Iva

NIN, 22. jul 1994
Ljiljana Šop
PUT KA SEBI
OCENA: U žanru ljubavnog romana, ne skrivajući elemente autobiografske ispovesti, dakle u prosotru u kome je najlakše skliznuti u svet pojedinačnosti i banalnosti, Habjanovićeva najčešće uspeva da priču uzdigne i oplemeni, da joj ulije ton opštosti, ezoterične fluidnosti, fantastičke realnosti, trajanja u istorijskom i kosmičkom vremenu.

Iva je treći roman Ljiljane Habjanović ? Đurović, spisateljice koja ne beži od karakteristika tzv. ženskog pisma u svom pripovedanju o emocijama, telesnosti, o muškom i ženskom principu poimanja života i sveta, o sociopsihološkim korenima i odlikama porodičnog života, sudarima malograđanske i individualne svesti, i ? iznad svega ? o vidovima i oblicima ljubavi kao pokretačke i ništiteljske snage koja upravlja ljudskim sudbinama. Oni koji misle da savremenog čoveka bitnije određuju i omeđuju društvena, istorijska, pa i nacionalna i politička kretanja od ljubavi koja je privatnost, uzrok ličnih sreća i nesreća, te ovakvu vrstu proze smatraju nižim i lakšim žanrom, literaturom prevashodno zabavnog karaktera, prići će Ivi sa predrasudama koje nije lako otkloniti, čega je autorka verovatno bila svesna gradeći, slojevito ali i oprezno, dvovremeni paralelizam priče i njenu ezoterijsku potku. O ukusima, međutim, kao ni u o sudovima koji se svode na krajnosti, pravila, norme i isključivosti, ne vredi raspravljati. Bilo bi to kao da se pitamo šta je autoru Rata i mira trebala Ana Karenjina (i obrnuto).

Iva je roman o ljubavi kao zadatoj sudbini, o (ne)mogućnostima različitih oblika ljubavi, o njenim iracionalnim i racionalnim premisama. Obično se veruje da je upravo književnost o ovoj temi rekla sve i da svetska istorija literature već jeste trezor antologijskih trenutaka svedočenja o metafizičkim korenima i bezbrojnim metamorfozama osećanja zvanog ljubav. Stoga je ljubav kao tema pomalo zamka za naivne ali i vrlo hrabre, čime je izazov postao veći. Habjanovićeva polazi od zahteva da roman bude razuđena, dinamična i dramatična priča, sižejno bogata, i taj uslov ispunjava na klasičan način kakvim zadovoljava razdonalost i ukus čitaoca sviklog na radnju, zaplet, s obiljem činjenica i detalja situiranih u prostoru (Kruševac, Beograd, Dubrovnik) i vremenu.

Verovanje u reinkarnaciju utkano je u fantastički sloj ove proze i na njemu se gradi paralelna ali i uzročno
? posledična priča o ljubavi između Bogdana, viteza na dvoru kneza Lazara, i lepe Dubrovčanke, priča koja onirički dohodi do naših dana i neizbežne kruševljanske romanse između Ive i Daneta, koji svoju dramatičnu, kontradiktornu i iznurujuću ljubav više sanjaju nego što je u sopstvenom životnom okruženju mogu ostvariti. Polazeći od teze da je čovek uslovljen bitnim momentima iz prošlih ili prošlog života, te da mu iz njih ostaju "neke karakteristike fizičkog izgleda, neke navike, instinktivna znanja (znanja ? sećanja) i talenti, koji se ne mogu objasniti ni genima, ni porodičom tradicijom, ni vaspitanjem", Habjanovićeva pronalazi svoj ključ za tumačenje čoveka i njegovih postupaka koji su mu katkad i samom nerazumljivi, a ishod životne sudbine vidi u opiranju i pristajanju da se put u traženju sebe uskladi sa tim nesvesnim znanjima, snovima, halucinacijama i predznacima koji svetle iz dubina vremena.

