Aktuelna pitanja iz međunarodnih odnosa

01.01.08

Bezbednost Zapadnog Balkana - br. 11/2008
Tim Instituta za međunarodnu politiku i privredu iz Beograda ponudio je u zborniku „Aktuelna pitanja iz međunarodnih odnosa“ istraživanja koja su obavili saradnici na projektu „Srbija i savremeni svet: izgledi i načini za političku, bezbednosnu i privrednu konsolidaciju u kontekstu savremenih procesa u međunarodnoj zajednici“. Našu pažnju, u skladu sa autorskom zamisli 11. broja časopisa „Bezbednost Zapadnog Balkana“, privukla su tri teksta, od kojih svaki obrađuje jednu značajnu temu.
Ana JovićLazić i Ivona Lađevac su u radu pod nazivom „Izgradnja bezbednosne strukture EU i NATO“ opširno obrazložile proces izgradnje evro(atlantske) bezbednosne arhitekture. Na zadatak koje su sebi postavile one su odgovorile pružajući odličan istorijski pregled događaja. Međutim, za potpun uvid u ovu temu nedostajala je analiza protivurečnosti koje su pratile formiranje identiteta EU u oblasti spoljne politike, bezbednosti i odbrane.
Sadašnje stanje odnosa EU i NATO ne predstavlja rezultat „očekivanog razvoja događaja“, kako Ana i Ivona tvrde. Iako su Sjedinjene Države (SAD) očekivale da će EU preuzeti više odgovornosti, do kapaciteta potrebnih za preduzimanje autonomne vojne akcije došlo se ipak postepeno i ne uvek uz odobravanje Vašingtona. Autorke su zato uočile razlike između država koje su zagovarale ostvarivanje većeg stepena samostalnosti u odnosu na NATO (Francuska) i onih koje su se protivile mogućnosti da se EU pretvori u vojni savez (Velika Britanija).
Druga zamerka ovom tekstu odnosi se na nespremnost autorki da navedu međunarodni kontekst u kome dolazi do razvoja određene politike. Umesto toga, one su se usmerile na opisivanje sadržaja deklaracija, strategija i Ugovora. Tako je rat na Kosovu dobio malo prostora u objašnjenju motivacije za delovanje nekih od vodećih članica EU, Francuske i Velike Britanije. Na sličan problem nailazimo u delu teksta posvećenog analizi Ugovora o Ustavu, u kome se navodi da se Velika Britanija prva protivila ustanovljenju funkcije ministra spoljnih poslova. Samim tim, one nisu ponudile ni odgovor na suštinsko pitanje koje su i same retorski postavile – zašto EU ne može da održi jedinstven nastup na međunarodnoj sceni.
Mada je Svetlana ĐurđevićLukić svoj rad nazvala „Bezbednosni izazovi i koncept reforme sektora bezbednosti (RSB)“, njena pažnja prvenstveno je bila usmerena na iznošenje aktuelnih dilema koje se javljaju prilikom implementacije ovog koncepta. Ona u uvodu ponavlja jednu od temeljnih dilema studija bezbednosti – kako uspostaviti ravnotežu između zahteva da se zaštite prava i slobode građana i obaveze državnog aparata da se stara o njihovoj bezbednosti. Sledi koristan popis „vidova intervencije u širem smislu reči“ koji počinje promocijom demokratije, ide preko pružanja pomoći za razvoj i stiže do ostvarivanja potpunih protektorata i vojne okupacije. „Proširenje“ i „produbljenje“ koncepta bezbednosti objašnjeni su u jednom pasusu. Uvodni pregled literature autorka završava kritikujući nedostatke rivalskih koncepata ljudske bezbednosti (human security), izgradnje država (state building) i dobre uprave (good governance). Nasuprot njima, koncept RSB je „jasno fokusiran na pitanja bezbednosti“ i uključuje „snažne elemente podrške demokratizaciji i razvoju“.
Svetlana ĐurđevićLukić zastupa tzv. holistički pristup reformi sektora bezbednosti, koji uključuje „integraciju parcijalnih reformi“, „povezivanje mera uspostavljenih na planu podizanja efikasnosti i delotvornosti bezbednosnih snaga“, „postojanje mehanizama za delotvornu kontrolu“ i „šire učestvovanje civilnog društva“.
Primenljivost koncepta RSB autorka ilustruje navodeći četiri konteksta: kontekst oslobađanja zemalja Latinske Amerike od režima vojnih diktatura, potom kontekst borbe protiv siromaštva, te postkonfliktni kontekst i, najzad, kontekst realnosti prostora bivše Jugoslavije, koji u sebi objedinjuje negativno nasleđe svih prethodnih.
