Igra prestola - Pesma leda i vatre 1

Trebalo bi da krenemo natrag“, ponovi Gared dok je šuma tonula u mrak. „Divljani su mrtvi.“
„Plašiš se mrtvih?“, upita ser Vejmar Rojs, uz tračak osmeha.
Gared ne zagrize mamac. Bio je star čovek – prešao je pedesetu, i video je leđa mnogim gospodičićima. „Mrtvi su mrtvi“, reče. „Oni više nisu naša briga.“
„Da li su zaista mrtvi?“, tiho upita Rojs. „Kakve dokaze imamo za to?“
„Vil ih je video“, reče Gared. „On kaže da su mrtvi – za mene je to dovoljan dokaz.“
Vil je znao da će ga pre ili kasnije uvući u raspravu. Želeo je da to bude što kasnije. „Majka mi je davno rekla da mrtvi ne pevaju“, dobaci.
„Moja dojilja je govorila isto, Vile“, odgovori Rojs. „Nikad ne veruj u ono što si čuo na ženskoj sisi. I od mrtvih se može nešto naučiti.“ Glas mu je odjekivao, preglasan u mračnoj šumi.
„Pred nama je dugačak put“, ukaza Gared. „Osam dana, možda devet. A noć pada.“
Ser Vejmar Rojs ovlaš i ravnodušno pogleda nebo. „To se dešava svakoga dana u ovo doba. Garede, da se ti ne plašiš mraka?“
Vil vide kako se Garedove usne stežu, vide jedva potisnut bes u očima skrivenim pod debelom crnom kapuljačom njegovog ogrtača. Gared je proveo četrdeset godina u Noćnoj straži, u nju je došao još kao dečak, i nije navikao da sa njim zbijaju šale. Ipak, postojalo je tu još nešto. Vil je osećao da se pod povređenim ponosom starijeg čoveka nešto skriva. Mogao je da namiriše nemirnu napetost, nalik strahu.
Vil je delio njegov nemir. Ovo mu je bila četvrta godina na Zidu. Kada su ga prvi put poslali na drugu stranu, preplavile su ga uspomene na sve stare priče, i kolena su mu zaklecala. Kasnije se svemu smejao. Bio je veteran stotina izvidnica i beskrajna mračna divljina, koju su južnjaci zvali Ukleta šuma, nije ga više plašila. Sve do ove noći. Noćas je bilo drugačije. U tami je bilo neke pretnje, podilazili su ga žmarci. Devet dana su jahali – na sever, severozapad i opet na sever, u poteri za družinom divljana pljačkaša. Svaki dan je bio gori od prethodnog. Današnji je bio najgori od svih. Sa severa je duvao ledeni vetar i drveće je šuštalo kao da je živo. Vil je čitavog dana osećao da ga nešto posmatra, hladno i neumoljivo, nešto što za njega nije imalo milosti. I Gared je to osećao. Vil je samo želeo da glavom bez obzira odjaše prema sigurnosti Zida, ali takve pomisli se ne dele sa zapovednikom.
Posebno ne sa zapovednikom poput ovog.
Ser Vejmar Rojs bio je najmlađi sin drevne kuće sa previše naslednika. Bio je naočit mladić od osamnaest leta, okretan i vitak, poput noža. U sedlu svog ogromnog crnog ratnog konja bio je mnogo viši od Vila i Gareda na njihovim brdskim konjićima. Nosio je crne kožne čizme, crne vunene pantalone, crne rukavice od krtičje kože i lepu svetlucavu crnu verižnjaču, preko slojeva crne vune i tvrde kože. Ser Vejmar Rojs je bio Zakleti brat Noćne straže manje od pola godine, ali su svi morali priznati da se dobro pripremio za svoj poziv. Bar što se odeće tiče.
Ogrtač mu je bio najlepši od svega – samurovina, debela i crna i meka poput greha. „Kladim se da je samure sam pobio, svojeručno“, rekao je Gared u kasarni nakon što su malo popili, „svima im je zavrnuo šije, junačina naša.“ Svi su se nasmejali.
Teško je primati naređenja od čoveka kome se smeješ uz čašu vina, pomisli Vil dok je drhtureći sedeo na svom riđanu. Gared je sigurno mislio isto.
„Mormont je rekao da ih pratimo, i pratili smo ih“, reče Gared. „Mrtvi su. Više nam neće stvarati nevolje. Pred nama je težak put. Ne dopada mi se ovo vreme. Ako zaveje, trebaće nam dve nedelje da se vratimo. A sneg i nije ono najgore. Da li si ikada video ledenu oluju, moj gospodaru?“
Mladi lord kao da ga nije čuo. Proučavao je dolazeći sumrak s mešavinom dosade i ravnodušnosti, baš kao što je činio i sve drugo. Vil je dovoljno dugo jahao s njim da bi shvatio kako je najbolje ne prekidati ga kada tako izgleda. „Vile, reci mi ponovo šta si video. Sve pojedinosti. Nemoj ništa da izostaviš.“
Pre nego što je došao u Noćnu stražu, Vil je bio lovac. U stvari, ako ćemo pravo, lovokradica. Malisterovi jahači uhvatili su ga na delu u Malisterovim šumama – drao je jelena. Mogao je da bira: da obuče crninu ili da izgubi ruku. Niko se kroz šumu nije kretao tiho kao Vil, i Crna braća su ubrzo otkrila njegov dar.