Omiljena lektira glavnih junaka Ive jesu tri dela Hermana Hesea (Igra staklenih perli, Demijan i Sidarta), čime romansijerka imenuje svoje duhovno i književno srodstvo i izvorište, a uvođenje lika i ličnosti Jarca Mudrijaša (Danilo Kiš) u priču, spretno i intrigantno izvedeno, funkcioniše u sferi ideje da se nevidljive duhovne energije (opet uz otpor i pristajanje) prelivaju iz osobe u osobu tajnovitim kombinacijama kojima Proviđenje spasava količinu i oblike te stalne energije prenoseći je iz telesne propadljivosti i prolaznosti u duhovnu večnost. Drugo je pitanje, naravno, da li će se uopšte i kakvim delom konkretizovati i realizovati ta energija koja nije genetsko nasleđe već neka vrsta "nasleđene mogućnosti".

Romanom Iva Ljiljana Habjanović ? Đurović neskriveno artikuliše, ako hoćete i terapeutski, neka pitanja vlastitog životnog i duhovnog puta, ali s izrazitom ambicijom da otkrije opšte zakonitosti i zajednički imenitelj po kojima će taj put prestati da bude njen ili samo njen, a postati jedna od mogućnih i prihvatljivih formula za čitalačko samoispitivanje, lišeno identifikacije sa autobiografskim elementima priče i upravljeno na identifikaciju sa idejom romana. Kao da spisateljica računa sa dve vrste svojih čitalaca: mnoštvom tzv. običnih, strastvenih ljubitelja i gutača ljubića (kojima ne uskraćuje golicavu, laku i hitru priču) i manjinom zahtevnijih čitalaca koje poziva na dublje čitanje i razmišljanje o suštini ljudske prirode.

Katkad je, imajući u vidu ovu drugu publiku, Habjanovićeva sklona i nepotrebnim poukama, i suvišnim objašnjenjima, i svojevrsnoj duhovnoj koketeriji, verovatno pod teretom neskrivenih ambicija. Nadajmo se da će ove "grehove" i greške, tipične za autobiografsku prozu, Habjanovićeva prevazići budućim životnim i književnim sazrevanjem.


Duga, br. 532, 23. jul ? 5. avgust 1994.
Đorđe J. Janić

EZOTERIJSKA LJUBAVNA PRIČA

Treći roman Ljiljane Habjanović-Đurović, "Iva", Prosveta, Beograd, 1994. 

Savremena srpska proza, lagano ali sigurno, oslobađa se ideoloških i estetskih okova koji su je pritiskali poslednjih decenija nagoneći je da se opredeljuje između dva pola vrednosnih, a bogami, i drugih sudova. Bežeći od ideologije survavalo se u jedan pseudoestetizam koji je autoru davao mogućnost da nekim samo njemu znanim i razumljivim ezopskim jezikom govori o svetu u kojem traje. Nestajanje tih stega, ne naglo, kao što smo se nadali, ali ipak nezadrživo, otvara mogućnost piscu da se, bez ikakvih potreba za alibijem iskaže onakvim kakav jeste. Jedno od ostvarenja tog pravca jeste i roman "Iva" Ljiljane Habjanović-Đurović.

