Javna ptica

S druge strane, "Javna ptica" (138 str.), prvijenac Ljiljane Habjanović-Đurović (rođena? Da!), najavljena kao erotsko štvio ispisano ženskom rukom, nudi se kao obrazac malo smionijega "ljubića". Tribuson ["Povijest pornografije", Zagreb, 1988] bi o pornografiji, a sasvim je pristojan, Habjanović-Đurović bi o erotici, a završava u sentimentu. Šta je ovo? Zar se kod nas još nije ispilio pravi porno-pisac? Dobro, ova naša nova autorka i nije imala namjera da sablazni fino čitateljstvo, ali je ipak za nekoliko stepeni premašila uobičajenu suznu kvotu, toliko potrebnu u "pravim" ljubavnim romanima. Njena protagonitskinja - koja u prvom licu izlaže svoj kratki životni put, započet nakon maturiranja (opet ta bedasta granica u našim životima!?), početkom sedamdesetih godina - htjela bi se ponašati kao "raspašoj-radodajka", ali uistinu i samo godinama pati za svojom prvom izgubljenom ljubavi. Napuštena usred mladalačkih romantičnih iluzija, ona se nekoliko godina stavlja u promet, uzalud tražeći pravog muškarca, a na kraju dolazi ipak na to (kao na prag jedine ženske sudbine?) - da lovi muža. No, kad joj i to pođe za rukom - odnosno za lažnom nevinošću - ova junakinja pada u ponor dosade i razočaranja, da bi na kraju spoznala kako je i njena izgubljena ljubav sada oličena jednim ispraznim muškarcem, najobičnijom "javnom pticom". Za početak, ovo je djelce ipak malo razmaknulo stidne granice našeg prosječnoga "ljubića", a to nije za odbacivanje.

Igor Mandić


Politika
18.02.1989.

EROTSKO ŠTIVO PISANO ŽENSKOM RUKOM
Ljiljana Habjanović-Đurović: Javna ptica, Književne novine, Beograd, 1988.

Knjiga Ljiljane Habjanović-Đurović najavljena je kao "erotsko štivo pisano ženskom rukom" ili kao "obrazac malo smionijeg ljubića". Ovakvim odredbama knjiga se smešta na područje "trivijalnog" kao ono područje koje "večno" pripada ženama. O čemu zapravo govori knjiga Javna ptica? Knjiga Javna ptica je pre svega priča o usamljenosti, silovitoj nikad utoljenoj želji za pravom i suštinskom komunikacijom. Probajte da razgovarate jedno s drugim, umesto što razmenjujete informacije. Priča o odrastanju, o sazrevanju u svetu u kojem čovek nije nikada dovoljno sam.
Glavna junakinja knjige Javna ptica Boba na početku svog odrastanja doživljava svoju prvu, pravu ljubav koja će je zauvek odrediti, za kojom će celog života čeznuti nikada je nanovo ne dosegnuvši. Stvarnost je onakva kakvom je vidimo. A ja gledam Galebovim očima, na Galebov način. Prvo iskustvo ljubavi artikulisane i određene muškim modelom ostaviće duboku, neizlečivu ranu u glavnoj junakinji. Otuda se njeno odrastanje i traganje za vlastitim "emocionalnim" identitetom kreće u prostoru koji određuje bolno saznanje da muškarac i žena ne govore istim "jezikom", u prostoru od sumnje, da i onda kada govore o ljubavi ne govore o istoj stvari, do gorke spoznaje da je žena zapravo mera muškog narcizma, aplauz za stalno aktivnu ranu njegove nesigurnosti. Odrastanje glavne junakinje i njen izlazak iz "materinskog sveta" počinje spoznajom o nepomirljivosti muškog i ženskog načela. Kad već bez njihovog sveta ne mogu, da bih opstala u njemu, treba da se prilagodim. Da budem na njihov način. Da progovorim njihovim jezikom. Taj "njihov jezik", i istovremeno jedini način da ostane čitava i neozleđena u njihovom svetu jeste jezik "erotskog". Ne stvoriti ništa što bi moglo da bude uništeno. Ljubav je krhka tvorevina, za nju nema mesta u njihovim državnim poslovima. Ljubav je kućna radinost. Erotski odnos lišen ljubavi – kao jedan mogući, mada nepotpuni, oblik komunikacije – jeste jedini odnos koji glavnoj junakinji omogućava da ostane nezavisna, da ne postane predmetom, ciljem i žrtvom muške akcije. Budući da je ova komunikacija sa Drugim nepotpuna, ona se neprestano obnavlja, neprestano menja svoj objekt i oblik, sva sačinjena iz oščekivanja, iz žudnje za onim pravim, istinskim, jedinstvenim, neponovljivim. Na početku ne beše reč nego želja. Svet je iz želje nastao, No kako je već na početku određena kao nepotpuna – erotski odnos je lišen ljubavi – ova silovita, žestoka potreba da se pobegne od usamljenosti, da se ostvari prava komunikacija pretvara se samo u beskrajni niz nestvarnih pokušaja. No Ljiljana Đurović je dobro uočila problem "ženske emancipacije". Sazrevanje i emancipacija ženskog lika ne vezuju se kod nje za lik glavne junakinje Bobe i za njenu "erotsku emancipaciju", već za lik njene školske drugarice Marije. Budući da je seksualnost privatna, ona je društveno bezopasna. Svet se ne može problematizovati na planu erotizma. Autokritika koja sledi iz spoznaje o pomanjkanju potencije ne vodi nikuda. Ličnost prepoznaje samo vlastitu privatnu nemoć. Prava problematizacija sveta nastaje sa uspostavljanjem one vrste odnosa između dva pola koji dovodi u pitanje društvenu kontrolu i stabilnost društva. Otuda se u knjizi Javna ptica prava emancipacija i moguća "sreća" vezuju za lik Marije koja srećno živi izvan bračne veze. Veze u kojoj ona postaje majka ali ostaje i žena. Nepotrebne kao žene, potpuno se pretvaraju u majke.
Odnos slavne junakinje sa roditeljima, odnosno majkom, povod je za ironično poigravanje autorice sa opštim mestima "ženskog" vaspitanja. Budući da se žena u društvu ceni pre svega kao majka, dakle biva lišena vlastite telesnosti i čulnosti, od ćerke se očekuje da ponovi njenu sudbinu, njenu priču i čitavo vaspitanje ćerke usmereno je ka tom cilju: brak i rađanje dece.
Zavodljivost pripovedanja, autentični govor jedne generacije čine knjigu Javna ptica relevantnim glasom pobune i zahteva za promenom odnosa među polovima, za boljom komunikacijom i konačno za autentičnim doživljajem sveta.

