A ako umre pre nego što se probudi?

23.01.10

U izdanju zrenjaninske Agore, pre nekoliko dana, pojavilo se drugo izdanje romana A ako umre pre nego što se probudi? novosadskog pisca Đorđa Pisareva, koji je bio u najužem izboru za ovogodišnju Ninovu nagradu, a nalazi se i u najužem izboru (samo tri knjige su u konkurenciji) za Vitalovu nagradu, čiji će laureat biti poznat krajem ovog meseca. Reč je o desetom romanu jednog od najznačajnijih predstavnika srpske postmodernističke scene, koji, neuhvatljivo, na način prave literature otvara dijaloge o egzistencijalnom i literarnom smislu u doba virtuelnih izazova.
I sam po prezimenu predodređen za pisca, Đorđe Pisarev (1957), voli i da stvara pisce što potvrđuje i njegov novi roman. To da mu nagrade, zasad bar jedna, nisu kao junaku njegovog romana „pobegle za dlaku“, potvrđuje i činjenica da je laureat nagrade „Stevan Pešić“ upravo za najnoviji roman koji se pridružio ostalim Pisarevim „sretnim knjigama“ i pružio potpuno uživanje čitaocima.
Deseti roman i vi ponovo gradite svet u kojem je tanka linija između fikcije i stvarnog sveta. Vaš junak se kreće u prepoznatljivim ulicama grada, ali svet za njega nestaje na kraju nekih ulica. I dok njegova junakinja tvrdi da „Svet bez konačnih granica nije moguć“, on stvara svet fikcije i pita se postoji li uopšte granica između ta dva sveta. Koliko vam je eksperimentisanje u književnosti izazov?
- Teško da bih svoju pripovedačku strategiju nazvao „eksperimentalnom“, naime, mislim da je ona realna, primerena ne samo duhu vremenu, nego i mogućnostima poimanja sveta. Ništa više nije jednostavno, na sreću, a život se (više) ne odvija kao jednostavna, linearna priča sa srećnim (ili nesrećnim) krajem, nego je izlomljen na bezbroj mogućnosti od kojih će se neke desiti, a neke neće. Od čega to zavisi teško je reći jer nije znano čoveku koliki je zapravo deo koji pokriva usud, a koliki je deo za koji sam odgovara svojim postupcima. Nezbrojivi komadi, ili ako hoćete fragmenti, plutaju oko nas, a jedan od mogućih izbora predstavlja vaš ili moj život. Ili život priče koja nastanjuje vaš ili moj roman koji u datom trenutku stvarnosti nosi određenu, samosvojnu auru poput A ako umre pre nego što se probudi?, koji je mogao biti napisan samo jednom, i to samo mojom rukom.
Vaš je junak pisac koji stvara delo, ali samo virtuelno, tvrdeći da je sve napisano „samo čitaoce treba naučiti kako da to otkriju“. Ima li književnost, po vama, budućnost u svetu koji postaje sve više virtuelan?
- Naravno, jer bez Priče ništa ne bi imalo smisla. Upravo moj junak, koji piše roman samo „u glavi“, dokaz je da priča, čak, i ne mora da bude (javno) ispripovedana da bi postojala: ona je tu, u središtu svega, vidljiva ili nevidljiva, a već to što nas dvoje pričamo dokaz je da postoji, da je bacila sidro i da je nikakva oluja „stvarnog“ života ne može pomeriti. Stvarno? Nestvarno? Život je jedan, a na nama, njegovim trenutnim stanovnicima je da sklopimo sporazum oko minimuma potrebnog za njegovo jednako prepoznavanje, to jest imenovanje.
Dali ste i lepo i korisno rešenje kako da čovek nema problema sa čuvanjem knjiga jer vaš junak zamišlja drukčiji proces čitanja u kojem knjiga, nakon jednog čitanja, nema više „uživo“ već ostaje samo u glavi, u virtuelnoj biblioteci...
- Šala mala, možda će da kaže isti taj spomenuti junak u nekoj od sledećih povesti u kojima će, nadam se, nastaviti svoj literarni život. Ipak, sve će se na kraju vratiti „standardima“, golom tekstu koji se ne može prenebreći jer, na kraju krajeva, ono o čemu mi, pisci, pišemo svodi se na tako male, obične stvari koje čine život... Kako da prepoznam SVOJU ulicu, SVOJ grad, SVOJ park i šumu...