"Iva" je treći roman Ljiljane Habjanović-Đurović. Dva prethodna romana: "Javna ptica" (1988) i "Ana-Marija me nije volela" (1991) bila su tretirana i od čitalačke publike i od kritike kao ljubavni romani i tzv. ispovedna proza, a samim tim, zbog toga što živimo u civilizaciji u kojoj su osećanje, ispovest, vapaj za uspostavljanjem dodira sa drugim proskribovani, na izvestan način dovođeni u pitanje. Dovođeni u pitanje samom činjenicom da su svođeni samo na svoje sižee, na samu priču. Posmatrano iz aspekta takvog pristupa književnom delu, "Iva" je značajan pomak u umetničkom i žanrovskom smislu. Na prvi pogled, i ovaj roman je ljubavni roman. Dva glavna junaka, koji su u isto vreme i dva naratora, Iva i Dane, razvijaju priču o jednoj nerealizovanoj, ili, možda, u metafizičkom smislu dovrhunjenoj, dokrajčenoj ljubavi. Ljubavni zaplet je prepoznatljiv. Dane voli Ivu, ali sticajem okolnosti, ženi se drugom. Iva voli Daneta, ali će se, kroz mistično saznanje (san) odlučiti za Lazara. Kao što rekoh, na prvi pogled jedna hiljadu puta ispričana priča. No, to je spisateljska zamka ili maska, kojom se autor koristi da bi čitaocu izložio jednu drugu, ezoterijsku priču, i jednu drugu, u krajnjem vidu etičku ideju o uspostavljanju moralne ravnoteže kroz prostor i vreme. Jer, "Iva" je ezoterijski roman, a to znači i roman fantastike. No, odmah da kažemo, to nije fantastika na koju smo inače navikli: folklorna (Gogolj), onirična (Kafka), naučna fantastika. Ovo je fantastika koja samo uslovno može da nosi to ime. To je fantastika koja govori o višoj realnosti. Fantastika koja materiju, prostor i vreme smatra samo prividima uslovljenim ljudskim čulima. Za tu fantastiku duhovni svet jeste jedina realnost, a čovekova duša jeste putnik koji, menjajući prostor i vreme, telo, pa i karakter, traga za sopstvom, za samoosvešćenjem, a u isto vreme i za zajedništvom, za onim koji nije ja.

Zbog toga, Ljiljana Habjanović-Đurović uvodi još jednu, uslovno rečeno, paralelnu priču. U toj drugoj priči, koja se zbiva negde posle 1380. godine razvija se ljubavna priča između Ive, mlade dubrovačke patricijke iz porodice Antunina i srpskog plemića sa dvora kneza Lazara, Bogdana. Ono što će se začeti u četrnaestom veku i što će destabilizovati dve duše, razrešiće se posle šest stotina godina u njihovom novom otelotvorenju. U Dubrovniku imamo Ivu i u nju zaljubljenog Mavra, koji će je izgubiti zbog Bogdana, u savremenom Kruševcu (Beogradu) imamo Ivu, koju će Dane izgubiti zbog Lazara. (Naša autorka, inače, kroz čitav roman sprovodi paralelizme i aluzivnost, tako se Mavro iz bratstva Lazarina, ponovo rađa kao Lazar.)

Kroz čitav roman stalno figuriraju dva toposa, Kruševac i Dubrovnik, dok se Beograd pojavljuje samo kao "rezervni prostor". Beograd je mesto u kojem će Iva dobiti ključ, mogućnost za razrešenje zapleta koji se začeo u srednjem veku. Taj ključ se nalazi u ogledalu. U ogledalu koje jeste ulaz-izlaz iz jednog vremena u drugo, iz jednog postojanja u drugo. Ogledalo u funkciji veze između ovosvetskog i onosvetskog nije nepoznato ezoterijskoj, pa i fantastičnoj literaturi. Ono što je novo u "Ivi" to je da ima "terapeutsku" ulogu za jednog od naratora. Daje mu mogućnost da se odvoji, da razreši davno začeti ljubavni zaplet.

Čitav roman "Iva" prožet je metafizičkim, mističkim pasažima i opaskama koji daju posebnu aromu delu. Ono što im ponekad smeta, a što se pojavljuje i u drugim delovima romana, jeste stilska nedorađenost, kolokvijalni jezik, što je posledica profesionalne vezanosti autorke za jedan tip jezičkih iskaza. No, u svojim najlepšim delovima, a to su oni koji se zbivaju u četrnaestom veku, kao i u poslednjem poglavlju, ovaj roman nudi čitaocima vrlo lepu, produhovljenu ezoterijsku prozu. U njima se otkriva i arhetip, inspiracija kojoj Ljiljana Habjanović-Đurović teži. To je heseovski roman. Ona, inače, u romanu često pominje pisce i knjige, a među njima najčešće Hermana Hesea, kao i njegove romane: "Sidartu", "Demijan" i "Igru staklenih perli". No, kao što je mnogo štošta u "Ivi" aluzija i privid, tako je i pravi izvor, pravi inspirator prikriven u liku Jarca Mudrijaša, na prvi pogled mističnog i mitskog demona, a u stvari jednog srpskog prozaiste iz našeg prostora i vremena.

