Arijadnino klupko

08.11.04 Danas

Ne prvi put knjiga Ljubice Mrkalj deluje posebno. Počev od naslovne korice u kojoj se na senci žene koja pada preko nekog antičkog kamenja uočava grčki pejzaž, izgleda kritski lavirint - aluzija na naslov knjige koji stoji nad grčkom šarom ukrašenim ramom - pa sve do poslednje korice na kojoj je dominatno centrirana šara mitskog lavirinta.Već i ovlašno listanje pokazuje da je izgledu knjige posvećena posebna pažnja. Doslovce svaki tekst, zapis ilustrovan je pri dnu crtežom ili akvarelom same Ljubice Mrkalj. A postoje i reprodukovani crno-beli crteži ili akvareli na zasebnim, da tako kažem istaknutim stranicama. Ako se pažljivo pročita knjiga, videće se da su likovni prilozi integralni deo tekstova, neka vrsta ilustracija, u kojima postoji fino, posebno saglasje književnog i likovnog stila Ljubice Mrkalj. Njenih antičkih i modernističkih uzora u obe umetnosti istovremeno.

Ali tu se govor o ovom, prevashodno likovnom planu ne okončava. U Arijadninom klupku postoje i četiri kolorne table, na kojima su reprodukovane slike Ljubice Mrkalj. Pejzaži i apokaliptične scene. No ni oni nisu postavljeni u knjigu jednostavno, kao običan ukrasni prilog. Ispred svakog je ubačen providni list pausa sa naštampanom fotografijom po središnjem delu lista odnosno identičnim faksimilima iz inostrane štampe. Ti faksimili, po zamisli Ljubice Mrkalj, ostaju konstantni, dok se fotografija u srednjem delu menja. Fotografija iz olovnih, apokaliptičnih 90-ih godina prošlog veka, koja je objektivni, dokumentarni, istorijski povod kolorne umetničke slike. U tračici koja se pruža ispod fotografije, postoji i novinski potpis, dva puta na nemačkom, jedared na srpskom i engleskom gde je i objašnjenje onoga što fotografija odnosno, na svoj način, i slika prikazuju.

Ovaj plan Arijadninog klupka ukazuje na kontekstualne okolnosti nastanka tekstova koje ona nosi, odnosno lavirinta po kojem smo bauljali tokom devedesetih godina proteklog stoleća, kada je glavnina zapisa nastajala i nastala. On, recimo, signalizira nacionalnu i istorijsku svest umetnice.

Vraćamo se sada tekstu koji je okružen i uramljen likovnim materijalom. Reč je o datiranim tekstovima, skoro bi se moglo reći dnevničkim zapisima u kojima je na putovanjima po Grčkoj, Francuskoj, Italiji, Španiji, Engleskoj... Ljubica Mrkalj beleži doživljaje, utiske, snove, očaravanja svakodnevice. I prvi i mnogi drugi zapisi svojevrsna su poruka neimenovanom prijatelju, trenuci iluminacija u prolaznom svetu i životu. Neki drugi imaju čvršću fabulu i približavaju se pričama. Celina knjige se, dakle, može smatrati i desetogodišnjim ličnim dnevnikom Ljubice Mrkalj.

U tom dnevniku fascinacija autorka celo vreme impregnira svoje savremene doživljaje mitskim nitima. Arijadna i Minotaur su prisutni u prvom zapisu, Pitija će im se pridružiti u drugom. Čak će i naredni zapis nastao u Parizu prizvati Pegaza. I tu, Ljubica Mrkalj uvodi biblijske likove i hrišćanske simbole: Nojea, Malu Gospojinu... zatim će u lavirint ovih zapisa početi da ulaze istorijske ličnosti, fiktivni likovi iz istorije književnosti, junaci umetnosti i istorije proteklog veka, od Ofelije do Grete Garbo...Lavirint knjige je simbolički lavirint našeg vremena, um i tekst Ljubice Mrkalj prelamaju tu stvarnost, kroz svet vlastitih viđenja realnosti i tako se gradi umetnička iluzija ovog intimnog projekta. Ono što se meni dopada u knjizi i što smatram njenim bitnim dometom jeste stilska homogenost i prepoznatljivost rukopisa Ljubice Mrkalj. Meni je, insistiram, poznata samo ova njena knjiga, i u njoj vidim jedan zreo književni glas. Siguran u sebe i ideju koji ga vodi. Stoga, globalnim simboličkim znakom celine knjige, koji označava odnos istorijskog konteksta i ličnog glasa Ljubice Mrkalj, smatram fragment:
Žabac uzalud zeva. Leptirica će odoleti. Ona sleće, uzleće, poigrava se sa žapčevom žudnjom rojeći se u beskonačni niz neuhvatljivih majušnih leptirića koji se ljuljuškaju na ustalasanom treperenju ...

Pažnja ovog rukopisa lavira kao i linija njenog putovanja, kroz svet Evrope, preko savremenih senzacija, ka arhipelagu grčkih ostrva, iz sfere apokalipse devedesetih, prema vlastitom erotizmu, prema pamćenju tela... Arijadnino klupko eskalira u detaljima, u viđenju prirode, u opservacijama sitnih intimnih predmeta, u svetu koji se otkriva kao jedna vrsta iluzivnog čuda.

Vasa Pavković