01.01.00
Politika
18.12.1999.
Evropa između Erosa i Tanatosa
Dedijerova sumnja u istoriju
Nad knjigom Dragana Lakićevića "Anđeo smrti", koju je objavila kuća "Book - Marso" iz Beograda
U trenutku kada se sa još uvek nedovoljne distance za pouzdanija preispitivanja pokušavaju analizirati književnoistorijski, društveni, politički, psihološki, estetički i etički uzroci pedesetogodišnje kaštige totalitarnog realsocijalizma, Dragan Lakićević ispisuje netipičnu storiju, roman-ogled: "Anđeo smrti". Književni sublimat dva semantički i smisleno oprečna pojma u naslovu (smrt u metaforičkom kontekstu ovog romana ima očigledno demonski identitet nestanka i ubistva) osnovnu poetičku i istorijsko književnu smernicu dobija podnaslovom "Kratka hronika Evrope".
U uvodu pripovedač (ili priređivač ovoga teksta) evocira sećanja na druženja sa oficijelnim istoričarem komunističke partije Vladimirom Dedijerom koji je, bez obzira na prijateljski ton razgovora, "izbegavao i odbijao pitanja", ali i "pričao ono što nije napisao". Sumnja u istoriju koja dolazi sa krajem života postaje jedan od razloga zbog koga Dedijer pripovedaču ostavlja metaforičnu oporuku - fasciklu: "Put oko sveta" ("Seksualnu istoriju naše partije") formirajući antagoni nukleus; pripovedački spiritus movens. Narečeni antagonizam je pohranjen u fetišu fascikle - prednosti tajnog nad zvaničnim, i tipično levičarskom shvatanju seksa; kao vladavine instikata u odnosu na rigidnu strukturu i hijerarhiju komunističke partije.
Za poverljivog čitaoca
Anđeo smrti koji pred kraj života pohodi Dedijera u snovima u romanu Dragana Lakićevića poprima obrise mistične ličnosti zaogrnute konspirativnim i mimikrijskim oreolima; erotomana obučenog po poslednjoj modi, ljubavnika sofisticirane erotske taktilnosti koji "voli i ubija" bez lika (pisac ni na jednom mestu, čak ni u minucioznim opisima erotskih scena, ne oslikava lice glavnog junaka); Fausta, Lažnog cara Šćepana Malog, hrvatskog đavola u belom odelu ("Adresar grada Zagreba") ili mladog plemića ("Izveštaj o priviđenju").
Shodno tome ovaj roman traži poverljivog čitaoca jer je svaki fragment značenjski simptomatičan, dok je pripovedanje razloženo u dva, međusobno dopunjujuća, smera. Prvi je voajersko-službeni izveštaj veštih pratilaca koji sobom nosi i "neknjiževne" celine (adresare, mape, oglase, istorijske pasaže) u analizi puta i ponašanja glavnog lika, što uključuje i povremene psihološke analize karakterističnih postupaka; apsolutno strastveno predavanje i utopljavanje u seksualnim seansama čim se smrt približi ili demonsko i osporiteljsko negiranje svega božanskog, pa i samog Boga.
Drugi pravac opisuje istorijske podudarnosti gradova u kojima je bio sa kasnijim istorijskim katastrofama (Vukovar, Zagreb, Beč, Durmitor) ili diskretne naznake "njegovog" modela novog sveta ("LJubljanski ZOO vrt" - svaka životinja liči na jednog čoveka - govorio je).
Profetska vizija naknadne autorizacije Istorijskog koje se u ovom romanu kreće od publicističko-bulevarskog do fragmentarnog ili apokrifnog samo pospešuje tezu da koliko je u srednjem veku teologija bila službenica ideologije toliko je u novom veku to mesto zauzela Istorija.
Stvaranje "novog sveta"
Između ovog romana i njegove kulminacije na kraju, u reverzibilnoj regresiji otkrića "pratioca" funkcioniše jedan očigledni paradoks. Naime, zašto bi neko zahtevao od agenata internacionale da špijuniraju za njega i to upravo i jedino njega samog - njihovog nalogodavca? Razrešenje je u verbalnoj strukturi demonskog. Zlo nema suštinu, život nema oblik, ali ga književnost ima. Demon ne može da stvara, on može samo da podražava, priča o životu "Anđela smrti", "inženjera Babića", "Valtera", Jože iz Kumrovca ili iz "42 landver divizije" sa Kolubare i Cera, mora odnekud da dobije oblik.