Ono što daje posebnu draž romanu "Iva" Ljiljane Habjanović-Đurović jeste da će on biti čitan sa podjednakim zadovoljstvom i kod široke čitalačke publike, a i kod književnih sladokusaca.

Ispred kairskog muzeja, ribnjak sa lotosima i papirusom.

Papirus je ekvivalent knjige.

U Egiptu je predstavljao bujnu sliku sveta u dozrevanju. Od njega su pravljeni amblemi pobede i veselja koji su darovani bogovima i mrtvima.

U hijeroglifima svitak papirusa je značio spoznaju.

Lotos se rascvetava na površini ustajalih, močvarnih voda, ali nije njima uprljan i zato je simbol čistote.

U japanskoj mitologiji on je slika moralnosti koja može ostati čista i netaknuta i usred društva i njegovih prljavština, a ne samo kada je sakrivena u osami.

U egipatskoj ikonografiji rascvetali lotos, kao i feniks, simbolizuju rođenje i ponovna rođenja.

Lotos izlazi iz tame i rascvetava se na punom svetlu ? simbol je duhovnog procvata.

 

Reinkarnacija je ? život koji se smenjuje. Ponovno rođenje. Seljenje duše iz tela u telo (jer čovek je mnogo više od tela, a grob je, kako je govorio Igo, samo nebeski garderober). Kroz različita utelovljenja (muško, žensko) i različite uloge, duša stiče različita iskustva i različita saznanja, koja su joj neophodna da bi rasla i napredovala.

Iz prošlih života ostaju nam neke karakteristike fizičkog izgleda, neke navike, instinktivna znanja (znanja-sećanja) i talenti, koji se ne mogu objasniti ni genima, ni porodičnom tradicijom, ni vaspitanjem. Ostaju nam ponekad, mada veoma retko, i sećanja. Naravno, sva ta obeležja potiču iz onog (ili onih) života koji je za nas bio veoma važan.

Otkrivanje segmenata našeg prošlog života nudi nam odgovor na pitanje ko smo, i šta tražimo ovde, i može objasniti suštinu postojanja svakog od nas.

Zagledajte se u sebe, ozbiljno i duboko ? možda ćete se pronaći.

 

S ljubavlju

Mojim momcima ? mužu Milovanu i sinu Aleksandru koji umeju da me vole baš onako kako mi treba.

***

Iva!

Prvi put sam saznao da stvarno postoji u kasno proleće hiljadu devet stotina pedeset i sedme godine.

Savršeno jasno pamtim svaki detalj tog naizgled sasvim običnog popodneva. Majka koja sedi i nešto čita (Igru staklenih perli, mislim), moj mlađi brat Gile, naš drug Dragan i ja, obuzeti igrom, starinski prijatna i topla kuhinja u naninoj kući - nestvarno drugačije.

Vazduh je nepomičan, mlak i gust, zasićen opojnim, nesvakidašnjim mirisom. Ipak, ja ga i sa svojim skromnim iskustvom šestogodišnjaka prepoznajem, jer tako miriše onaj beli cvet, čiji naziv ne znam, koji nikada nisam video, ali koji odskora često sanjam.

Kako vreme prolazi, čini mi se da sve oko mene poprima meke obrise, da čitava prostorija treperi, da stvari i ljudi lebde i razlivaju se u mrlje.

Ipak, nisam uplašen. Naprotiv, odnekud sam siguran da ništa nije slučajno, da su sve to nagoveštaji nečeg neminovnog i sudbinski važnog, pa se igram nepažljivo, gotovo ne učestvujući. Iščekujem.

U sumrak stiže tetka Mira, Draganova mama. Zadihana je od teškog tereta svog ogromnog trbuha i ozarena nadom da će dete koje nosi biti devojčica.