Majstor i Margarita Bulgakova, O grobovima i junacima Ernesta Sabata, Hobiti, Pračet, Edgar Alan Po... jednom prilikom ste nabrajali knjige iz idealne životne biblioteke i istakli da su Borhesove Maštarije imale uticaja na vas kao pisca...
- Istina je da je to samo jedna od mogućih mojih idealnih biblioteka. Da ste me pitali malo ranije ili malo kasnije, lista bi verovatno izgledala unekoliko drugačija. Jer, sve se ponavlja u našim životnim pričama, sve osim samog života. On je nepredvidljiv, neočekivan i ne dozvoljava konačano planiranje niti življenje po strogo zacrtanom kursu. Živeti u svetu knjiga kao što ja živim znači biti u interaktivnom odnosu s njima: bore se one za svoje mesto i mame me da im se vraćam. Jer, ponekad, samo jedan citat može da zameni hiljade knjiga... Citat, na primer, u OVOM trenutku, za mene najveći, citat iz Tolkinovog Hobita: „Ali svu noć je sanjao svoju kuću i lutao u snu kroz razne odaje tražeći nešto što nije mogao pronaći, a ni setiti se nije mogao kako to nešto izgleda“. Jer, budimo iskreni, suviše često za trenutne učesnike života pomislimo: „Kako bih želeo da sam kod kuće u svojoj hobitskoj rupi, pored svog toplog kamina, uz svetlost lampe“.
Lik iz romana ne voli kritičare, smatrajući da oni pišu stručne tekstove jedni za druge i da to sve ima malo veze sa samom knjigom i piscem. Kakav je vaš stav - sme li se kritičarima verovati?
- Naravno da ne odgovaram za izjave mog junaka. On ima pravo na potpunu autonomiju mišljenja. Ovaj njegov stav koji pominjete je za mene kao prozaistu sladak i prihvatljiv, ali za mene kao kritičara poguban. Dakle, da, kritičarima se sme verovati. Ali, ipak, i ne sme. Da li je potrebno uz to da pominjem i poznate situacije iz naše književne prošlosti: kad je Skerlić ocenjivao književno delo Isidore Sekulić ili Vladislava Petkovića Disa, i onako strašno pogrešio. Ili kada su „stručnjaci“ za književnost Matice srpske dramu Laze Kostića, koju je on predao pod pseudonimom, odbili s obrazloženjem da ne mogu štampati u velikoj Matici srpskoj dramu nekog početnika. Pa i to što su njegovo delo (u drugim situacijama) ocenjivali njemu nedorasli, oni koji mu nisu bili ni do kolena, ni po daru, ni obrazovanju.
„Objavio četrnaest sretnih knjiga“, piše u belešci o autoru. Zašto su vaše knjige sretne?
- One su sretne pre svega za mene, zato što je svaka od njih dokaz da sam se borio (živeo) i radio svoj posao. Zato što sam se ponašao normalno i na vreme shvatio da literatura nije podražavanje života, nego nuđenje senzacija koje kažu: ne, to još nisam video, ne, to još nisam osetio, ne, to još nisam doživeo.

Autor: Gordana Draganić Nonin

16.01.10 e-novine.com

Ipak, delovi romana u kojima se ova ontološka igra potiskuje u drugi plan, odnosno oni u kojima je reč o nečemu što bi moglo da ima svoj ekvivalent u stvarnosti, mnogo su bolji od onih koji otvoreno pripadaju postmodernom prosedeu. Ono čemu je Pisarev pridao više pažnje, odnosno više prostora u romanu, daleko je manje uspešno
Pitanje o granicama teksta u odnosu na stvarnost jedno je od ključnih u postmoderni zato što je dekonstrukcijom velikih istorijskih i ideoloških narativa status stvarnosti u priličnoj meri doveden u pitanje - odnosno, ako je naš život, kao što kažu dekonstruktivisti i većina poststrukturalista različitih opredeljenja, diktiran od strane institucija moći, onda je on jedan veliki tekst i ne razlikuje se mnogo od bilo kog drugog. Ovu dilemu nije izmislio Žak Derida, ona je pre prilično vremena ispitivana kod Kalderona (Život je san) i kod Servantesa (Don Kihot), ali je njena tematizacija u savremenom društvu, zahvaljujući pre svega graničnim iskustvima Drugog svetskog rata i Holokausta, kao i masmedijima koji ta i slična iskustva mogu da nam predoče i da im posvedoče, dramatizovana do radikalizacije. Književnost je, barem u ovim krajevima, postala umorna od toga i pokušava da se pronađe u nekoj vrsti nove stvarnosne proze, ali postoje i dalje autori koji ostaju verni sopstvenom postmodernističkom prosedeu.