Jedna stvarnost koja se maštom preliva iz sebe u melodramatskom zapletu špijunsko-trilerskog prizvuka, u mozaičnoj rascepkanosti antiromana, zauzima oblik životnog aorista, istorijske egzaltacije i Dedijerove sumnje u istoriju i vere u njen tajni oblik erotizovan od seksualnog čina i afrodizijaka vlasti do poništenja na krilima Anđela smrti.
Petar V. ARBUTINA
01.01.00
Blic
17.07.1999.
Dragan Lakićević: "Anđeo smrti" je hronika političke epohe. To je erotski brevijar i moralistički priručnik
Na kraju veka i kraju postojanja
Novi Lakićevićev roman "Anđeo smrti" objavljen na dan početka NATO agresije, već je na listi bestselera! A još dok je trajalo bombardovanje, švedski izdavač "Bospa ferlag" objavio je dnevničke zapise ovog beogradskog pisca u knjizi "Srbija na kraju veka".
Roman "Anđeo smrti", u podnaslovu označen kao "kratka hronika Evrope" zapravo je seksualna istorija Komunističke partije...
- "Hronika" i "istorija" su druga imena za roman. Govore o tome kako moderni roman sadrži druge discipline, a to je aspekt njegove sveobuhvatnosti. Podnaslovima je izražen odnos prema građi, od koje je satkana ova povest; to su dokumenta o Evropi jednog razdoblja, izveštaji o pustolovu XX veka čija avantura je politička i erotska. "Anđeo smrti" je hronika političke epohe, istorija poroka jedne ili svake ideologije.
Ključni lik je Vladimir Dedijer i njegova tajna sveska. Nezaobilazno je pitanje odnosa fiktivnog i stvarnog?
- U zenitu svoje publicističke karijere Dedijer je štampao goleme zbirke dokumenata o fenomenima epohe kojom se bavio. Jedna takva zbirka, samo kratka i kondenzovana u književni izraz, mogla bi biti ova koja čini moj roman. U njemu ima istinskih dokumenata, ali i literarne imaginacije i to se ne da razdvojiti.
U nekoliko navrata u knjizi se govori o ženskim dojkama. Znači li to da su ženske grudi bile jedan od ključnih aduta za uspeh u partiji i politici?
- Ironija vašeg pitanja pogađa ironiju kao deo piščevog odnosa prema građi. Bez ironije hronika bi bila prejaka, odveć ozbiljna i tragična. Dojke jesu specijalnost glavnog junaka, deo njegovog portreta. On se ogleda u ženama koje poseduje i po tome je junak našeg doba. Roman "Anđeo smrti" je i erotski brevijer i moralistički priručnik. Slikovnica gradova i katalog ljubavnih iskustava.
"Anđeo smrti" se završava apsurdnom i grotesknom situacijom...
- Ostavimo čitaocima da čitajući saznaju kako se završava hronika uhođenja i špijunaže. Tako se obično završava svaka istorija - apsurdno i groteskno. Tako će se završiti i istorija u kojoj mi živimo. Od svega toga za roman je važniji jezik i slika epohe, neobična građa lika koji je predmet špijunaže.
Kako su nastali vaši "zapisi pod vazdušnom opasnošću" - "Srbija na kraju veka"?
- U Stokholmu izlazi dvojezični, švedsko-srpski časopis za kulturu "Dijaspora". Već drugu godinu za taj časopis pišem rubriku "Pismo iz Otadžbine". Kad je počelo bombardovanje i razaranje Srbije, urednik "Dijaspore" Aco Dragićević pozvao me da vidi jesam li živ, a onda me zamolio da beležim što se događa u Beogradu i Srbiji i šta o svemu tome mislim. Beležio sam i elektronskom poštom slao svoje zapise - autentične, iz prve ruke. Tako je nastala ova prva sveska. U drugoj će biti zapisi i komentari od 12. maja do Vidovdana 1999. godine.
Zašto naslov "Srbija na kraju veka"?
- To je slika Srbije, mogući pogled na Srbiju koja je zaista na kraju XX veka, a neki svetski diplomata pretio joj je da će je vratiti u kameno doba... Ukoliko je to moguće, onda bi se Srbija mogla naći i na kraju svoga veka, na ivici postojanja. Moja knjiga je strepnja za moju otadžbinu. Vidim da za nju strepe i dobri ljudi koji su sada relativno daleko od Srbije.
Neda Grubišić
