RELIGIJA I RAZVOJ
1. I pored toga što svaki čovek ima u sebi religioznu klicu, šta je osnovni razlog da ta klica proklija?
U prvi mah se čini da je lako odgovoriti na Vaše pitanje, uz navođenje, sigurno i Vama poznatih činilaca koji mogu pozitivno da utiču na proklijavanje "religiozne klice" u čoveku, po Jungu nazvane "arhetipski religiozan čovek". Mada postoje podstrekački činioci koji pomažu razvoju čovekove religioznosti, ne bi trebalo da zanemarimo i sledeće činioce: iskreno religiozni roditelji, ili bar jedan od njih koji će umeti da stvori istinsku religioznu "atmosferu" u porodici; povoljan tok adolescencije u kojoj se prirodno budi radoznalost za religiju; neka knjiga ili susret sa nekom osobom, dubokoverujućom; ozbiljna bolest, neka spoljašnja nesreća, unutrašnja duševna kriza bliska "graničnoj situaciji" koja zahteva novo odlučivanje, itd.
Sve ovo jesu "okidači" za oživljavanje homo religiosus-a u nama, ali svi ovi činioci (i drugi ovde nepomenuti) ne moraju da budu delotvorni u podsticanju "religiozne klice" da iznikne i donese plod. Mora da postoji još neki, i to odlučujući, tajanstveni činilac od koga zavisi da li ćemo postati verodostojno religiozni. Prema uverenju i iskustvu hrišćanskih svetitelja, presudni momenat kada neko postaje za ceo život pravi hrišćanin, jeste onaj tren kada mu golub Duha Svetog sleti na rame i šapne mu Božiju poruku. Ovako su postajali religiozni i svetiteljski religiozni i oni ljudi (o kojima do sada ovde nije bilo reči) koji u svome životu, od rođenja, nisu imali nijedan od maločas pomenutih, pokretačkih činilaca, koji prirodno, bude u čoveku, urođenu mu, religioznu klicu. Naprotiv. Mnogim ljudima, u njihovom proteklom životu, do onog iznenadnog prosvetljenja Duhom Svetim, dešavale su se nesreće koje su od njih činile lopove i ubice, bludnike i očajnike a zbog kojih niko od njih nije više ništa dobro očekivao. A desilo se čudo, neobjašnjivo i za najpametnijeg psihologa!
Za kraj odgovora ostavio bih malo mesta i za hrišćanskog psihologa, rekavši da kao što klica našeg ja, verovatno i nad-ja, iako urođena, nije kod svih ljudi istog kvaliteta, takva je, različitog kvaliteta, i religiozna klica u svima nama. Stoga su i spoljašnji povoljni ili nepovoljni uslovi za razvoj, relativni. A držim se još jednog, ovog puta subjektivnog uverenja, pozivajući se na Hristove reči iz Besede na gori: Blago čistima srcem jer će Boga videti! Neka je i najmanji deo čovekovog srca ostao neokaljan gresima, biće dovoljno da iz toga sačuvanog čistog dela srca, čovek samo jednom iskreno zavapi Bogu – Bog će mu se odazvati, i zamrla "religiozna klica" proklijaće.
2. Da li je težnja ka usavršavanju urođena čoveku?
Veoma sam sklon takvom uverenju, i kao hrišćanin i kao psihoterapeut. Zar bi Isus Hristos tražio od nas da idemo Njegovim putem kada čovek ne bi nosio u sebi, kao bogoliko biće, neprestanu težnju ka usavršavanju? Niža živa bića u prirodi snabdevena su "savršenim" instinktima koji se izgleda milionima godina nisu menjali ili usavršavali. Jedini je čovek u prirodi (da li od Boga takav stvoren ili je takvim postao?) nezavršen i nesavršen, "čardak ni na nebu ni na zemlji". Pošto u njegovu genetsku strukturu nisu ugrađeni instinktivni mehanizmi, čovek je "osuđen" na doživotno učenje koje predstavlja njegov najelementarniji životni proces. Već u normalnom razvoju deteta primećuje se težnja ka usavršavanju (preko imitacije, zatim identifikacije, a onda i putem formiranja sopstvenog identiteta), u adolescentnom dobu mnogo više, ali i u toku celog čovekovog života, sve do smrti. Ovaj proces usavršavanja čoveka Jung je nazvao "individuacioni proces", čiji viši stupanj razvoja može da bude označen hrišćanskim pojmom oboženja (theosis)
K. G. Jung u svojoj knjizi Ajon: istraživanja fenomenologije Selfa, iz 1951. godine, piše: "Težnja ka teleozisu (grč. usavršavanje, razvijanje u pravcu jednog savršenijeg stanja) u smislu savršenstva nije samo opravdana već je urođena čoveku kao karakteristika koja za civilizaciju predstavlja jedan od njenih najdubljih korena. Ova težnja je tako moćna da može da postane strast koja svakog vuče u njenu službu" (u zagradi i podvučeno V. J. ). Smatrajući ovu čovekovu težnju ka savršenstvu arhetipskom, Jung otkriva i njenu negativnu stranu, ističući neku prisilnost u samoj težnji, a koja onda, nasuprot svesnoj kontroli, nastupa silovito i nekontrolisano, u saglasnosti sa arhajskom prirodom arhetipa.