„Logor je dve milje dalje, iza onog grebena, odmah uz potok“, reče Vil. „Prišao sam što sam bliže mogao. Ima ih osmoro, muškaraca i žena. Decu nisam video. Podigli su zaklon uz stenu. Sada je skoro sasvim zavejan, samo sam video obrise. Vatra nije gorela, ali sam jasno video jamu za nju. Niko se nije micao. Dugo sam posmatrao. Živi ne leže tako mirno.“
„Da li si video krv?“
„Ne, nisam“, prizna Vil.
„Da li si video oružje?“
„Nešto mačeva, nekoliko lukova. Jedan čovek je imao sekiru. Tešku, dvoseklu, gadan komad gvožđa. Ležala je na zemlji pored njega, kraj njegove ruke.“
„Da li si zabeležio položaje tela?“
Vil slegnu ramenima. „Jedno ili dvoje sede naslonjeni na stenu. Većina leži na zemlji. Kao da su mrtvi.“
„Ili spavaju“, predloži Rojs.
„Mrtvi su“, bio je uporan Vil. „Jedna žena je u krošnji gvozdendrveta, napola skrivena među granama.
Osmatračica.“ Bledo se nasmešio. „Postarao sam se da me ne primeti. Kada sam se približio, video sam da se ni ona ne miče.“ Zadrhtao je, nije mogao da se savlada.
„Hladno ti je?“, upita Rojs.
„Pomalo“, promrmlja Vil. „Vetar, moj gospodaru.“
Mladi vitez se okrete ka svom sedom vojniku. Smrznuto opalo lišće šaputalo je oko njih i Rojsov ratni konj je nervozno stupao. „Garede, šta misliš, šta ih je pobilo?“, upita ser Vejmar opušteno i podesi nabore svog dugačkog ogrtača od samurovine.
„Hladnoća“, reče Gared potpuno ubeđen. „Prošle zime sam video ljude kako se smrzavaju, a i one pre nje, kada sam još bio dečak. Svi pričaju o snegu dubokom deset metara, o ledenom vetru što urličući dolazi sa severa, ali pravi neprijatelj je hladnoća. Prikrade ti se tiše od Vila, u početku drhtiš, zubi ti cvokoću i cupkaš sanjajući o kuvanom vinu i vreloj rasplamsaloj vatri. O, kako samo peče! Ništa ne peče kao hladnoća. Ali samo zakratko. Onda uđe u tebe, ispunjava te i, nakon nekog vremena, nemaš više snage da joj se odupreš. Lakše je samo sesti ili zaspati. Kažu da na kraju ne osećaš bol. Najpre se osetiš malaksalim i pospanim, sve počne da bledi, a onda kao da potoneš u more toplog mleka. Tako, nekako smireno.“
„Kakva blagoglagoljivost, Garede“, primeti ser Vejmar. „Nisam znao za taj tvoj dar.“
„I ja znam šta je hladnoća, mladi lorde.“ Gared zbaci kapuljaču, da bi ser Vejmar mogao dobro da vidi patrljke na mestima gde su nekad bile uši. „Dva uva, tri nožna prsta i mali prst na levoj ruci. Dobro sam prošao. Mog brata smo zatekli smrznutog na straži, s osmehom na licu.“
Ser Vejmar sleže ramenima. „Garede, moraš toplije da se oblačiš.“
Gared prostreli pogledom mladog lorda, a ožiljci na mestima gde je meštar Emon odsekao uši pocrveneše od besa. „Kad dođe zima, videćeš koliko se toplo možeš obući.“ Navukao je kapuljaču i nagao se napred na svom konjiću, tih i namrgođen.
„Ako Gared kaže da je to zbog hladnoće...“, poče Vil.
„Vile, da li si prošle nedelje išao na stražu?“
„Da, gospodaru.“ Nije bilo nedelje da on nije bar deset puta išao na prokletu stražu. Zašto li ga to pita?