- Ali ne bilo kakva devojčica - podvlači - već umiljata, živahna i bistra kao Iva.

- Iva! - kažemo moja majka i ja uglas, a zatim, svako za sebe, nastavljamo različite rečenice.

- Iva - kakvo neobično ime! - čudi se majka.

- I zamisli, ona ga je sama sebi dala čim je progovorila. Uopšte nije reagovala na svoje kršteno ime. Probali su i sa nadimkom, pa ništa. Kažnjavali su je i podmićivali, a ona je uporno, tvrdoglavo ponavljala: Iva, Iva, Iva. Sada, osim roditelja, babe i ujaka, niko i ne zna kako se zapravo zove. Za sve je postala Iva.

- Stvarno neobično dete - konstatuje majka. - Nisam sigurna da bih baš volela da je moje.

- Iva - ponavljam ja već ko zna koji put, i sve glasnije. Ustao sam, napustio Gileta i Dragana, i podignute glave gledam majku i tetka Miru u lice. - Iva ima rupicu na obrazu kad se smeje, belu haljinu od brokat-svile i viseće lokne.

- Pogodio si! - prostodušno se raduje tetka Mira.

Moja majka ne deli njeno oduševljenje.

Podstaknuta mojom izuzetnom, gotovo bolesnom osetljivošću, majka je, od mog najranijeg detinjstva pa do polaska u školu, pomno pratila i trudila se da upozna do najsitnijih detalja čitav moj misaoni svet, sva moja saznanja. Zato joj treba verovati, a ona i danas ubeđeno tvrdi da ja u to vreme nikako nisam mogao da znam ni za brokat-svilu ni za viseće lokne.

I inače nepoverljiva i oprezna, ona me vrlo pažljivo zagleda, i ja jasno osećam da je majka obuzeta neprijatnom slutnjom, da vidovito strepi dok pita:

- Ko je to dete, u stvari?

- Ma znaš sigurno, ona mala iz Jakšićeve ulice što joj otac svira zajedno sa mojim Đokom - objašnjava tetka Mira nestrpljivo.

- A, ona što joj je otac Zagrepčanin! - priseća se majka, a njen zabrinuti, nemirni pogled još uvek drhturio po mom licu.

Ja u to vreme, naravno, ne poznajem Ivu, ne znam ni šta je to Zagrepčanin, ali odnekud, nadahnut neočekivanim znanjem i lucidnošću (tog popodneva je sve bilo moguće!), ne samo da osećam, već precizno formulišem misao da je savršeno ludo nekoga kao što je Iva objašnjavati, predstavljati tako besmislenom rečenicom: Ona mala čiji je otac Zagrepčanin.

Međutim, to je bio samo početak, uveravao sam se neprestano narednih godina. U opaskama poznanika mojih roditelja, u razgovorima Ivinih i mojih drugarica i drugova, u pričama naših profesora sa obaveznim naravoučenijem (Iva i ja išli smo u istu gimnaziju), u prepričavanjima naših tobože nezainteresovanih sugrađana, Ivino ime, ma kojim povodom pomenuto, uvek je pratila neka dodatna odrednica, neki neizostavni komentar. Iva je, dakle, bila:

ona mala čiji je otac Zagrepčanin,

gospodična stigla iz Zagreba, ne?

tikva uobražena što piše pesme,

jadnica kojoj je umrla majka,

ona učenica što osvaja nagrade,

jedna zamajana što vuče po tri knjige iz biblioteke i sedi na svim književnim večerima,

ludajka koja stalno nosi crno k"o da su joj, daleko bilo, svi po kući pomrli,

drznica koja se zaljubila u svog profesora matematike i još, umesto da ćuti i krije bruku, ona mu, nije je sramota, piše pesme,

ona fantazija što misli da će da bude književnik.

