Antologija stare japanske književnosti - Ne pali još svetiljku

31.12.04

Sa francuskog, engleskog, ruskog i nemačkog Dragoslav Andrić je, naime, preveo više od 130 knjiga poezije, proze i pozorišnih komada. U spisku na njegovom veb-sajtu dragoslavandric.com nalazimo dela Ž. P. Sartra, A. Kamija, A. de Monterlana, E. Joneska, B. Šoa, J. O’Nila, F. S. Ficdžeralda, Dž. D. Selindžera, V. Sarojana, D. Tomasa, A. Milera, K. Sandberga, O. Neša, S. Mihalkova, M. Friša, uz čitavu paradu drugih. Da i ne pominjemo njegovu “rođenu” SVAŠTARU, sa podnaslovom “Udžbenik nonsensa” (pet izdanja), ili priručnik ŠAH - IGRA MILIONA (13), ili pak njegov pionirski poduhvat, DVOSMERNI REČNIK SRPSKOG ŽARGONA, čije je udvostručeno izdanje upravo ovih dana na prelomu.

Nije, otuda, iznenađujuće što je Andrić na nedavnom Sajmu knjiga nastupio “frontalno”, sa osam novih izdanja svojih prevoda. Šest od njih su obimne antologije u posebnoj ediciji “Prometeja”, što je nešto dosad nezabeleženo u istorijatu našeg prevodilaštva. Njom su obuhvaćena Andrićeva izabrana dela u žanru poetskog prevođenja: antologija stare kineske poezije (u komparativnom prevodu sa pomenutih jezika) SVET U KAPI ROSE, stare japanske poezije (takođe komparativno prevođene) NE PALI JOŠ SVETILjKU, poezije američkih crnaca OTISAK SRCA U PRAŠINI, kanadske U IME ZEMLjE, humoristične KO - JE L’ JA?, kao i antologija AMERIČKA POEZIJA DANAS. I to četiri od njih dopunjene - neke i znatno - dok je poslednja od navedenih objavljena jesenas prvi put. Sve su to knjige od po oko 500 do preko 600 strana, protkane reprodukcijama u boji!

Uz to, posle dvadeset sedam godina upravo su iskrsli nekad toliko popularni ŠTIHOVI (znate ono, “Čak u Tibet živi Lama, nema tata, nema mama...”), posle čijeg je prvog izdanja pisano upravo u NIN-u, u godišnjem osvrtu na kulturnu sezonu 1969: “Prevođenje ŠTIHOVA na naš jezik ostaviće traga u čitavom duhovnom sklopu našeg pisca i čitaoca”. Sad je u istoj knjizi ne samo i ona druga zbirka, SMEŠNA SMEŠA OGDENA NEŠA, nego i još ponešto iz Nešove zaostavštine.

U tome se društvu nedavno našla još i knjiga sa iscrpno komentarisanim, integralnim prevodom komada Džeroma Kiltija DRAGI MOJ LAŽLjIVČE, igranog u Ateljeu 212 i na gostovanjima u stotinak mesta tokom pune 34 godine. Pozorišni strasnici ovom knjigom mogu da osveže svoja sećanja na tu neosporno kultnu predstavu, i da otkriju, u pratećim prevodiočevim tekstovima, mnogo šta od onog što se sa tim komadom i oko njega dešavalo u svetu i kod nas.

Posle svih ovih podataka, logično je upitati Dragoslava Andrića:

Kao prevodilac koji se bavi raznim žanrovima i raznim jezicima, kako gledate na jezik iz ugla prevodioca?

- Pre svega, jezik možda i nije toliko dar, koliko je nužno zlo. U najboljem slučaju, on je saobraćajni znak koji ukazuje na slojevite sfere podteksta, konteksta... Ili, pogotovu u poeziji, nadteksta, gde su i težišta svakojakih neverbalnih značenja, difuznih i utoliko sveobuhvatnijih. A negde usput, kad su mi se raznolika iskustva nekako ukrstila, došao sam do uverenja da je sve - prevod nečega na nešto, i da svi stalno nešto prevodimo. I to ne samo kad nešto kažemo, nego i svaki naš mentalni refleks povlači izvesno, makar i najmanje, “pomeranje” od originala. U suštini je to, dakle, neka vrsta prevoda. Kao kada se neko ogleda: desna ruka mu u obličju na ogledalu izgleda leva, a njemu se, eto, čini da u ogledalu vidi samo sebe. Ali ne, on to vidi sebe kako se ogleda, a to je ipak nešto malčice različito. Mi stalno prevodimo sebe - sebi! Pa i svako naše sećanje je samo prevod, koji vremenom još i redigujemo. Uopšte, sve, čak i pre nego što bi se od impulsa ili asocijativnog fleša pretvorilo u tzv. misao - prevodimo na svoje refleksno pomerene uglove. Pa čak i ono što smo videli, čuli ili pročitali samo za “stotinku” sekunde ranije, to već nije više isto. Nije više “original”, nego samo prevod. I zato, zverka zvana “veran prevod” i ne postoji. Nema je! Tako nešto, jednostavno, zaboravite!