Poslednji roman Đorđa Pisareva A ako umre pre nego što se probudi? (Agora, 2009) primer je takve autorske doslednosti. Tema romana je potpuno autoreferencijalna i tiče se pisanja samog teksta. Dakle, sve što se događa u romanu u stvari predstavlja građu za njegov nastanak koji „otpočinje“ u trenutku kada se zatvore stranice romana, odnosno kada se priča privede svom kraju. U tu svrhu autor koristi nekoliko pripovedačkih glasova: prvi je glas naratora, kojim će se roman i zatvoriti, drugi je glas junaka-pisca koji sa svojom suprugom/partnerkom razgovara o nastanku romana, a treći je glas protagoniste koji se nalazi u romanu, ali onom o kojem se u tekstu govori. Tema pisanja romana, kojom autor pokušava da se intertekstualno pozove na neke od velikana moderne poput Žida, Prusta, Broha, Muzila i naravno Džojsa, prepliće se sa dodatne dve, za autora podjednako važne, a to su odnosi među partnerima/ljubavnicima i tema grada.
Prvih tridesetak stranica romana je zaista napisan izuzetno. Uspevajući da čitaocu pokloni finu igru ironije i književnih citata, Pisarev je na elegantan način uveo likove, njihove komplikovane odnose, žudnje i nadanja u priču. Međutim, posle prvog poglavlja samopodsmešljivog naslova „Nedajbožedžojs“, počinje istinska odiseja glavnog junaka, za koga više nisamo sigurni da li je to onaj koji je sa suprugom razgovarao i pošao na pijacu ili se on pretvorio u sopstvenog romanesknog junaka. U drugom, dakle, poglavlju, nastupa najavljena „blumizacija“ glavnog junaka i „pouliksavanje“ čitavog romana. Tu njegova kompletna struktura puca jer ne samo da je teško uporediti Novi Sad sa Dablinom, nego su mitski okviri Džojsu poslužili upravo da bi mu održali roman čitljivim i da bi građu čvršće povezali, dok kod se kod Pisareva odlazak na pijacu pretvara u somnabulnu šetnju strogim centrom Novog Sada koji možda za njega ima mitsku auru, ali za čitaoca koji nije stanovnik glavnog grada Vojvodine to ne znači mnogo. Pored toga, nadrealne situacije u kojima se protagonista nalazi nemaju svoje tekstualno opravdanje, a čitalac počinje da se gubi među ulicama i zgradama koje nestaju, pa se pojavljuju, među bujnim grudima devojke za šankom (kako Rembo kaže „ta ne zna šta je strah od poljubaca“) koja je čas sanjana, a čas stvarna. Novi Sad kao locus amoendi ili topos amoendi (omiljeno mesto) za Đorđa Pisareva možda jeste Edenski vrt, ali za prosečnog čitaoca to je grad sa par velikih bulevara, lepim centrom sa jezercetom u parku. Da ne bude zabune, nije u pitanju veličina ili broj stanovnika, Dablin iz Uliksa nije bio mnogo veći od današnjeg Novog Sada, ali ga je veza između Homerovog i Džojsovog teksta učinila književnim toposom. Kod Pisareva ovakve intertekstualne igre, koja bi značajno uticala na smisao narativa, prosto nema. Ni pokušaj da se romanom u romanu i drugim književnim referencama doda neki smisao lutanju protagoniste po gradu, nije uspeo iz prostog razloga što se tema zavija u nadrealnu i grotesknu oblandu koja je potpuno bespotrebna, barem ne u zemlji u kojoj živimo, a koja je tako dobro opisana u dijalogu između protagoniste i njegove supruge na početku romana.
Kada glavni junak konačno izađe iz romana i vrati se kući sa pijace, narativ nastavlja sa onom tematikom kojom je i otvoren, odnosno dinamikom muško-ženskih odnosa i erotsko-intelektualnom igrom dvoje zanimljivih ljudi. Ovakva obgrljena struktura ponovo se izneverava dovođenjem u pitanje prirode teksta, jer se poslednja rečenica direktno odnosi na zatvaranje romana „A ako umre pre nego što se probudi?“. Roman Đorđa Pisareva je, prema tome, ni o čemu jer je ontološki status stvorenog sveta doveden u pitanje, ne samo od strane racionalnog čitaoca koji zna da se književnost ne podudara sa stvarnošću, već pre svega iz perspektive istog tog sveta. Drugim rečima, kao u igri sa velikim brojem ogledala u kojoj se gubi predstava o tome šta je odraz a šta stvarnost, roman „A ako umre pre...“ odražava jedan svet koji nije pouzdan i samim tim govori o nepouzdanosti sveta u kojem i sami živimo, što nužno nije netačno, ali je uveliko postalo doksa iz koje bi književnost trebalo da izađe.