Svi ovi komentari, manje ili više odgovarajući, ma kako bili površini, prazni i uprošćeni, bez snage da objasne, ili bar prikažu složenost, suštinu i stvarnost Ivinog bića, ipak nisu bez značaja. Ovako poređani, nedvosmisleno svedoče da je Iva uznemiravala i zbunjivala, da se neprestano po nečemu izdvajala, da je, sve do svog odlaska iz Kruševca, ostala tako očigledno različita od drugih. Tako bezobzirno, tako uzbuđujuće drugačija.

Da, bezobzirno drugačija, ali i nemilosrdno sama, osetio sam nepogrešno čim sam je prvi put video.

Bio je početak juna hiljadu devet stotina šezdeset i šest godine. Vrelo, rano popodne. Majka me poslala da nani odnesem kolače.

Na glavnoj gradskoj raskrsnici, pred Spomenikom kosovskim junacima, ugledao sam je. I mada se nikada ranije nismo sreli, mada je izgledala potpuno drugačije nego u mojim davnim snovima, odmah sam znao da je to ona - Iva.

Video sam:

Trojica sveštenika u svečanim odeždama drže rasklopljene molitvenike i tiho izgovaraju neke nerazumljive reči na crkvenoslovenskom.

Četvoropreg sinhronizovanih pokreta strpljivo vuče velika, crna, pravougaona, potpuno zatvorena kola sa staklenim bočnim stranama. Između razmaknutih crnih plišanih zavesa lepo se vidi raskošni mrtvački kovčeg od hrastovine, bogato iskićen žutim metalnim ukrasima i rezbarijama.

Ivina baba, potpuno prepuštena bolu, slomljena, prosto visi okačena o ruke dvojice svojih sinova.

Kolona ljudi iza njih pomera se u savršenom redu, kao po pravilima neke dugo uvežbavane, besprekorne koreografije, dostojanstvena i tiha.

Iva se ni na koga ne oslanja. I niko je ne pridržava. Njeni najbliži već tada znaju: Iva sve bolove, Iva i ovaj bol može da podnese sama. Sitna devojčica u crnoj haljini nalik na đačku kecelju, zabrađena crnom maramom od sintetike, kreće se mirno, korakom i držanjem potpuno usklađena sa svečanim hodom povorke.

Naizgled se, znači, savršeno uklapa u kompoziciju i kolorit te tamne, dirljive slike. A u stvari, ona se čak i tada nedodirljivo, nedvosmisleno izdvajala.

Nečijom neobjašnjivom i sigurno nezasluženom milošću ("Božijom milošću, Dane!", rekla bi ona) ja sam ugledao pravu Ivu. Vizija je bila neshvatljivo kratka, ali savršeno jasna i upečatljiva: Ivu je obavijao metalno sivi, sjajni ledeni omotač. I, kao da je neko velikodušno hteo da me daruje, da me blagonaklono pripremi za neku već izvesnu i postojeću, mada meni neznanu budućnost, odjednom me proželo saznanje: Iva postoji naizmenično izjedana i hranjena svojom okrutnom samoćom.

Nisam primio dar. Nisam se čak ni zapitao zašto je baš meni ponuđen. Neprijatno dirnut, gotovo uplašen tim iznenadnim suočavanjem sa nesrećom i samoćom, brzo sam okrenuo glavu na drugu stranu i požurio, gotovo potrčao, da pobegnem što pre, da se odmaknem što dalje od stvarnosti kakvu nisam poznavao.

Moje detinjstvo bilo je radosno i zaštićeno.

Deda mi je bio predratni radnički tribun. Kao uspomena na revolucionarnu mladost i jedan susret sa policijom ostala mu je prebijena noga. Deda ju je vukao sa ponosom, kao neko ogromno, istina neprikladno, ali dragoceno odlikovanje, a grubi nadimak "Ćopavi Ljuba" doživljavao je kao čin, kao stepen nobilitacije.

Zbog noge deda nije bio u partizanima, ali se borio iz pozadine, a u Rasinski partizanski odred je već avgusta hiljadu devet stotina četrdeset prve godine otišla njegova najdraža kći, moja majka. Vratila se sa pet odlikovanja, uključujući i Orden narodnog heroja.

