Anglos

20.12.07

Pravoslavlje je partija koja ne menja program svake godine. Program te partije je star dve hiljade godina, a njene vođe ne bira narod u predizbornoj kampanji, već su izabrani od Gospoda Boga
Srpska književna zadruga nedavno je Momi Kaporu, slikaru i jednom od najčitanijih srpskih pisaca, dodelila veliko priznanje - Nagradu za životno delo. Iako je najveća nagrada za ovog pisca u ljubavi i popularnosti koju uživa kod svojih čitalaca, priznanje Srpske književne zadruge, koja slovi za jednu od naših najznačajnijih i najstarijih kulturnih institucija, za Momu Kapora predstavlja nešto zaista posebno.
Nedavno vam je uručena nagrada za životno delo Srpske književne zadruge. Šta za vas predstavlja ovo priznanje?
- Moje pokoljenje odraslo je u kućama gde su se u policama nalazila kola Srpske književne zadruge, knjige sa sivoplavim koricama i znakom koji je nacrtao Jovan Jovanović Zmaj. Te knjige su za vreme rata ustaše iznosile i palile u dvorištima, a vlasnike često i streljale. Prema tome, Srpska književna zadruga, taj najstariji naš izdavač je mnogo više od običnog izdavača, a nagrada koju sam dobio je izuzetnija od drugih.
Na kraju smo 2007. godine. Kako ćete je pamtiti?
- Uopšte ne mogu i da pratim godine, niti mi one išta znače. Vreme kao da je stalo. Pamtiću je jedino po tome što sam stariji, a devojke na ulicama sve lepše. I što sam napunio najzad sedamdeset godina, što nije mala stvar. Sada sam star i više nema zezanja.
Vašu tvrdnju da ste stari opovrgava činjenica da ste poslednjih nekoliko godina aktivniji nego ikada. Tokom ove godine ste obišli gotovo čitavu Evropu promovišući vaše knjige na francuskom, engleskom i, naravno, srpskom jeziku. Možete li malo da nas podsetite na to vaše zanimljivo književno putovanje?
- Ove godine sam jedva prolazio kroz sopstvenu domovinu. Tako se dogodilo da sam morao da učestvujem na promocijama nekih mojih knjiga po svetu. Najpre knjiga „Dragi naši“, koju su objavile „Vesti“ iz Frankfurta, jedini naš list za dijasporu. Kad smo kod dijaspore, to je jedna užasno ružna reč, koja podseća na kombinaciju dve grozne bolesti, dijareju i psorijazu, a ako se kaže da su naši ljudi u rasejanju, kako su se onda obogatili ako su rasejani? Mora da su dobro koncentrisani. Dakle, Frankfurt, Beč, Rim, pa onda druga knjiga na francuskom, promocija u Ženevi, i Parizu, zatim krstarenje na starom jedrenjaku duž Turske i Grčke obale, pa Azurna obala, Kan, Nica, Sen Trope.. Ukratko, muka mi je od putovanja, ali ona su potrebna da bi iz daljine shvatili prednosti života ovde. Znam već svaku cipelu u svakom izlogu u svetu, svaku sliku u svakom muzeju u svetu, svakog barmena u svakom baru... Muka mi je od sveta! Volim da sedim u mojoj konobi pokraj moje kuće i pijem jeftino crno vino sa svojim komšijama.
Zanimljivo je da je vaša knjiga „Vodič kroz srpski mentalitet“ bezmalo godinu i po dana na domaćim bestseler listama, iako je objavljen na engleskom. Čini se da niko kao vi nije uspeo da dočara naš mentalitet. U čemu je tajna ove vaše knjige? Čime to ona osvaja strance?
- Ništa lakše od toga. Teme mi zuje oko glave! Već ujutro, kad se probudim, čujem na radiju neverovatnu vest ko će tog dana da ostane bez struje, a ko bez vode, ili rečenicu - „Nažalost, vaša kuća se neće rušiti u dogledno vreme“. Zamislite da neki Londonac čuje rečenicu: „Vaša kuća u Ridžent Stritu se neće rušiti...“. Zanimljivo, ta knjiga, iako je objavljena na engleskom, već dugo je na listi bestselera. Kupuju je stranci zalutali u Beograd, a i keve koje je šalju svojoj deci u inostranstvo da bi snaje i zetovi koji ne znaju srpski mogli da vide ko smo i kakvi smo.
Pa dobro, kakvi smo to mi Srbi?
- U zemlji koja ima najviše problema na svetu najčešća je reč: „Nema problema“. Je li to dovoljno da se upozna jedan mentalitet?
Razgovarati sa vama a ne postaviti iznova pitanje bestselera gotovo je nemoguće. Vaš poslednji roman „Anglos“, kojim ste se pojavili na ovogodišnjem sajmu knjiga u Beogradu, jedna je od najprodavanijih knjiga na ovim prostorima.