„I, u kakvom je stanju bio Zid?“
„Plakao je“, reče Vil namrštivši se. Sada mu je postalo jasno, kada mu je mladi lord skrenuo pažnju. „Nisu mogli da se smrznu. Ne, ako Zid plače. Nije bilo dovoljno hladno.“
Rojs klimnu glavom. „Pametan si ti momak. Prošle nedelje smo imali blag mraz, i sneg je padao nekoliko puta, ali hladnoća zasigurno nije bila toliko strašna da ubije osmoro odraslih ljudi. Ljudi, podsećam te, obučenih u krzno i kožu, ljudi koji su u blizini imali sklonište i sve što je potrebno da se zapali vatra.“ Vitez se samozadovoljno smeškao. „Vile, odvedi nas tamo. Hoću lično da vidim te mrtvace.“
Više nije bilo pomoći. Naređenje je izdato i čast ih je obavezivala da ga poslušaju.
Vil je išao prvi, njegov čupavi konjić pažljivo je nalazio put kroz rastinje. Prošle noći je pao sneg, i pod njim se skrivalo kamenje i korenje i rupe, čekajući na neoprezne i nepažljive. Ser Vejmar Rojs je išao sledeći, njegov veliki parip nestrpljivo je frktao. Nije bilo pametno jahati ratnog konja u izvidnici, ali ko je to mogao da kaže mladom lordu. Gared je išao na kraju. Stari vojnik u sedlu je mrmljao nešto sebi u bradu.
Sumrak se zgušnjavao. Vedro nebo postade duboko purpurno, boje stare masnice, a zatim sasvim potamne. Pojaviše se zvezde. Diže se mlad mesec. Vilu bi drago zbog njegovog svetla.
„Sigurno možemo da jašemo brže“, reče Rojs, kada se mesec sasvim digao.
„Ne na ovom konju“, reče Vil. Od straha je postao drzak. „Možda moj gospodar želi sam da nas vodi?“
Ser Vejmar Rojs ga ne udostoji odgovora.
Daleko u šumi začu se zavijanje vuka.
Vil zaustavi konjića ispod drevnog čvornovatog gvozdendrveta i sjaha.
„Zašto si stao?“, upita ser Vejmar.
„Najbolje da ostatak puta pređemo peške, gospodaru. Tu su, iza onog grebena.“
Rojs zastade na tren, zamišljeno gledajući u daljinu. Ledeni vetar je šaptao kroz granje. Veliki ogrtač od samurovine blago je poigravao za njim, kao da je živ.
„Nešto nije u redu“, tiho reče Gared.
Mladi vitez se prezrivo osmehnu. „Stvarno?“
„Zar ne osećaš?“, upita Gared. „Poslušaj tminu.“
Vil je osećao. U Noćnoj straži je proveo četiri godine, i nikada do sada nije bio toliko uplašen. Šta bi to moglo biti?
„Vetar. Šuštanje granja. Zavijanje vuka. Od kog zvuka toliko gubiš kuraž, Garede?“ Kada mu Gared ne odgovori, Rojs vešto skliznu iz sedla. Zaveza paripa za nisku granu, podalje od ostalih konja, i isuka mač iz korica. Dragulji zaiskriše na balčaku, a mesečina pomilova sjajni čelik. Bilo je to vrsno oružje, u zamku iskovano, i novo, sudeći po izgledu. Vil je bio siguran da nikada nije upotrebljeno u pravoj bici. „Ovde šuma postaje gušća“, upozori Vil. „Taj mač će vam samo smetati, moj gospodaru. Nož vam je bolji.“
„Ako mi zatreba tvoj savet, zatražiću ga“, reče mladi lord. „Garede, ostani ovde. Pazi na konje.“
Gared sjaha. „Trebaće nam vatra. Zapaliću je.“
„Kakva si ti budala, starče! Ako u šumi ima neprijatelja, vatra će im samo skrenuti pažnju na nas.“
„Ima i neprijatelja koji se boje vatre“, reče Gared. „Medveda i jezovuka i... drugih stvorenja...“

Džordž Martin rođen je 1948. u Nju Džersiju. Sklonost ka pisanju razvio je još kao dete, pišući priče o čudovištima i prodajući ih komšijskoj deci. Kasnije, u srednjoj školi, postao je ljubitelj stripa i predani kolekcionar, usmerivši svoje literarno delovanje na pisanje strip scenarija za različite opskurne fanzine. Prvi profesionalni ugovor sklopio je 1970., prodavši priču za strip "Heroj". 1971. diplomirao je žurnalistiku na univerzitetu Northwestern. Nekoliko sledećih godina radio je pri administraciji okruga Kuk, organizovao šahovske turnire i bio predavač na katedri za novinarstvo univerziteta Klark u Ajovi. Tokom sedamdesetih samo je povremeno pisao.Pošto se 1979. razveo, svu energiju usmerio je ka pisanju. Sve ostalo je legenda: za svoj literarni rad, Džordž R. R. Martin dobio je sve važnije nagrade u žanru epske fantastike.1986. seli se u Holivud, gde radi kao urednik serijala "Zona sumraka", konsultant na scenariju za "Lepoticu i zver", producent istog projekta, a na kraju i supervizor. Martin danas živi u Santa Feu u Novom Meksiku. Potpredsednik je američkog udruženja SF pisaca.