Moj otac nije imao nijedan orden. Međutim, njegov ugled je iz godine u godinu rastao, kako je on prelazio sa jedne na drugu, uvek višu funkciju.

Položaj moje porodice obezbeđivao je Giletu i meni povlašćen status među vršnjacima i dugo godina su nam, zahvaljujući njemu, sva vrata u gradu bila otvorena.

Zašto nam Bog, ako je zaista on taj velikodušni darodavac, ne da uz svoj dar i mudrost i snagu, da prepoznamo njegovu vrednost i tajno značenje? Zašto izbor prepušta našem nesavršenom umu, opterećenom svakodnevicom i željama? Zašto nam dozvoljava da grešimo? - pitao sam se ko zna koliko puta.

- Zato da bismo naučili da slušamo Boga u sebi - rekla bi Iva Koja Zna.
Šta bi se desilo da sam se potpuno otvorio za Ivu i za to novo saznanje još u leto šezdeset i šeste? Da li bi budućnost, da li bi moj život, da li bi životi sviju nas, bili drugačiji? Ne znam. I nije to moja jedina nedoumica, ni jedini drhtaj o Ivi. Grčevita, bezumna, neobjašnjiva privlačenja, nemotivisani strahovi i dramatična, unižavajuća bekstva, davno su već utisnuta u naše duše. Tajnama i snovima, ljubavlju i bolom, Iva i ja vezani smo već vekovima.

