Aleksandrijski sindrom 4

10.11.03

Za pisanje priča potrebno mi je da se nešto u meni otvori, neki prolaz kojim stižem do onoga što želim da kažem, a što valjda stalno nosim u sebi. Ja čekam da mi se te priče jave, i manje-više, sve ostalo što činim, protiče kao alibi tog iščekivanja-kaže naš sagovornik

Jedan od najuglednijih i najproduktivnijih srpskih pripovedača i književnih kritičara srednje generacije, prof. dr Mihajlo Pantić iz Beograda, ove godine objavio je tri knjige: zbirku priča “Ako je to ljubav” (“Stubovi kulture”), zbirku eseja “Kapetan sobne plovidbe” (“Dnevnik-novine i časopisi”) i zbirku kritičkih tekstova “Aleksandrijski sindrom 4” (“Prosveta” ).
Takođe, priredio je antologiju savremenih srpskih pripovedaka ”Čovek koji je jeo smrt”, koja se, na engleskom jeziku, pojavila u izdanju Srpskog PEN centra i antologiju pesnika Disovog proleća “Onaj život”. Pantić je profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu i urednik prestižne edicije “Albatros” u izdavačkoj kući “Filip Višnjić”.
l U vašoj biografiji piše da ste pripovedač i književni kritičar. Po broju objavljenih knjiga, više ste ono drugo. Šta je ipak bliže vašem intimnom spisateljskom afinitetu?
– Odavno sam prestao da na to mislim, ako sam, iskreno govoreći, ikada na to uopšte i mislio. Za mene je književnost nešto integralno, nešto tako veliko, kao jezik, kao Dunav, kao život. U tom smislu manje mi je važno šta sam u ponedeljak, a šta u utorak. Ali da probam da vam odgovorim: subotom i nedeljom sam čitalac, takoreći od jutra do večeri, u ponedeljak i utorak sam univerzitetski predavač, u sredu sam urednik, četvrtkom sam kritičar, a petkom sam esejista. Šalu na stranu, kritike možete pisati svaki dan (nekada sam to i činio), a za pisanje priča potrebno mi je da se nešto u meni otvori, neki prolaz kojim stižem do onoga što želim da kažem, a što valjda stalno nosim u sebi. Ja čekam da mi se priče jave, i manje više sve ostalo što činim, protiče kao alibi tog iščekivanja.l Imate li saznanja kako čitalački ukus domaće publike korespondira sa najnovijom književnom produkcijom?
- Na ovogodišnjem beogradskom Sajmu knjiga prišao mi je čovek, po zanimanju tehnolog iz Kolubare, zove se Slavko, i rekao mi da čita moje knjige. Ne znam koliko takvih ljudi ima u ovoj zemlji, pretpostavljam ne mnogo, niti bih želeo da ih ima previše, ali dok postoji i taj jedan jedini imam savršen argument za odgovor na pitanje zašto pišem. Inače, teško je generalizovati kategoriju masovnog književnog ukusa. Meni se čini da novi naslovi iz savremene književnosti ipak imaju svoju publiku, knjige uprkos svemu završe u nečijim rukama. Izgleda da su nam potrebe, zamislite da ih nema, pa život, koji je ionako besmislen, bez njih bi bio neopozivo besmislen.

l Uvreženo je mišljenje da mladi svet danas više voli kompjutere nego knjige. Šta vi mislite o tome, kao profesor univerziteta i kao otac dva tinejyera?
- I sam provedem najmanje dva sata dnevno pred kompjuterom, i u tome ne vidim ništa loše. Čak i kada imate dan krcat obavezama uvek preostane pola sata ili sat da nešto pročitate. Ako nemate taj sat, izmislite ga, ukradite ga od sna, skratite telefonski razgovor. Uopšte ne vidim kako kompjuter protivreči knjizi, naprotiv, mislim da joj pomaže, i obratno. Pitanje je samo kako čovek organizuje svoje vreme. To pokušavam da naučim i svoje sinove koji su igrali igrice pre nego što su naučili da pišu, a danas ipak čitaju, možda ne onoliko koliko bih ja želeo, ali to je moj problem, a ne njihov.
l U mini-putopisu “Norveška (decembar 2002)”, iz knjige “Kapetan sobne plovidbe”, napisali ste, između ostalog, da “nedostatak sunca oblikuje kulturu”.
Kako na našu kulturu deluje preobilje sunca u proteklih nekoliko godina u našem podneblju?
Toga postanete svesni tek kada u severnim zemljama, recimo u Kanadi i Norveškoj, otkrijete da vam ništa ne nedostaje – osim sunca. Kada malo bolje razmislite učini vam se da odgovor na pitanje zašto se nordijske kulture razlikuju od mediteranskih, uopšte nije tako komplikovan, a potom se setite da su sve velike migracije naroda išle od severa ka jugu, civilizacija se uvek kretala prema kretanju Sunca. Znam na šta ciljate kada me pitate za ovdašnje preobilje sunca, svih minulih godina. Da, bile su to sušne godine, u svakom pogledu, osim, možda, delimično, u umetnosti. Ali smo uprkos visokim temperaturama bili ozbiljno oboleli od jeze, od zimogrožljivosti. Slaba je uteha što ćemo o tim godinama pisati manje ili više dobre knjige, u stvari, već ih pišemo. Te godine su pojeli skakavci.

Šta je, zapravo, ljubav?

l Recite nam nešto o vašoj novoj knjizi priča “Ako je to ljubav”.
- Reč je o tematskoj zbirci, sve priče su o ljubavi. Pisao sam je da bih najpre sebi pokušao da odgovorim šta je zapravo ljubav, i dok sam je pisao mislio sam da o tome ponešto znam. Sada, kada sam je napisao, ne bih u to mogao da se zakunem. Zato sam joj, kada sam je završio, dao takav naslov. Dakle, pričao sam o ljubavi, o njenim najrazličitijim vidovima, ako je to ljubav. Inače, knjiga predstavlja završni deo moje trilogije o Novom Beogradu.

Radmila Lotina