U raspravu o dve generacije reformi sprovođenih u sektoru bezbednosti, ona uvodi rad Farida Zakarije, koji u svom tekstu o „iliberalnim“ demokratijama nije toliko bio zainteresovan za RSB, koliko za (nepotpuni) „talas“ demokratizacije političkog procesa i praksi u svetu uopšte.
Pokazalo se da je razlika koja postoji između prostog usvajanja zakona i njihove implementacije jedan od središnjih izazova RSB, što je u radu autorke ĐurđevićLukić opisano kao nešto što „dovodi u pitanje zatečeni odnos snaga, ukorenjene interese i dominantne paradigme“. Prateći korene koncepta RSB, autorka pokazuje kako je došlo do toga da donatorska zajednica postane nosilac njegovog daljeg razvoja.
U skladu sa opredeljenjem izraženim na početku teksta, kritika nije toliko bila usmerena na sam koncept RSB, koliko na probleme njegove implementacije. Problemi koji nastaju prilikom implementacije, smatra autorka, nalikuju izazovima sa kojima se svi spoljni akteri suočavaju onda kada promovišu određene koncepte čiji je cilj ostvarivanje bezbednosti, razvoja i demokratije. Za studiju slučaja ona je izabrala pomoć koju su SAD, nakon terorističkih napada 11. septembra, počele upućivati „strateški važnim“ zemljama. Povećanje ukupnog obima pomoći, čijim je lavovskim delom upravljalo Ministarstvo odbrane, ne obazirući se pri tome na poštovanje ljudskih prava u državi koja prima pomoć, daleko je od holističkog pristupa. Praksa SAD našla se na udaru kritike autora zato što je RSB podeljena na „operacije stabilizacije i reforme odbrane“ i podršku uspostavljanju „vladavine zakona i dobre uprave“. U zaključku, Svetlana ĐurđevićLukić citira Nikol Bol, za koju nedostatak razumevanja američke administracije za značaj demokratizacije sektora bezbednosti predstavlja jedan od uzroka neuspeha operacija stabilizacije i postkonfliktne rekonstrukcije.
U radu pod nazivom „Začeci regionalne saradnje zemalja Jugoistočne Evrope u oblasti odbrane“, autori Dragan Đukanović i Dalibor Kekić složili su se sa opštom ocenom da Pakt stabilnosti u Jugoistočnoj Evropi tokom svog postojanja nije uključio dovoljan broj aktivnosti posvećenih saradnji država u oblasti bezbednosti. Oni oprezno dočekuju Regionalni savet za saradnju kao „krovnu instituciju“ u koju će se „kanalisati“ postojeće regionalne inicijative. U tabelu koja sledi, pored pregleda ciljeva, učesnika i dokumenata pojedinačnih inicijativa, uvedena je i kategorija „stepen regionalnog vlasništva“. Uprkos činjenici da ovde nije reč o originalnom doprinosu autora, regionalne inicijative koje se odnose na bezbednost važno je sagledati i u ovom svetlu. Prenošenje odgovornosti za RSB predstavlja proces koji je u toku. Njegovim okončanjem neće se rešiti problemi koji nastaju prilikom implementacije koncepta, ali će biti demonstriran rast kapaciteta država JIE koji im omogućavaju da upravljaju reformom.
Budući da je u fokusu rada saradnja u oblasti odbrane, autori su analizirali postignuća Inicijative ministara odbrane zemalja JIE, kao svojevrsnog političkog foruma, i njoj podređene Brigade JIE (poznatije po skraćenici SEEBRIG).
Problematična je opaska koju autori daju o tome da SEEBRIG može učestvovati u „koalicijama voljnih“, zato što nije potkrepljena objašnjenjem, tačnije nije obrazloženo da li je reč o zadatku koji izvire iz mandata.
Složili bismo se sa ocenom autora da je „angažovanje u operacijama podrške miru pod mandatom UN i direktivom NATO od suštinske važnosti za održanje i unapređenje kredibiliteta SEEBRIG u međunarodnoj zajednici“. U zaključku je, ipak, prenebregnuta rasprava o vojnoj neutralnosti Srbije, što čudi s obzirom na proklamovani interes Republike Srbije da stalnim članstvom u ovoj organizaciji aktivno učestvuje u njenim programima, poput realizacije projekata Civilnovojnog planiranja u slučaju kriza (Civil Military Emergency Planning – CMEP) ili mreže Simulacionih vežbi u JIE (SEESIM). Ozbiljnije angažovanje u okviru SEEBRIG u datim okolnostima ne bi zahtevalo promenu opredeljenja donosilaca odluka. I pored toga, politička dimenzija učestvovanja u radu nije razmatrana.

Marko Savković