Po svoj prilici, sledeći ovu tamnu stranu čovekove težnje ka savršenstvu, sledbenik arhetipske psihologije David Miler (D. Miller) obrušava se i na hrišćanstvo, postavljajući, ne samo pitanje: Kako biti savršen "kao što je savršen Otac vaš nebeski?" (Matej, 5, 48), kada je razlika između čoveka i Boga beskrajna, već i dovodeći u sumnju prevod grčke reči teleios ("savršen"), koja u Lukinom Jevanđelju (6, 36) glasi: "Budite milostivi kao i Otac vaš što je milostiv. "
Zaista, nije nimalo beznačajno kako ćemo tumačiti Hristove reči ("Budite savršeni..."), naročito ako imamo u vidu da je ispravan onaj prevod u Matejevom Jevanđelju, koji su uostalom i rani crkveni Oci (Kliment Rimski, Kliment Aleksandrijski, Polikarp, Ignjatije, Irinej i drugi) prihvatili. Otkud onda, već kod Avgustina, a potom, mnogo kasnije, kod Lutera i Kalvina, u našem veku kod Karla Barta, odricanje mogućnosti savršenstva?
Ostanimo i dalje pri Senci čovekove težnje ka savršenstvu. David Miler misli da je ne samo teološki, već i sekularni život pod čvrstom vlašću ideje perfekcionizma koja je u osnovi religijska. "Istorijsko delo zapadne kulture takođe svedoči o prisutnosti ove ideje: utopizam od Platona do Skinera, nacizam i marksizam, američki tehnologizam, Tajar de Šarden i Mahariši, Fromov humanizam i Timoti Liri kultura droge. Svuda se oseća fanatizam kompulzije savršenstva."
Mogli bismo onda da se upitamo, ne dolazi li naša uporna zamisao o neprestanom usavršavanju čoveka, na zemlji i posle smrti, od vekovne evropske ideje o usavršavanju društva, ideje koja bi, prirodno, bila nastavak ideje organske evolucije Čarlsa Darvina. Podsetimo se da je industrijsko društvo, zbilja, jedino društvo u istoriji koje se oslanja na neprestani razvoj, na očekivano i neprekidno usavršavanje.
Ranije nije bio običaj da se fanatizam, naročito u religiji i politici (dovoljno vidljiv kroz vekove) tumači na ovakav način, dovođenjem u sumnju, pa i odbacivanjem Hristovih reči o savršenstvu (za koje, istina, Miler misli da su rđavo prevedene, što znači da se i Hristova poruka čoveku ne odnosi na savršenstvo, već samo na milosrđe). Čovekov fanatizam filosofi i psiholozi objašnjavaju prvenstveno kao opasny devijaciju karaktera pod uticajem neke mentalne bolesti (koja se najčešće ne otkriva, ili se obelodanjuje posle smrti nekog političkog diktatora ili vođe neke fanatične sekte), devijaciju u čijoj je osnovi jako osećanje inferiornosti i upravo nedovoljna vera ili potisnuta sumnja u ideju koja se ljudima na fanatičan način saopštava.
David Miler (preko Junga) drukčije se odnosi prema težnji ka savršenstvu, tražeći od čoveka, s pravom, da kritički ispita u sebi pomenutu težnju, ukoliko je, naravno, uopšte u sebi otkrije. Ako se i ne bismo složili sa Milerom kada stavlja jednog pored drugog Platona i Skinera, Tajara de Šardena i Maharišija, ili Froma i Timoti Lirija, izgleda opravdana njegova kritika zapadne kulture koja, zbilja, kao da od početka novog veka stoji pod prinudom perfekcionizma.[1] – A šta bismo tek danas, na samom kraju XX veka, mogli sve da kritikujemo u nasilnom mešanju Amerike u istoriju i savremenost drugih država, (naročito Jugoslavije), što je prilično uočljiv izraz osećanja perfekcionizma, praćenog luciferskom gordošću trijumfalizma!