Ko je zapravo Anglos?
- „U zemlji slepih jednooki čovek je kralj“. Dobro, postigao sam opet uspeh sa novim romanom koji se zove „Anglos“, što na grčkom znači „Englez“. To je uzbudljiva priča o čoveku koga zovu Englezom zbog toga što ima kapu sa duplim širitom kao Matija Bećković, i koji se zapije na jednom malom grčkom ostrvu, pa mu ode brod „El Greko“ sa kojim je bio na krstarenju. To je priča o njegovom preživljavanju bez novca i mobilnog telefona, pa liči na Robinsona, ali na naseljenom ostrvu. Uz to, to je pre svega priča-uspomena jednog pijanca, a ja valjda najbolje znam kako to izgleda.“Anglos“ je već prodat u sedam hiljada primeraka, što je pravo čudo za naše prilike.
Da li ste još uvek zabranjeni pisac u Hrvatskoj i Bosni? Koliko se tamo čita Momo Kapor?
- U Hrvatskoj sam naravno još zabranjen, ali sam ipak tajno najčitaniji pisac. U Bosni takođe ulični prodavci prodaju moje knjige sklonjene u automobilima. U Crnoj Gori se prodaju normalno i knjižari se hvale da su najčitanije i pored toga što su na srpskom, dakle na stranom jeziku.
Rekli ste nedavno da više nećete da pišete. Koliko da vam verujemo?
- Uvek kad završim neku knjigu kažem da neću više da pišem, a probudim se na dvesta pedesetoj strani. Pisac inače doživljava strašne depresije između dve knjige, kad mu se čini da više ništa neće napisati. Mlađi pisci se tada zaljubljuju i razvode, neki se propiju, a treći se kockaju. Oni koji prežive - nastavljaju. Znači, upravo pišem novu knjigu. To je jedna velika knjiga koja će izaći u jubilarnom stotom kolu Srpske književne zadruge. Poznato je da imam antologiju, knjigu o mom slikarstvu pod nazivom „Uspomene jednog crtača“. Sada pišem knjigu o mom književnom životu. Kako sam počeo, šta mi se sve događalo i kako sam završio.
Kraj jedne kalendarske godine svet uglavnom obeležava u miru, bez briga. Za nas se to baš i ne može reći, s obzirom na to da nam nekako baš u vreme velikih praznika, kad se svi spremaju za odmor, putovanja, događa da se odlučuje o najvitalnijim pitanjima naše nacije.
- Treba se setiti naše istorije koja je najbolja učiteljica. Pet, deset, pedeset godina ne znače ništa za jedan narod. Bili smo pet stotina godina pod Turcima, pa smo sačuvali i narod i njegov identitet, poeziju, priče, legende, manastire. Sačuvaćemo ih ako se to dogodi i od šiptara koji nisu tako dobri ni izbliza kao što su bili Turci. To su uglavnom poludivlja plemena sa najvećim brojem doktora nauka po jednom kilometru.
Da li je pravoslavlje i dalje vaša jedina partija?
- To je jedina partija koja ne menja program svake godine. NJen program je star dve hiljade godina, a njene vođe ne bira narod u predizbornoj kampanji, nego su izabrani od Gospoda Boga.
SVETI NIKOLA PROTIV PROSTITUCIJE
Danas je Sveti Nikola. Proslavlja ga bezmalo pola Srbije, a ovaj svetitelj ima posebno mesto i u vašem životu...
- Dogodilo se sasvim slučajno da sam na svojim lutanjima i krstarenju brodom stigao u Patoru, rodno mesto svetog Nikole i da sam bio na jednom malom ostrvu u blizini, svom zaraslom u trnje, prepunom zmija na kome se nalaze temelji i ostaci njegove episkopije. Bio sam i u Mirni, mestu gde postoji sarkofag u kome je sveti Nikola bio sahranjen, odakle su ga ukrali Saracenski gusari i prodali u Bariju. Zanimljivo je da se tu u Mirni svake godine održavaju liturgije na kojima učestvuju i pravoslavni i katolički sveštenici i muftije, jer se Mirna nalazi na turskoj obali. Budući da je to slava moje bake, mi smo kao deca dobijali poklone stavljajući čizme u prozore. Odakle potiče taj običaj? Zbog toga što je Sveti Nikola, dok je bio sveštenik u tom lučkom gradu sprečavao da se devojke odaju prostituciji sa mornarima, stavljajući noću u njihove prozore novac za miraz da bi mogle da se udaju. Bio sam i u Bariju, gde u južnom delu grada leže mošti svetog Nikole, u katedrali San Nicolo Di bari.