Kako biste nam to nekako ilustrovali?

- Pa evo, uporedite reč ljubav na engleskom i na ruskom. U prvom slučaju, love, grleno “a” vam zastaje kao kost u grlu. A u drugom, početni suglasnik, negde između “lj” i “lj”, uz pomoć krajnjeg, mekog “v”, kao da vam već nameštaju usne za poljubac! Izvolite, proverite!... Zato to, u prevodu ma u kome pravcu, ne može da bude isto. Kao što nikad nije ista ni ljubav, bila ona prevedena ili ne. A nije, uostalom, ista ni na istom jeziku kada se dvaput izgovori...

Ako je to tako oduvek, prevođenje bi, dakle, bilo jedan od prvih zanata? Prethodio bi onom koji se smatra “najstarijim”?

- Pre bih ga, ipak, hronološki stavio na drugo mesto. Jer, jezik je počeo da se prostituiše, ipak, nešto kasnije... Nego, uzmite, eto, usklik “Jao!”, tu valjda prvu reč koja je, sama sobom, uzdigla pretčoveka u kategoriju pračoveka, a već ta reč je bila - prevod, jer da je to izvorni, spontani verbalni pandan iznenadnog bola, bila bi ista na svim jezicima. A nije. U toj sam okolnosti i našao krunski dokaz za svoju tezu da je sve - prevod. I zato, dozvolite da ovim putem, istina sa izvesnim zakašnjenjem, pozdravim svoga prepotopskog kolegu!

Dobro, recimo da je prevod svugde oko nas. A poezija?

- Pa, valjda se svi slažemo da je i ona, svakako, začeta u prejezičkoj, ili predjezičkoj eri. Nije se, valjda, pračovek izražavao apstraktno, nego pokretom i zvukom isprepletenim u živu sliku. Verujem, čak, uprkos onome što bi se moglo zaključiti na osnovu današnjih tiraža zbirki poezije, da duboko usađena ili prirođena potreba ljudi za svakodnevnim poetskim komuniciranjem postoji i danas. A potvrdu za to, možda ćete se iznenaditi, nalazim u žargonu mladih. Jer, šta je to zajedničko za mlade genijalce iz Matematičke gimnazije - i njihove vršnjake “na privremenom radu” u Padinskoj skeli? Sklonost žargonu, makar različitom, kao čulnijem - čujnijem i vidljivijem - govoru, a i kao kreativnom vidu odbrane od spletova apstrakcija kojima pribegavamo u komunikacionoj žurbi, a koji nas čine žrtvama ne uvek primetnog ali stalnog jezičkog stresa.

A kako gledate na samog prevodioca “kao takvog”?

- Eh, taj vam je, da kažem, jezički voajer. Gleda čega sve to ima u onom tamo nekakvom jeziku kao i u njegovom sopstvenom, i šta oni to rade u toj svojoj jezičkoj ljubavi (ponekad, morao bih dodati, nesrećnoj). Ali ponajviše ga kopka ono što je negde između ta dva. Jer, sve je, uopšte, stalno između nečega i nečega, i u jeziku kao i u samom vremenu. A prevođenje sa nekoliko jezika, pogotovu komparativno, dođe vam kao nekakav grupni jezički seks...

Upravo komparativno ste, dakle poredeći razne evropske verzije, prevodili stare kineske i japanske pesnike. Šta je to što razlikuje njihov poetski pogled na svet od zapadnjačkog?

- Pre svega, i ponajviše, ono neverbalno, što buja u tamošnjoj pesmi i oko nje. Onaj prostor koji se čitaocu nudi da ga sam ispuni u svojstvu ovlašćenog vršioca dužnosti pesnika, volontera. Ali, više o tome može se naći u mojim predgovorima za dotične antologije.

Ima li tekstova koji se, prosto, ne mogu prevesti?

- Svakako, ali ja sam, eto, imao tu ludu sreću da ne natrapam ni na jedan takav.

Šta vas motiviše da tolike godine bez prestanka prevodite?

- Motivi mogu biti razni. Hajde baš da počnemo od trivijalnih: bilo bi to uverenje da se od prevođenja može živeti, naravno tek posle stote prevedene knjige. Ili su sebični: zavolite neku knjigu, pa je prevedete da biste je nekako učinili i svojom. Altruistički: prevodite nešto kako biste stekli pravo da to drugima date. A i skeptični: prevodim zato što zazirem od tuđih prevoda. Kao što, uostalom, zazirem i od samih reči, bilo tuđih, bilo sopstvenih. Ali time se na razne načine, nadam se zabavne, upravo bavim pišući knjigu za Srpsku književnu zadrugu - SVAŠTARA, VIŠI KURS...

Radmila Stanković