatljiv stil. Pre svega, duhovito pripovedanje u prvom licu koje knjige Mirjane Đurđević čini beskrajno duhovitim, ali crnohumorno duhovitim, što već jeste njen prepoznatljiv pogled na svet, kao i ona jezička okretnost, kojom vas pisci koji pišu mnogo i brzo, zadržavaju među koricama knjige. U toj bujici reči, koju odlikuje i vešto korišćenje žargona, svakako ima i rečenica koje su se otele od priče, ali sama pozicija spisateljice i njen odabir žanra za domaći teren, opravdava skaz-lavinu koja vas uvuče u sebe i nosi do poslednjeg reda. Baš kao što krimi priče nadopunjuje novinskim člancima, unoseći tako u knjigu i dodatna oruđa za održavanje pažnje, Mirjana Đurđević i u crnohumornoj melodrami "Aždajin osmeh" nudi tabele, mejlove i izvode iz čet-sobe, ali tako da nikada ne napusti glavnu nit priče.
"Aždajin osmeh" je priča o razvodu, s tim što je glavni junak ovog puta muškarac. Ovakav izbor glavnog lica proizilazi iz gledišta Mirjane Đurđević koja kaže da je "takozvano ‘žensko pismo’ prepuno melodramatičnih priča o napaćenim, zanemarenim, prevarenim, često i bukvalno maltretiranim suprugama. Sa druge strane, statistike pokazuju da su muškarci neuporedivo ređe inicijatori razvoda.
Izmeštajući priču u Njujork i birajući naše ljude u inostranstvu za glavne junake, Mirjana Đurđević ovom romanu daje poseban šmek. Ponekad se čak koristi šminkerskim fazonima čime otkriva da je "Aždajin osmeh" zapravo pastiš. Spisateljica nudi svoje poglede na brak, "prestanak ljubavi" i na druge stvari, profilišući, oblačeći i okružujući svoje junake onakvom scenografijom i kostimografijom kakvu vidimo u onoj vrsti romana u kojoj caruje Nik Hornbi. Ipak, čini se da junaci Mirjane Đurđević ne žele da budu uljezi, samo podmetnuti odgovori u nekakvom kviz pitanju, sastavljenom da bi "faca" ispao neko drugi. Oni se otimaju, preuzimaju priču, i kako knjiga napreduje ka kraju, sasvim su odmetnuti od pastiš sveta. Oni su se pobunili, preuzeli priču, uzeli je u svoje ruke i sad njih pitajte zašto knjiga imaš baš ovakav kraj.

Mića Vujičić

16.04.05 Danas

Ovo je vreme televizijskih kvizova. Verovatno nije lako skrojiti sva ta pitanja i naći bar tri uljez odgovora čiji će cilj biti da vam sakriju onaj pravi. I mada za toliko igara treba smisliti toliko pitanja, primetno je da se tek ponekad u kviz pitanjima nađu savremeni srpski pisci. No, nije to ono što sam želeo da vam kažem. Iako ovo nije priručnik za učesnike televizijskih pitalica, moglo bi uskoro dogoditi da nekog učesnika kompjuter priupita kako se zove trenutno najpoznatija domaća spisateljica krimi romana. Pomoć prijatelja: Mirjana Đurđević, autorka (šatro)krimi romana o slučajevima koje rešava Prljava Harijeta.

Mirjana Đurđević, koja inače pripada redu onih pisaca koji pišu brzom rukom, mnogo i lako, stalno se poigravajući jezikom, objavila je prošle godine i roman "Aždajin osmeh". U ovom romanu nema Prljave Harijete, ali je zato tu prepoznatljiv stil. Pre svega, duhovito pripovedanje u prvom licu koje knjige Mirjane Đurđević čini beskrajno duhovitim, ali crnohumorno duhovitim, što već jeste njen prepoznatljiv pogled na svet, kao i ona jezička okretnost, kojom vas pisci koji pišu mnogo i brzo, zadržavaju među koricama knjige. U toj bujici reči, koju odlikuje i vešto korišćenje žargona, svakako ima i rečenica koje su se otele od priče, ali sama pozicija spisateljice i njen odabir žanra za domaći teren, opravdava skaz-lavinu koja vas uvuče u sebe i nosi do poslednjeg reda. Baš kao što krimi priče nadopunjuje novinskim člancima, unoseći tako u knjigu i dodatna oruđa za održavanje pažnje, Mirjana Đurđević i u crnohumornoj melodrami "Aždajin osmeh" nudi tabele, mejlove i izvode iz čat-sobe, ali tako da nikada ne napusti glavnu nit priče."Aždajin osmeh" je priča o razvodu, s tim što je glavni junak ovog puta muškarac. Ovakav izbor glavnog lica proizilazi iz gledišta Mirjane Đurđević koja kaže da je "takozvano ‘žensko pismo’ prepuno melodramatičnih priča o napaćenim, zanemarenim, prevarenim, često i bukvalno maltretiranim suprugama. Sa druge strane, statistike pokazuju da su muškarci neuporedivo ređe inicijatori razvoda.

Izmeštajući priču u Njujork i birajući naše ljude u inostranstvu za glavne junake, Mirjana Đurđević ovom romanu daje poseban šmek. Ponekad se čak koristi šminkerskim fazonima čime otkriva da je "Aždajin osmeh" zapravo pastiš. Spisateljica nudi svoje poglede na brak, "prestanak ljubavi" i na druge stvari, profilišući, oblačeći i okružujući svoje junake onakvom scenografijom i kostimografijom kakvu vidimo u onoj vrsti romana u kojoj caruje Nik Hornbi. Ipak, čini se da junaci Mirjane Đurđević ne žele da budu uljezi, samo podmetnuti odgovori u nekakvom kviz pitanju, sastavljenom da bi "faca" ispao neko drugi. Oni se otimaju, preuzimaju priču, i kako knjiga napreduje ka kraju, sasvim su odmetnuti od pastiš sveta. Oni su se pobunili, preuzeli priču, uzeli je u svoje ruke i sad njih pitajte zašto knjiga imaš baš ovakav kraj.

Mića Vujičić