Lakan i psihoanaliza

NIN
15.09.2000.
Između Hajdegera i Hegela

Nenad Daković

Jevremovićev ogled koji dolazi posle njegove knjige "Psihoanaliza i ontologija" u kojoj se Jevremović već opredelio za ontološku interpretaciju psihoanalize - obeležava izvesna teorijska dvosmislenost koju ću, za ovu priliku, formulisati na nešto pojednostavljen način: ko je ontološki uzor Lakanove teorijske psihoanalize: Hajdeger ili Hegel? Ovo pitanje je odlučujuće za teorijski ishod interpretacije, iako ni Hajdeger, a još manje Hegel ne zadovoljavaju teorijsku policentričnost na kojoj, kao na osnovnom rezultatu Lakanove teorijske psihoanalize, s pravom, insistira Jevremović. Budući da je Jevremović klinički psiholog a ne filozof, osnovu njegove interpretacije Lakanove teorije predstavlja spor o statusu ego psihologije u psihoanalizi ili, drugim rečima, spor između Hartmana i Lakana, od kojih je prvi insistirao na stabilnoj egološkoj matrici psihoanalize, u kojoj je moguće opravdati prelaz sa biologije na psihologiju, a drugi na rascepljenosti subjekta i napuštanju egologije u korist diskursa.
Hartmanovu poziciju Jevremović će, po uzoru na Lakana, okvalifikovati kao pad u metadiskurs (biologiju), pad u metafiziku i redukciju na ontičku ravan. Jer, istina koju Lakan ima u vidu jeste "provala", ili "događaj" Drugosti, ili razlike. Subjekt je na mestu Drugog. U tom smislu, za Lakana, a i za Jevremovića, kao psihoanalitičkog kliničara, psihoanaliza nije nauka, subjekt je "obeležen manjkom" umesto biološkog supstrata, psihoanalitičar Lakanove provenijencije suočen je s fantazmom a psihoanaliza je, kako veli Jevremović, nauka o prikazama, ili sablastima.
Sledeći ovaj spor o matrici samog subjekta u psihoanalizi, Jevremović će uočiti da je kod Lakana u pitanju prelaz sa klasične (Aristotel) i huserlijanske ontologije (fenomenologije) na poziciju diskursa, ili strukture, koja u sebe uključuje Drugog, odnosno policentričnu strukturu obeleženu ontološkim manjkom, koji se - kako je pisao Lakan - "ne može zatrpati". "Subjekt psihoanalize je za razliku od subjekta fenomenologije uvek negde lud. Pitanje je samo gde?", veli Jevremović.
To "mesto" je, doista, veoma sporno. Jevremović je znatno sigurniji kada ostaje u granicama psihologije. Kao filozof, on je veoma sporan. Jer, Lakanova teorijska psihoanaliza nije "hegelijanska relaciona ontologija", ni "psihoanalitička transkripcija hajdegerijanskog pojma aletea". Što se Ferdinanda de Sosira tiče, on ovde postoji u jednoj fusnoti, što je možda Jevremovićev najveći promašaj.