Antologija poljskog eseja

17.06.11 Danas

Kad na kraju odloži ovu knjigu, čitalac je u nedoumici čemu više da se divi: esejima poljskih pisaca ili „renesansnim ličnostima“ koje su ih pisale. Već i sama imena Jana Kota, Vitolda Gombroviča, Zbignjeva Herberta, Stanislava Lema, Lešeka Kolakovskog, Adama Mihnjika, Adama Zagajevskog, Vislave Šimborske... da pomenemo samo neke i ovde dobro poznate, dovoljna su da pobude (straho)poštovanje. Tematska raznovrsnost tridesetak autora, na koliko je na žaljenje priređivača i prevodioca Biserke Rajčić, morala da bude svedena Antologija, prirodna je posledica širokog obrazovanja i kulture poljskih esejista od kojih su mnogi uporedo izučavali više nauka i govorili mnoge jezike. Ireneuš Kanja, recimo, a njegov primer nije usamljen, prevodio je sa više od dvadeset jezika, između ostalih sa sanskrita, tibetanskog i hebrejskog. Poliglote među poljskim esejistima, najzad, više su pravilo nego izuzetak.



Ako bi pokušali da za tako bogatu građu nađemo zajednički imenitelj, tada bi na prvom mestu morali da naglasimo otmenost duha. Čak i kad, kao Karol Ižikovski, pišu o mučenjima, cilj je da se iza vidljive okrutnosti otkriju skrivene pobude i priroda zločinačke izopačenosti, kojoj svrha nije samo da se iznudi priznanje već i da se prida važnost sopstvenoj ličnosti.

Uživanje u duhovitom eseju Stanislava Ignaci Vitkjeviča „o zakasnelom prvom letu aeroplanom“ ne uspeva, nažalost, da potisne sećanje na tragičan kraj slikara, pisca, filozofa, teoretičara umetnosti, koji se sa lakoćom kretao kroz sve oblasti umetnosti, često na ironičan i provokativan način. Umetnik koji koji se ničega nije plašio, šaleći se i sa životom i sa sobom, ubio se 1939. u svojoj pedeset i četvrtoj godini. Kad je Sovjetski Savez objavio rat Poljskoj zaključio je da je đavo odneo šalu. Da dolazi zlokobno vreme ratova, fašizma i komunizma, velikih progona i pogibija, koje će dovesti u pitanje sve vrednosti zbog kojih vredi živeti. Česlav Miloš u eseju „o ružnom“, takođe, govori o tragičnoj sudbini Vitkjeviča. „Nije se on ubio, kaže Miloš, iz straha za vlastiti život, već iz gađenja zbog onoga što predstoji“, dodajući da „ne bi bio ushićen ni našim vremenom jer bi se uverio kako brana podizana u ime etike, puca na sve strane“. Stanislav Vincenc nam priređuje prvoklasno iznenađenje, otkrivajući Homera kao pobornika mira a ne kao tvorca ratničkih epova, kakvim ga smatra većina kritičara. Boleslav Mićinski, pesnik, prozni pisac, filozof i esejista, u „odgovoru na pismo Frančeska, građanina rimskog“, ispisuje odu miru. „Rđa je pojela mačeve, kaže on, ali ni vetar ni kiša nisu uništili spomenik Horaciju“.

Eva Bjenjkovska u potresnom eseju „Psihe i sistem“ govori o tragičnoj sudbini Marine Cvetajeve. O „nepodudaranju sa epohom i okolnostima“. O tome kako jedna od najvećih pesnikinja ruskog jezik „zapravo nije poznavala zemlju koja ju je smrvila“. Kako samo potresno, posle svega što znamo o njoj, zvuče reči da „pesnik ne može da služi vlasti, sili, narodu jer je sam vlast, sila, narod“.

U eseju „Rembrant u minijaturi“ Gustav Herling-Gruđinski upečatljivo dokazuje da neobično mnoštvo autoportreta, od kojih veliki slikar nije odustajao do kraja života nisu izraz ili makar podsvesni refleks egoizma već potrebe da metodično i uporno prati vlastito lice, kao ogledalo psiholoških promena. Da nije tako, kaže on, slikar ne bi video sebe tako okrutno kao što to čini „starački bezubi Rembrant koji se smeje ne korak od groba, ali već u njegovom dosegu“.

