01.01.00
Politika
10.08.2002.
Pomeranje vrednosti
"Antologija savremene argetinske priče", "Svetovi", Novi Sad, 2001. Izbor i prevod sa španskog Ljiljana Popović i Branko Anđić
Čitajući Antologiju savremene argentinske priče i pogovor Osvetu dosadi Branka Anđića, zaključila sam da je Argentina moje rajsko mesto. Sudeći prema izboru priča, a i kako obaveštava Anđić, u aktuelnom trenutku ove nacionalne književnosti ne postoji dominantan poetički model koji bi odredio vladajuće stvaralačke tokove.
Kao i kod nas uostalom, književnu scenu ove zemlje obeležili su poetički "pluralizam" i stvaralačko višeglasje, što će reći da su u isto vreme prisutne različite, pa i sasvim suprotne stvaralačke mogućnosti. Obilje koje očarava i inspiriše čitaoce što ne vole uniformnost, nego mnogolika intelektualna i duhovna iskustva. Takvo se opredeljenje otvara za razliku. Ono ne odbacuje automatski nekog pisca ili delo samo zato što su svoji, samo zato što se ne uklapaju u preovlađujući poetički obrazac, što je i velika ? trenutno rasklopljena ? zamka književne kritike.
Istrošen model
S druge strane, donekle istrošen postmodernistički model pisanja počeo je polako da se preokreće u svoju suprotnost. U zanimanje za stvarnost. Rečena tendencija, prisutna pomalo i kod nas, primetna je u knjizi Antologija savremene argentinske priče u toj meri da joj se priklanjaju čak i pisci koji slove za postmoderniste. Primera radi, Gižermo Martinez, čije smo romane Povest o Rodereru i Maestrova žena, zahvaljujući istom izdavaču, imali prilike da čitamo i na srpskom, zastupljen je ? ne samo verističkom, već i angažovanom ? pričom "Veliki pakao". Ako je njegov prvi roman nastao preoblikujući nasleđeni obrazac tzv. "faustovskog motiva", a drugi se dotakao književnog sveta, književnog života, ali i stvaralačkih pitanja, "Veliki pakao" se na prvi pogled bavi mentalitetom palanke, da bi naglo zaokrenuo ka otkriću masovne grobnice i na tom momentu, isto naglo, sa efektom smisaone dubine, zaustavio ovu odličnu priču. Pojava koju imenujem kao "novu celovitost", obnavljanje izgubljenog ili ispražnjenog transcendenta, međutim, u ovoj knjizi nije prisutna, što svakako ne mora značiti kako u argentinskoj književnosti nije delatna, već može da puti i na afinitet priređivača
Anđić skreće pažnju na činjenicu da izbor izostavlja "stare monstrume", Borhesa i Kortasara. Vašoj se kritičarki takođe čini da je takav potez sasvim opravdan. Veliki prodor latinoameričke fantastike na svetsku književnu scenu uzrokovao je predstavu o stvaralaštvu ovog kontinenta koja može biti jednostrana, prećutkujuća drugačije pripovedne modele. Sada jasno vidimo da argentinski pisci ne podležu slepo slavi svojih prethodnika trudeći se da ostvare svoj put. Svoju sudbinu. Sa druge strane, popularnost fantastičnog obrasca nije ostala bez uticaja na svest o književnosti tako da je došlo do potpunog pomeranja poetičke paradigme ? znamo onu "izreku" da posle Borhesa književnost više nikada neće biti ista, dok ona može - i mora - da se menja. Izgleda da, poput Borhesa, ni politički događaji nisu ostali bez uticaja, pa knjiga sadrži dosta priča koje bismo mogli odrediti čak kao angažovane.
Odličan prevod
Prevodioci obaveštavaju kako su nastojali da izbegnu uvrežene i opšteprihvaćene vrednosti, odnosno da ponude drugačije. Da ocrtaju za nas novo lice argentinske književnosti. Neki stariji pripovedači zastupljeni su sa novijim delom, a ovi prevođeni kod nas sa pričom koja nije prevedena. Tako je na primer zbirka Promena oružja Luise Valensuele objavljena u "Radu", ali književnica nije predstavljena izuzetnom istoimenom pričom, već takođe odličnim "Tangom". U njemu ipak možemo pratiti njeno zanimanje za erotske mehanizme i nagon između muškog i ženskog principa. "Tango" nema fascinantnu, hipnotičku snagu Promene oružja, ali zato odražava rasulo modernog sveta, čija haotična bezvoljnost apsurdom lomi čoveka svodeći ga na sopstvenu karikaturu.
Antologija savremene argentinske priče svakako ima šta da ponudi radoznalom čitaocu. Osim novih uvida, koji ne moraju da zanimaju svakoga, knjiga nudi niz odličnih priča. A one bi valjalo da privuku pažnju znatiželjnika. Jer, kako ističe Branko Anđić, na kontinentu na kojem se piše najbolja književnost, Argentina prednjači kvalitetom. I najzad, ali ne i na poslednjem mestu, htela bih da pohvalim prevodilački par. Od Anđića, iako odavno ne žive u zemlji, prevodioci još imaju šta da čuju, što u poplavi loših, osrednjih i nedorečenih prevoda, kakvima poslednjih godina obilujemo, nije daleko ni od nauka.
Dušica Potić