Ipak, delovi romana u kojima se ova ontološka igra potiskuje u drugi plan, odnosno oni u kojima je reč o nečemu što bi moglo da ima svoj ekvivalent u stvarnosti, mnogo su bolji od onih koji otvoreno pripadaju postmodernom prosedeu. Ono čemu je Pisarev pridao više pažnje, odnosno više prostora u romanu, daleko je manje uspešno. U tom smislu, „A ako umre pre...“ nije najbolje što je Pisarev napisao, a njegova opsesija Novim Sadom u ovom romanu nije dosegla nivo prethodnih.

Vladimir Arsenić

15.12.09 Polja

Svojim najnovijim, desetim romanom A ako umre pre nego što se probudi?, Đorđe Pisarev(1957) još jednom potvrđuje istrajnost u izgradnji višegodišnjeg autentičnog romansijerskogprosedea. Kao retko koji pisac iz njegove generacije, Pisarev insistira na postmodernoprepoznatljivoj poetici koja, pored okupiranosti fenomenom teksta i knjige, ujednoafi rmiše i fantastičku dimenziju književnosti. Ovaj „pisarevljevski“ osobeni spoj očit jekako u romansijerskom opusu, tako i u njegovim knjigama priča (ukupno ih je objavio četiri),pri čemu se predanost ovim poetičko-žanrovskim paradigmama skoro u svakoj knjiziogleda u različitim inovativnim postupcima, potvrđujući tako ne samo oformljeni pogledna književnost uopšte, već i agilnost onih ostvarenih i artikulisanih stvaralačkih načela.Svako ko je makar ponešto pročitao od Pisareva verovatno nije iznenađen naslovomnovog romana. Autor, naime, svojim postupkom fantastičkog modelovanja često naglašavazagonetnu konsekventnost oniričkog prostora, odnosno otkrivanje porozne graniceizmeđu sveta sna i (književne) stvarnosti. Otuda će i izbor naslova u ovom slučaju naglasitijedan važan poetički segment, ali donekle i anticipirati odvijanje začudne uzročno-posledičneveze između dva plana ovog Pisarevljevog ostvarenja.
Roman je strukturisan iz sedam poglavlja, pri čemu je za pravilnije i lakše razumevanjenjegove intencije veoma značajno prvo poglavlje, „Nedajbožedžojs”, jer predstavlja vid implicitne poetičke pretpostavke na kojoj će tekst biti izgrađen. U njemu se prati razgovor glavnogjunaka i Milene, njegove životne saputnice, i to na dva nivoa. Na prvom, eksplicitnijem, glavnijunak izlaže sagovornici svoju fantastičnu viziju romana koji bi trebalo da obnovi znatiželjuza knjigom kod čitalaca novih generacija, čija pažnja više nije okrenuta „običnim“ knjigamavećpi-si igricama i virtuelnoj stvarnosti. Stoga njegova vizija jeste vizija posebno virtuelne,živeknjige, koja od čitaoca ne bi očekivala čitanje u obliku „traljavog refl eksa“, već u oblikuimaginativne i književno-istorijske avanture koja bi zahtevala da priča postane deo čitaoca:roman zapravo tek treba pronaći i prepoznati na osnovu određenih tekstualnih signala kojiupućuju na druge tekstove. Otuda ova na prvi pogled mistična zamisao nove knjige koja seodvija na primarnom nivou razgovora, svoju opravdanost na nivou romaneskne strukturedobija u intertekstualnim putokazima koji, kao živi tragovi u čitalačkoj svesti, oblikuju jednunovu priču sa simboličkim dejstvom. Autorefl eksivan nivo teksta u prvom poglavlju zapravoje primer gde roman promišlja samog sebe i predstavlja klicu romana-koncepta koji izrasta iztipičnog postmodernog duha. Na drugom nivou, pak, onom suspregnutom, latentnom, odvijaseneizgovoreni dijalog čežnje koja neudovoljenjem sve više udaljava supružnike: strast zaknji ževnim stvaranjem, i to postmoderno-ezoteričnim, pobeđuje onu erotsku, ljubavnu želju.Od drugog poglavlja pa sve do kraja romana čitalac će, prateći sudbinu glavnog junakana ulicama Novog Sada, postepeno shvatati da se tekst razvija upravo po onoj stvaraoglelačkoj zamisli iz uvodnog poglavlja: junak počinje da živi sopstveni koncept žive knjige.Naime, izašavši na novosadske ulice Pisarevljev akter se suočava sa analognom situacijomiz virtuelne stvarnosti neke pi-si igre, u kojoj se greškom kompjuterskog programera povremenogube konture sveta, odnosno pojavljuje sivilo ništavila. Tako svet Pisarevljevogromana postaje dezintegrisani svet, očuvan samo u fragmentima, i gde s druge straneraskrsnice jednostavno ne postoji ništa. Od tog momenta suočavanja sa nepostojanjem,glavni junak (a istovremeno i sam tekst, tj. roman) nastoji da svetu vrati njegovu celovitosti smisao. Od tog trenutka, takođe, i na nivou samog književnog postupka, ali i na nivousame fi kcije, odnosno fantastičke književne stvarnosti, tekst počinje naglašeno da se ostvarujekao roman postmodernističkog koncepta.