Barbara Skarga, profesorka filozofije i istorije ideja, pita se „Šta će nam autoriteti?“. Polazeći od toga da se autoritet ponekad brutalno zloupotrebljava, ona misli da je u „međuljudskim odnosima dovoljno uzajamno poštovanje - Kantovo poštovanje časti. „Smatram takođe da razum treba suprotstaviti autoritetu - kao što je to činio sveti Avgustin. Jer, samo razum treba da poseduje autoritet, s obirom da ređe izneverava“.

Najzad, nezaobilazni Lešek Kolakovski. Njegovo neprestano traženje smisla i tumačenje Boga. Ali takođe i Ničea: „U svetu ne postoji ništa osim večnog haosa. Sve što postoji, predstavlja pojedinačno središte sila. Svako pokušava da na račun drugih prigrabi što više za sebe. Svet je apsolutno lišen smisla“.

Nasmejaćemo se, sa gorčinom, kad pročitamo esej „Mučenici i komedijanti“ Adama Zagajevskog, jednog od najznačajnijih poljskih i svetskih pesnika. Na pitanje šta su radili pesnici u 20. veku on odgovara: „Pablo Neruda, Vladislav Bronjevski i mnogi drugi pisali su ode Staljinu, Antonio Maćado je poslednjih nedelja života napustio Španiju, Danuncio je bacao bombe iz aviona, Ezra Paund se divio Musoliniju i Hitleru, Breht je pregovarao sa Centralnim komitetom partije“. Toliko komedijanata! Toliko mučenika!

Eva Kuriluk pod lupu stavlja „onaj drugi Beč“, ne, dakle kosmopolitsko stecište umetnika i naučnika, među kojima i Frojda, već grad naklonjen nacizmu. Čini to kroz portret zlokobne ličnosti Adolfa Lanca, koji je u svojim delima natopljenim mržnjom prema drugima, naročito Jevrejima, presudno uticao na Hitlera, takođe Austrijanca iz Linca.

Osvešćujuće deluje i esej Adama Mihnjika, jednog od najslavnijih poljskih disidenata. Svedočeći o minulom otporu on citira stihove Zbignjeva Herberta: „Neka te ne napusti tvoja sestra Prezir/ Prema špijunima, dželatima, kukavicama - jer, oni će pobediti“.

Ali, mi smo pobedili, kaže Mihnjik, gotovo sa žaljenjem. „Demokratija nije lek za ljudske grehe, poručuje on. Ona je samo lek za diktature“.

Pa, eto samo pregršt citata, iz mnogo većeg obilja koje sadrži Antologija, govori zbog čega je treba pročitati. Ona će - izborom tema i nekonvencionalnim prilazom - podsticajno delovati na sve ljude radoznalog i otvorenog duha. Šta se više, najzad, može tražiti od jedne antologije?


Dušan Miklja

01.10.08 Politika

U poslednjih nekoliko godina u našoj izdavačkoj produkciji na srpskom jeziku veoma retko nalazimo prevode inostrane esejistike. Čini se da je sudbina ovog nepravedno zapostavljenog, a duboko intelektualizovanog žanra sasvim neizvesna. Gubitak interesovanja za esejistička dela je siguran znak opšte materijalizacije jednog vremena, društva i same kulture na globalnom i našem nacionalnom planu. Mera je popularnost, trend, odjek, profit, koga po pravilu u ovoj vrsti knjiga i nema.

No, stvari sasvim drugačije stoje u poljskoj književnosti. Naš poznati prevodilac Biserka Rajčić već nekoliko decenija skreće pažnju na poljsku esejistiku, koju prevodi i objavljuje u poznatim književnim časopisima. Sada je pred nama konačno i Antologija poljskog eseja, koja obuhvata autore 19. i 20. veka. Dok je na srpskom jeziku žanr esejistike u izumiranju, uz časne, posebno pesničke izuzetke, u poljskoj književnosti je to jedan od izuzetno živih i trenutno najotmenijih rodova.

Esej u poljskoj književnosti nastaje u 19. veku, a svoja najbolja dela daje tek u 20. veku. Poljski esej potiče iz specifičnog načina pripovedanja „gaveda”, tipičnog za ovu nacionalnu plemićku kulturu. Većina pesnika i esejista su bili uglavnom aristokratskog porekla, pa su i posle Drugog svetskog rata, bar u vidu eseja, sačuvali nešto od tekovina svog genetskog koda. Esejistiku u Poljskoj karakteriše sveobuhvatnost humanističkog obrazovanja, literarnost, ironijsko-humorna distanca, refleksivnost, i subjektivnost.