Zaključak koji izvlačim iz Jungove ideje o arhetipu savršenstva u čoveku i Milerove ideje o perfekcionizmu-narcizmu u politici i religiji, dvoznačan je. Ako je težnja čovekova ka usavršavanju (korisnije je ostati na terminu usavršavanje, upotpunjavanje, ucelovljavanje, umesto savršenstvo) arhetipska, kao što tvrdi Jung, onda je ona – razmišljam sada kao hrišćanin – Bogom data čoveku, dakle, urođena je. Čovek prirodno teži usavršavanju, radi čega drugog, no da se postepenim usavršavanjem (kroz eone eona "vremena") približi Liku svoga Tvorca, koji je "na početku početaka", prahu zemaljskom udahnuo Svoj Duh i tako čoveka učinio, ne samo prirodnim živim bićem već i duhovnim, potencijalno spremnim da se usavršava (creatio continua). Ne ulazim sada u razloge (uostalom nejasne i tajanstvene) da svaki arhetip u čoveku (znači, i ovaj o savršenstvu) neminovno nosi u sebi ili sobom, svoju tamnu, senovitu, negativnu, da li da kažemo, lucifersku stranu. U odgovoru na ovo veoma podsticajno pitanje, zadržao sam se namerno na negativnoj strani težnje ka usavršavanju kako bismo je u sebi na vreme prepoznali i tako srećno umakli njenoj mogućoj zamci. Osvešćivanje u sebi ove arhetipske Senke, naročito je važno za svakog religioznog čoveka, sklonog, inače, kada ovu svoju Senku ne prepozna, svakovrsnom nametanju svoga uverenja drugima, što, nekad, završi opasnim fanatičnim perfekcionizmom.
Prihvatam, inače, oba prevoda grčke reči teleios, i u Matejevom i u Lukinom Jevanđelju, kao tačna, jer i jedna i druga reč (savršenstvo i milosrđe) u suštini su Hristovo jevanđelje. Naše milosrđe je conditio sine qua non svakog daljeg mogućeg usavršavanja. Sledeći, dosledno, strpljivo i pažljivo Hrista kao naš jedini Put, Istinu i Život, primenjujući, jednom reči, u životu ono što nam je On ostavio i pokazao (kako valja ispravno živeti) najbolji je način da se izbegne, u svakom čoveku, u hrišćaninu naročito, uvek prisutna opasnost zloupotrebe i izneveravanja arhetipa usavršavanja.
01.01.00
Politika
27.05.2000.
Iz hrišćansko-psihoterapeutske prakse
Tragaocima za Bogom
Knjiga prof. Vladete Jerotića "50 pitanja i 50 odgovora", u izdanju beogradske kuće "Ars Libri"
Izdavačka kuća "Ars Libri" iz Beograda, koja je objavila čitav niz knjiga prof. Vladete Jerotića (1924), ovom dragocenom opusu dodala je još jedan zanimljiv naslov: "50 pitanja i 50 odgovora" (iz hrišćansko-psihoterapeutske prakse).
Prof. Jerotić je više od dvadeset godina radio na Psihoterapeutskom odeljenju bolnice "dr Dragiša Mišović" u Beogradu, a od 1985. godine predaje, kao profesor po pozivu, na Teološkom pravoslavnom fakultetu u Beogradu. Na velikom broju otvorenih tribina u Beogradu i unutrašnjosti zemlje vođeni su veoma zanimljivi razgovori i pokretana važna pitanja. Od tih pitanja, prof. Jerotić je probrao pedeset, najznačajnijih.
- Mnoga pitanja, koja nisam uzeo u obzir prilikom ovog izbora od pedeset, bila su ili relativno slična ovim, ili se nisu odnosila na psihoterapeutsko-hrišćansku praksu, moju dugogodišnju delatnost, ili su mi se, najzad, učinila nezanimljivim - objašnjava Jerotić.
Od velikog broja pitanja, prof. Jerotić je, kako kaže, potražio odgovore na pitanja koja su i njega lično mučila, o kojima je više godina razmišljao. Ljudi koji su na tribinama postavljali pitanja bili su različitog uzrasta, zanimanja i pola. Preovlađivali su mlađi i sredovečni, uglavnom obrazovani i visokoobrazovani.
Ovih pedeset pitanja i pedeset odgovora raspoređeno je u dvanaest tematskih celina, među kojima su: Religija i razvoj, Zlo u svetu i u čoveku, Rat, hrišćanstvo i ateizam, Srpski narod i hrišćanstvo, Istočna i Zapadna hrišćanska crkva, Hrišćanstvo i druge religije, Verski fundamentalizam, Ispovest, ispovedanje, Muškarac i žena, poligamija i monogamija, Sigmund Frojd...
U knjizi se mogu naći odgovori na najrazličitija pitanja: od toga da li i koliko naša predstava Boga zavisi od našeg detinjstva, zatim šta najviše utiče na formiranje čoveka kao ličnosti: nasleđe (geni), vaspitanje, unikatni pečat Božiji u svakom čoveku, samovaspitanje, preko kakve je razlike između straha i strahopoštovanja prema Bogu, pa sve do pitanja da li je Frojd satanista.
Kao i većina do sada objavljenih knjiga prof. Jerotića, i knjiga "50 pitanja i 50 odgovora" namenjena je, pre svega, ističe autor, onim mlađim intelektualcima-tragaocima za Bogom i smislom života, koji još nisu stigli da sebe zadovoljavajuće opravoslave i ocrkvene, a broj ovakvih u srpskoj sredini, na kraju ćć veka, prilično je veliki.
Z. R.