Na sižejnoj liniji re-generisanje, re-kreacija sveta odvijaće se kroz čin zapisivanja stvari,predmeta, toponima koji su nestali, i koje junak po sećanju zapisuje i time obnavlja, afi rmišućitako tekstualnom praksom čin tvoračkog načela. Popisujući imena stvari, kako glasinaslov i jednog Pisarevljevog romana, junak svetu vraća njegov oblik i bit: nomen estomen. I ova praksa tekstualne reintegracije sveta upravo je analogna postmodernoj romansijerskojstrategiji po kojoj i sam roman nastaje, generišući se upravo uz pomoć brojnih(auto)citatnih fragmenata. Obnova sveta, junakove stvarnosti, teče naporedo sa konstituisanjemteksta kao mreže aluzija: kao što junak po sećanju rekonstruiše i rekreira svojsvet, tako i postmoderni stvaralac oblikuje roman po svom čitalačkom pamćenju, težećida na nov način iskaže priču koja je već ispričana. Stoga se kroz poglavlja razvija tekst kaoproces rekreiranja sveta, pri čemu se kao konstitutivni elementi romana javljaju aluzije naDžojsa, Borhesa, Harmsa, Nabokova, Andrića, Pavića, ali i samog Pisareva. Pri tom, trebanaglasiti da se ova re-kreacija sveta/romana ne odvija u trijumfalnom tonu, da nije prikazanakao podvig tvoračkog genija, već roman neprestano odlikuje i jedna ironično-parodičnanijansa u pripovedanju. U tom duhu se i čin obnove sveta najpre odvija u kineskomtržnom centru, svojevrsnom simbolu svaštarske, suvišne, kičaste prirode junakove stvarnosti,ali i naše svakidašnjice.
S druge strane, svoju svest o poetičkom odstupanju od „tradicionalnog“ prosedea Pisarevnaglašava u poglavlju „Čajanka u redakciji ’Sunčevih pega’“, gde kroz parodično-satiričanton i uz dozu komike i humora implicitno kritikuje onaj vid poetike i srpskog književnogživota koji i dalje insistira na konvencionalnom stvaralačkom postupku i, posebno, prevaziđenimideološkim matricama. Sa ovakvim karikiranim predstavama jednog urednika časopisao ciljevima literature Pisarev autocitatno prepliće svoju priču „Hjalmar ili dečak-san“,koja naglašeno afi rmiše upravo suprotan koncept zasnovan na simboličkim konotacijamaoniričkog prostora i fantastičkom profi lu književnosti.No, obnova sveta u Pisarevljevom romanu odvija se na još jednom planu delanja glavnogjunaka. Naime, našavši se pred ništavilom, junak, poput situacije iz pi-si igrica, i svojimkretanjem korak po korak osvaja delove izgubljenog sveta. Ovde se nameće paralelaizmeđu junakovog rekonstruisanja sveta i estetske konkretizacije samog teksta, odnosnoprocesa recepcije. Jer, kao i junak kod Pisareva, i čitalac napreduje podjednakim tempom.Pisarevljev junak nije u povlašćenom položaju u svom svetu, ni on ga ne raspoznaje u celinii unapred, već ga poput čitaoca osvaja bukvalno iz reda u red, iz situacije u situaciju, izulice u ulicu. Ova nova paralela između statusa junaka fi kcije prema statusu i poziciji čita-oca priziva teoriju o slojevitoj strukturi književnog dela Romana Ingardena. U njoj poljskifenomenolog, govoreći o sloju prikazane predmetnosti, iznosi plodnu ideju o mestimaneodređenosti jednog književno-umetničkog dela koja su bezbrojna, i koja čitalac, krećućise tekstom i suočavajući se sa prikazanom književnom stvarnošću, sam treba da rekonstruiše,da konkretizuje, od čega i zavisi estetski