Nada Popović - Perišić

Ništa, apsolutno ništa, ne nagoveštava događaj.
- Za ovo pre podne predviđena je poseta Muzeju vizantijske umetnosti, gde možete pogledati i izloženo blago Svete gore. Odlazak na izložbu je dobrovoljan, ko neće da ide, ne mora.
Desa stoji na sred sobe oslonjena na sto i neprestano priča, obrćući stalno iste teme (kao Grada na sastancima – isti stav i stil). Ja se šminkam i ne slušam je mnogo. Sve što može da kaže, znam napamet: moje frakanje, minimalan mini, beskonačni telefonski razgovori, drskost, loš uspeh u školi, gubljenje vremena na gluposti, pušenje, nedostatak interesovanja za nešto pametno... Spisak je, istina, impozantan ali ponovljen milion puta. A onda Desi sinu nešto novo (trenutak nadahnuća, valjda!): – I na šta ti to liči – menjaš momke kao haljine?!
Desa crveni, uzima vazduh da nešto kaže, ne uspeva, pa nemoćno odmahuje glavom. U meni se budi kao neko sažaljenje. I nada: možda Desa ne davi tek da bi se pravila da nešto korisno radi. (Vaspitavati dete pa još ovakvo, nedokazano, posao je grdan i naporan!) Možda se ona, u stvari, trudi da izigrava savremenu mamitu po savetima psihologa iz ženskih novina (Desino omiljeno štivo), da razume pubertetske krize i dileme, da razgovara sa mnom. Ja na njene pokušaje ostajem, uglavnom, nema, obično je ne konstatujem, takod a Desi preostaje samo da deklamuje prigovore. Da skinem greh sa duše svoje mlađane (da li samo zatio?) pružam Desi priliku: – Mama, pa ti mladići ne zaslužuju drugačije. I ne traže više. Do mene im nije stvarno stalo – samo im je pitanje prestiža da kažu da su sa mnom bili. Ničega u njima nema – toliko su prazni da zveče. A svi su isti, tako beznadežno isti, pa i ne primećujem da ih menjam. Prezirem ih, a ne mogu bez njih; ne mogu da budem sama.