Refleksivnost poljskog eseja se ogleda u upotrebi aluzija, metafora i simbola. Na taj način se stilsko-jezički esej približava poeziji. Posebnu zanimljivost ovih eseja predstavlja njegova dijalogičnost, i autokritičnost, uglavnom retoričkog karaktera u formama eseja-pisma, eseja-traktata, eseja-putopisa ili sećanja. Autori eseja su prave renesansne ličnosti, sveobuhvatnog obrazovanja, mislioci, skeptici, filozofi.

Biserka Rajčić u vrlo instruktivnom pogovoru „Poljska škola eseja” predstavlja nam poreklo, osobenosti i razvojne etape poljske esejistike. Antologija je koncipirana u hronološkom sledu, što je svakako najpouzdaniji metod, pa se pred čitaocima nalaze esejisti od Karola Ižikovskog, Vitolda Gombroviča, preko Zbignjeva Bjenkovskog do Vislave Šimborske, Jana Kota, Česlava Miloša, Lešeka Kolakovskog, Adama Zagajevskog, Adama Mihnjika do Dorote Maslovske, rođene osamdesetih godina 20. veka, najpoznatijeg proznog pisca mlađe generacije u Poljskoj.

U 32 eseja i isto toliko autora, Rajčićeva nam je priredila zaista dobar izbor, koji bi mogao i tematski da se klasifikuje. Raspon tema je od fenomena straha, ljubavi, telesnosti, fenomena odnosa telo–ličnost, religijskih, kulturoloških i umetničkih pojava koje su inspirisale autore eseja. Tematsko određenje poljskog eseja je složena kategorija, pošto je izvesna tema samo povod, a potom slede asocijacije protkane nizom citata iz različitih humanističkih oblasti.

Čitalac poljske esejistike će uživati u lakoći i spontanost izraza pravih filozofskih traktata, ali i povremenoj nedovršenosti ili „otvorenosti” teksta. Ipak, kako i priređivač ove antologije primećuje, u središtu tako tematski raznorodnih eseja nalazi se čovek, osnovni princip humaniteta osvetljen kroz različite fokuse, psihološki, filozofski ili kao umetnički model. Otmenost poljskog eseja se iščitava kao potka u većini tekstova odišući velikom kulturom, erudicijom, istančanošću zapažanja, refleksija i promišljanja najšireg spektra pojava, od bizarnih, svakodnevnih do složenih umetničkih i religijskih pojmova, autoriteta, moći, vere i savremenih društveno-političkih i socioloških pojava s kraja 20. veka.

Svetlana Šeatović-Dimitrijević

22.09.08 Danas

Autorka Biserka Rajčićistakla je da je bilo teško prikupiti eseje, jer su cenzurisani i nema ih u bibliotekama. "Nema ni zainteresovanih čitaoca, iako su u knjizi eseji 32 autora sa velikom imaginacijom kakvih nema u Evropi. Inače, esej, kao â€(tm)sintetički žanrâ€(tm) koji povezuje više žanrova, veoma je zastupljen u Poljskoj, gde se pojavio u isto vreme kad i u Engleskoj, odnosno u devetnaestom veku", kaže Biserka Rajčić. Urednik Branko Kukićobjasnio je da je "Antologija poljskog eseja" prva knjiga u Glasnikovoj novoj ediciji. On smatra da je poljska književnost imala mnoge bitne "prevratnike", koji su i tipični predstavnici "poljskog eseja" zastupljeni i u ovoj knjizi: Vitold Gombrovič, Antonji Kempinjski, Pavel Jasjenica, Vaclav Borovi, VlođimježPažnjevski, Eva Bjenjkovska, Vislava Šimborska, Jan Kot i drugi. Kukićje za proleće sledeće godine najavio "Antologiju nemačkog eseja", kao i rečnike i enciklopedije svakodnevnog života.

16.08.08 Danas

Tomas Sterns Eliot je u jednom od eseja, koje mnogi čitaoci s pravom vide u simbiozi sa njegovom poezijom, primetio da o određenoj kulturi ne govore više ili manje genijalna pojedinačna dela - pesnici, dramski i prozni pisci koji se po pravilima nekog višega reda pojavljuju u svim tačkama sveta - već upravo sva ona prateća literatura, pri čemu je poglavito mislio na teoriju i kritiku. Esej svakako spada u tzv. umetničko pisanje, odnosno opstaje ukoliko su autori istinski pisci, ali u svojoj specifičnoj raspričanosti saopštava mnogo i o "civilizacijskom nivou" o kojem u pomenutom eseju piše Eliot.