doživljaj i smisaona punoća dela. Svesnoili ne, tek književni postupak i književna teorija ovde se srećno susreću i pružaju utisakzanimljivog fi gurativnog ovaploćenja jednog značajnog fenomenološkog promišljanja.Uspostavivši najposle celinu i smisao sveta, i poput postmodernog Odiseja pronašavšiput do kuće u kojoj ga čeka njegova draga, Pisarevljev junak u postmodernom-fantazmagorijskomobliku reaktuelizuje odisejevsku situaciju bilo Homerovu, bilo Džojsovu, svejedno,ili i jednu i drugu. Tako se njegov avanturistički luk na kraju sabira u ljubavnom susretu,i ona s početka prećutana čulna želja prigušena stvaralačkom strašću i idejom živeknjige, ipak biva ostvarena u poslednjem poglavlju „Epilog: Munadalida“. Ovo poglavlje ukojem se prožimaju rajske aluzije, onirički prostor i erotsko spajanje zapravo je „dorađenaverzija“ ranije već objavljivane Pisarevljeve priče „Munadalida“, i predstavlja autorovo fi -nalno postmodernističko poigravanje postupkom. U njemu, dakle, junaci romanesknogteksta završavaju u fi kciji jednog ranijeg pripovednog teksta, i ovo prelivanje likova iz tekstau tekst, iz fi kcije u fi kciju, ne samo da naglašava fantastičku dimenziju književnosti, većna fi gurativnom planu ističe fenomen književnosti kao živog, protejski vitalnog tela sposobnogda u sebe prima i refl ektuje neslućenu množinu književnih tekstova koji stojenegde u njegovom idealnom ishodištu, a što Bart označava biblijskim citatom: Legeon mije ime; jer nas je mnogo.
Istrajavajući već više od četvrt veka u svojoj književnoj postmodernoj misiji i navikavšii čitalačku i kritičku javnost na prepoznatljivu poetiku, Đorđe Pisarev ipak se ne pretvara usopstvenog epigona već uspeva da u okviru osobenog stvaralačkog koncepta konstantnoobogaćuje svoj opus novim idejama. Pisarevljeva osobena rešenja u pogledu umetničkogpostupka deluju kao rezultat upornog promišljanja same literature kao prostoraljudskog iskustva, pamćenja, kreacije, ali su i plod opsesivne privlačnosti fantastičke književnosti.Na kraju, ako se čitalac odvoji od teksta i sa rastojanja obuhvati roman, uvidećeda se on zapravo konstituiše kao simbol postojanosti čitavog ljudskog univerzuma, te daiz ove perspektive posmatrano ovo delo označava svojevrsnu i fantastičku, i postmoderno-ezoteričnu književnu, ali istovremeno i humanističku ideju o literarnoj, tekstualnojodrživosti sveta. Stoga je, između ostalog, čitav roman zapravo i ubedljiva fi gura odgovorana pitanja na čemu su to izgrađeni temelji naše stvarnosti, ili što bi Bart rekao: „Nemaživota izvan beskonačnog teksta“.
Iako su pojedini delovi mogli biti ubedljiviji, poput onog o Petrovaradinskoj tvrđavi,imponuje vera u moć pisane reči koja se simbolički širi iz kocepta ovog romana. Pa ipak,zbog prilično zahtevnog poetičkog ključa ne verujem u širu čitalačku i kritičku recepcijuovog Pisarevljevog romana, ali isto tako ne vidim ni dobit od „pojednostavljivanja“ postupkai približavanja realističkom prosedeu. Treba jednostavno prihvatiti i priznati da postojeautori koji ne mogu, i na kraju i ne treba da menjaju svoja poetička načela i književnaviđenja. A ona su takva da ako Pisarevljev junak i umre pre nego se probudi, ipak nije krajsveta. Preživeće u tekstu.

Đorđe Despić