Rodila sam se 1953. godine u Kruševcu. Potekla sam iz porodice u kojoj su se izmešale srpska, hrvatska i crnogorska krv, susrele različite vere. Živela sam i u Srbiji, i u Hrvatskoj. Zbog toga sam još u detinjstvu shvatila relativnost i neodrživost nacionalnih mitova, uvidela zlo nacionalne i verske mržnje. Imala sam nepunih osam godina kada je moj otac odlučio da započne novi život. Majku i mene odbacio je kao nepotreban teret. Majka je umrla pet godina kasnije. Siromašna, usamljena i nesrećna. Ta smrt me i danas boli, i sve moje knjige o ženskom jadu ustvari su omaž mojoj majci.
Ostala sam s bakom, štićena toplinom i mekotom njene ljubavi. Rasla sam uz priče o njenim pretkinjama. Tim pričama baka me je vaspitavala. I da su one bile drugačije, verovatno bih i ja bila drugačija.
Sa četrnaest godina počela sam da vodim dnevnik. Na prvoj strani zapisala sam misao Romana Rolana: Boriti se, tražiti; ne naći i ne klonuti! Dakle, opredelila sam se za borbu kao način života, za hrabrost kao životni stil, mada u tom trenutku nisam bila baš sasvim svesna šta sam ustvari odabrala. Danas znam. Danas je moj simbol paunovo pero. A paun peva kada je nebo tamno i preteće. Paun peva kada je najteže.
Od svoje sedme godine želela sam da budem pisac. Bila sam veoma usamljena. Moje drugarice i drugovi su izlazili i zabavljali se, a ja sam čitala, pisala i maštala. A onda je došao dan kada sam morala da se suočim sa poraznom stvarnošću. Ja nisam imala roditelje, nisam imala materijalnu sigurnost, i morala sam da se opredelim za neko zanimanje u kojem je lako dobiti posao. Tako sam se našla na Ekonomskom fakultetu. Pokradenih snova. I bez nade.
Kao diplomirani ekonomista radila sam u banci, a zatim u turističkoj agenciji. Tih godina napisala sam i objavila dva romana: Javna ptica i Ana Marija me nije volela.
Krajem 1991. godine uspela sam da promenim posao – postala sam novinar u "Dugi", u to vreme najboljem jugoslovenskom magazinu. Posle dve godine postala sam urednik i član uređivačkog kolegijuma. Pisala sam o kriminalu, zloupotrebama, korupciji, koji su vidno obeleželili privredni i društveni život u Srbiji izolovanoj sankcijama Ujedinjenih nacija. Otkrila sam finansijski skandal decenije u kome se na jednoj strani našao politički i ekonomski establišment, a na drugoj opljačkani narod. Zbog tih tekstova tužili su me funkcioneri iz tri najmoćnije političke partije toga vremena – Miloševićeve, Šešeljeve i Draškovićeve, ali sam na sudu dokazala da sam pisala istinu.
Budući da sam još iz najranijeg detinjstva ponela otpor prema podelama ljudi po veri i naciji, prema zlu verske i nacionalne mržnje, od početka sukoba u nekadašnjoj Jugoslaviji pisala sam protiv rata i nasilja. Protiv onih koji su žrtvovali tuđe živote za ostvarenje svojih ciljeva. Na isti način govorim i u svojim romanima, i publici na književnim skupovima. Zalažem se za mir i toleranciju. I priznajem da sanjam otvoren, multikulturalan svet, u kome će sve različitosti biti slivene u sklad kao boje paunovog pera.
Novinarstvo sam napustila krajem 1995. godine i od tada sam se potpuno posvetila književnom radu. Na ovako ozbiljan i pomalo rizičan korak nikako ne bih smela da se odlučim da nisam imala podršku svoga muža. Od samog početka našeg braka, pa i naše veze uopšte, on je znao da ja nikada neću biti srećna ako ne budem pisac. I da ću biti nezadovoljna i gorka. Da mi ništa neće valjati, da mi ničega neće biti dosta. Da samo pisanje može da ispuni ponor koji zjapi u meni, i u koji bi se sigurno survalo i naše zajedništvo, i sav moj život. Znao je to, a nije me napustio, i to njegovo ostajanje uz mene bila mi je, zapravo, najvažnija podrška. Osim toga, prihvatio je i moguću muku mog neuspeha, kao što danas srećan prihvata teret mog deljenja izmedu porodice i rada. Važno mu je sve što je vezano za moje stvaranje. I ponekad me brani od mene same. Zato što me razume. A ja razumevanje smatram najvišim stepenom ljubavi.
"Oni me vole onako kako meni treba!", kažem kada me pitaju o mome mužu i sinu. Moj sin Aleksandar je roden 1988. godine, i od najranijeg detinjstva je naučio da moju pažnju i vreme deli sa junacima mojih romana. Znam da mu nije lako, i često se osećam krivom pred njim. Ali i pred sobom. Znam da moj sin raste. Da svako doba nosi svoje radosti, a da su meni neke njegove promakle. Da iz dana u dan otimam i sebi i njemu nešto važno i dragoceno, što nikada neću moći da nadoknadim. I slaba mi je uteha što znam da, bez obzira kojim se poslom bavi, nijedna majka nije kraj svoga deteta uvek kada to treba i njoj i njemu.
Ipak, moj sin i ja nekako uspevamo da ostanemo veoma bliski. Svakodnevno ukrademo neki samo naš sat za razgovor. Najčešće je to uveče, kada on već legne. Ja sedim pored njega na krevetu, a on mi priča o svemu važnom što mu se desilo toga dana, ili mi poverava svoje tajne i snove.
U svom književnom radu osećam podršku svojih anđela čuvara i svetitelja. Kao devojčica bila sam uvereni ateista. I dugo je vremena prošlo dok nisam postala sigurna i mirna vernica. Odavno već živim s osećanjem da ono što je neuobičajeno nije i nemoguće. Duboko verujem da mi, ljudska bića, nismo sami na svetu. Ponekad osećam živo prisustvo onih koji mole Boga za nas, i živo prisustvo Boga samog. Na promocijama svojih knjiga često kažem i ovo: "Sve velike ideje koje su tokom istorije ljudska srca grejale nadom pokazale su se kao iluzija. Bog nas jedini nije izneverio. Tu je. I čeka da mu se vratimo." Ja verujem u Boga. Verujem u pravednost Božju, u smisao i smislenost čovekovog postojanja. I nastojim da u svakom trenutku svoga života živim poštujući deset Božjih zapovesti.