Izdavačka kuća Službeni glasnik upravo je objavila Antologiju poljskog eseja, koju je osmislila, priredila i prevela Biserka Rajčić. Ovoga puta nije reč "samo" o prevodilačkom trudu; poznavanje jezikâ gotovo da i ne stižemo da primetimo opčinjeni erudicijom, iskustvom i talentom jednako prisutnim u tekstovima više od tridesetoro autora koji pišu na poljskom, ali i izvanrednom dramaturgijom Biserke Rajčić, koja je od potencijalne zbirke tekstova sačinila knjigu ispisanu esejima.

Tek kada pročitamo beleške o piscima, uviđamo da kalendar počinje krajem 19. veka, a obuhvata i pisce koji su trenutno možda u najboljim godinama. Međutim, te cifre začas iščile iz pamćenja nadjačane impozantnim biografijama i bibliografijama, dok tematika i stil kojim se njoj pristupa preuzimaju primat nad ovde veoma prisutnom mogućnošću uživanja u tekstu. Osnovana sloboda, dakle, kvalitet refleksija, obilje tema koje brišu granice između istorije, politike, umetnosti, putopisa, etičkih i estetičkih fenomena, izmirene kvalitetom naracije, te jasni umetnički potpis svakog od trideset i dvoje autora jesu najkraći opis ovog dragocenog leksikona znanja i lepote reči.

Autorka Antologije, u pogovoru, između ostalog, argumetovano žali zbog toga što je prostor ograničen. Ona je nesumnjivo u pravu, ali čitaoci koji su se, ako izuzmemo desetak poznatih imena (Vitold Gombrovič, Česlav Miloš, Jan Kot, Vislava Šimborska, Adam Zagajevski, Lešek Kolakovski, Adam Mihnjik i još nekoliko), tek upoznali sa čitavim jednim, u skladu sa domaćom leksikom rečeno, "udruženjem klasika"", ostaju u nekoj vrsti i prijatne, ali i frustrirajuće upitanosti: Za koga još to nismo čuli, koga sve nismo pročitali, a nema sumnje da smo morali?

Antologija poljskog eseja počinje istraživanjem potrebe za okrutnošću, za zlom kao (mogućim) uslovom identiteta. Iz te "nužde" da se oseti tuđa patnja, polećemo u prostor koji nam je izmestio ili otkrio izumitelj aviona. Koliko identitet zavisi od percepcije, koliko na ličnost utiče perspektiva! Stoga odmah idemo u Efes, najpre kod Heraklita, potom do Homera i analize pojmova koji su do dan-danas ostali zagonetke: zajedništvo, rat, sloboda, iznalaženje mere u tzv. istorijskim nužnostima, čežnja za domom sa kojom se može meriti samo čežnja za putovanjem.

Esej i putopis su u trajnom srodstvu, kao što su "darovi rođake poezije" ključni u svakom umetničkom tekstu. Priča nas uz pomoć učenog podsećanja na jabuku i njen simbolički tovar uvodi u pejzaž kao predstavu o ovozemaljskom raju. I tako ulazimo u prirodu stvaralaštva, iz kontemplacije pejzaža u problem autentičnosti avangarde, već i od same etimologije ovog pojma. Iz neodvojivosti estetizma i erotike dolazimo do naizgled drugačije teme - fenomena emigracije. Međutim, da li je tačno da je za pisca njegov jezik njegova otadžbina? I dalje čitamo o pojedinim umetnicima (Rembrant, Cvetajeva, Leonor Fini, Kokto...), saznajući, u stvari, o domenima promišljanja telesnog, uloge ružnog, o kosmopolitizmu razvlašćenom za nekoliko decenija ne samo svetskim ratom, već problematičnim potomkom bivšeg univerzalizma koji danas živi u globalnom.
Naravno, svaki prikaz jednog ovakvog štiva već unapred nepotpun. Pitanja kao što je ono o autoritetu, da li se autoritet stiče vlašću ili ugledom, ili se meri isključivo današnjim poimanjem uspeha u društvu, potom pitanje saradnje egzaktnih nauka i religioznosti, uvid u novi humanizam nastao nestankom berlinskog zida, neka su od pitanja u ovoj knjizi postavljena tako da čitalac nema izbora osim da oseti nasladu dok istražuje nepreglednu riznicu poljske kulture i autentične tradicije.

Marija Knežević