Rodila sam se 1953. godine u Kruševcu. Potekla sam iz porodice u kojoj su se izmešale srpska, hrvatska i crnogorska krv, susrele različite vere. Živela sam i u Srbiji, i u Hrvatskoj. Zbog toga sam još u detinjstvu shvatila relativnost i neodrživost nacionalnih mitova, uvidela zlo nacionalne i verske mržnje. Imala sam nepunih osam godina kada je moj otac odlučio da započne novi život. Majku i mene odbacio je kao nepotreban teret. Majka je umrla pet godina kasnije. Siromašna, usamljena i nesrećna. Ta smrt me i danas boli, i sve moje knjige o ženskom jadu ustvari su omaž mojoj majci.
Ostala sam s bakom, štićena toplinom i mekotom njene ljubavi. Rasla sam uz priče o njenim pretkinjama. Tim pričama baka me je vaspitavala. I da su one bile drugačije, verovatno bih i ja bila drugačija.
Sa četrnaest godina počela sam da vodim dnevnik. Na prvoj strani zapisala sam misao Romana Rolana: Boriti se, tražiti; ne naći i ne klonuti! Dakle, opredelila sam se za borbu kao način života, za hrabrost kao životni stil, mada u tom trenutku nisam bila baš sasvim svesna šta sam ustvari odabrala. Danas znam. Danas je moj simbol paunovo pero. A paun peva kada je nebo tamno i preteće. Paun peva kada je najteže.
Od svoje sedme godine želela sam da budem pisac. Bila sam veoma usamljena. Moje drugarice i drugovi su izlazili i zabavljali se, a ja sam čitala, pisala i maštala. A onda je došao dan kada sam morala da se suočim sa poraznom stvarnošću. Ja nisam imala roditelje, nisam imala materijalnu sigurnost, i morala sam da se opredelim za neko zanimanje u kojem je lako dobiti posao. Tako sam se našla na Ekonomskom fakultetu. Pokradenih snova. I bez nade.
Kao diplomirani ekonomista radila sam u banci, a zatim u turističkoj agenciji. Tih godina napisala sam i objavila dva romana: Javna ptica i Ana Marija me nije volela.
Krajem 1991. godine uspela sam da promenim posao – postala sam novinar u "Dugi", u to vreme najboljem jugoslovenskom magazinu. Posle dve godine postala sam urednik i član uređivačkog kolegijuma. Pisala sam o kriminalu, zloupotrebama, korupciji, koji su vidno obeleželili privredni i društveni život u Srbiji izolovanoj sankcijama Ujedinjenih nacija. Otkrila sam finansijski skandal decenije u kome se na jednoj strani našao politički i ekonomski establišment, a na drugoj opljačkani narod. Zbog tih tekstova tužili su me funkcioneri iz tri najmoćnije političke partije toga vremena – Miloševićeve, Šešeljeve i Draškovićeve, ali sam na sudu dokazala da sam pisala istinu.
Budući da sam još iz najranijeg detinjstva ponela otpor prema podelama ljudi po veri i naciji, prema zlu verske i nacionalne mržnje, od početka sukoba u nekadašnjoj Jugoslaviji pisala sam protiv rata i nasilja. Protiv onih koji su žrtvovali tuđe živote za ostvarenje svojih ciljeva. Na isti način govorim i u svojim romanima, i publici na književnim skupovima. Zalažem se za mir i toleranciju. I priznajem da sanjam otvoren, multikulturalan svet, u kome će sve različitosti biti slivene u sklad kao boje paunovog pera.
Novinarstvo sam napustila krajem 1995. godine i od tada sam se potpuno posvetila književnom radu. Na ovako ozbiljan i pomalo rizičan korak nikako ne bih smela da se odlučim da nisam imala podršku svoga muža. Od samog početka našeg braka, pa i naše veze uopšte, on je znao da ja nikada neću biti srećna ako ne budem pisac. I da ću biti nezadovoljna i gorka. Da mi ništa neće valjati, da mi ničega neće biti dosta. Da samo pisanje može da ispuni ponor koji zjapi u meni, i u koji bi se sigurno survalo i naše zajedništvo, i sav moj život. Znao je to, a nije me napustio, i to njegovo ostajanje uz mene bila mi je, zapravo, najvažnija podrška. Osim toga, prihvatio je i moguću muku mog neuspeha, kao što danas srećan prihvata teret mog deljenja izmedu porodice i rada. Važno mu je sve što je vezano za moje stvaranje. I ponekad me brani od mene same. Zato što me razume. A ja razumevanje smatram najvišim stepenom ljubavi.
"Oni me vole onako kako meni treba!", kažem kada me pitaju o mome mužu i sinu. Moj sin Aleksandar je roden 1988. godine, i od najranijeg detinjstva je naučio da moju pažnju i vreme deli sa junacima mojih romana. Znam da mu nije lako, i često se osećam krivom pred njim. Ali i pred sobom. Znam da moj sin raste. Da svako doba nosi svoje radosti, a da su meni neke njegove promakle. Da iz dana u dan otimam i sebi i njemu nešto važno i dragoceno, što nikada neću moći da nadoknadim. I slaba mi je uteha što znam da, bez obzira kojim se poslom bavi, nijedna majka nije kraj svoga deteta uvek kada to treba i njoj i njemu.
Ipak, moj sin i ja nekako uspevamo da ostanemo veoma bliski. Svakodnevno ukrademo neki samo naš sat za razgovor. Najčešće je to uveče, kada on već legne. Ja sedim pored njega na krevetu, a on mi priča o svemu važnom što mu se desilo toga dana, ili mi poverava svoje tajne i snove.
U svom književnom radu osećam podršku svojih anđela čuvara i svetitelja. Kao devojčica bila sam uvereni ateista. I dugo je vremena prošlo dok nisam postala sigurna i mirna vernica. Odavno već živim s osećanjem da ono što je neuobičajeno nije i nemoguće. Duboko verujem da mi, ljudska bića, nismo sami na svetu. Ponekad osećam živo prisustvo onih koji mole Boga za nas, i živo prisustvo Boga samog. Na promocijama svojih knjiga često kažem i ovo: "Sve velike ideje koje su tokom istorije ljudska srca grejale nadom pokazale su se kao iluzija. Bog nas jedini nije izneverio. Tu je. I čeka da mu se vratimo." Ja verujem u Boga. Verujem u pravednost Božju, u smisao i smislenost čovekovog postojanja. I nastojim da u svakom trenutku svoga života živim poštujući deset Božjih zapovesti.