Dželat

Dželat je neuspeo roman upravo iz razloga potčinjavanja književnog ideološkom. Jasno je da je književnost kao jezička ljudska delatnost ideološki obojena i da joj je to sudbina, ali ako se književni iskaz u potpunosti podredi političkom, u smislu praktičnog polja ideologije, onda dobijamo proizvode koji su jednostavno rečeno loši. Da li iznenađuje što ovakav narativ stiže od jednog moćnog čoveka iz kulture? Uopšte ne. Da su nam kultura i književnost bili bolji, stvari bi danas verujem izgledale malo drugačije. Ovako, dominanta ovdašnje književnosti ostaje nalik Dželatu i to na žalost deluje sasvim očekivano i zasluženo
Ima istine u tome da što je neko sitnija duša, to mu je taština veća. Ali ne važi to samo za ljude, već, reklo bi se, i za čitave grupe koje se diče određenom pripadnošću. Pogledajmo, na primer, čudnovatu grupaciju koja sebe naziva srpski pisci. Čudesno je koliko je tu taštine a koliko malo osnova za nju. Koliko loših tekstova za koje se tvrdi, iz ovog ili onog interesa, da su remek dela. A tek odnos prema nacionalnoj istoriji - koliko je tu tek plagijata i samonabeđenih tripova i tipova.
Ove godine svoj roman prvenac objavio je i Slobodan Gavrilović, čovek koji je do sada u javnosti bio najpoznatiji kao direktor Službenog glasnika, uprkos svim nedoumicama, sumnjama, rezervama i privilegijama, jednog od najznačajnijih izdavača u ovoj zemlji. Roman se zove Dželat i odličan je primer lokalnog odnosa prema istoriji, odnosno međuzavisnosti učiteljice života i književnosti kao dva identitetska narativa koje ovdašnja kulturna elita već dugi niz godina unosi u sebe kao opijum i može se reći da je postala narkoman. Pomenuta međuzavisnost ogleda se u dva ubeđenja: prvo kaže da samo ona književnost koja se bavi istorijom, i to nacionalnom, može da se smatra velikom i značajnom, a drugo nam veli da je književnost mesto na kojem će se zvanična istoriografija preispitati, odnosno na kojem će se ispravljati istorijske krive drine. I šta dobijamo? Najčešće književnost sumnjivog kvaliteta i krajnje nepouzdano prekrajanje istoriografije koje ne samo da ne preispituje dominantne narative, nego ih perpetuira.
Pomenuti Dželat ispovest je Vidana Mitića, komunističkog službenog ubice, a kroz ovu pripovest bi trebalo da dobijemo tumačenje terora koji su vršili Tito i KPJ tokom i neposredno nakon Drugog svetskog rata, ali i da nam se ukaže na to koju bismo stranu, ako smo čestiti ljudi i Srbi, trebalo da zauzmemo u podeli na partizane i četnike koja poslednjih godina prolazi kroz srce naroda. Čitalac se, dakle, stavlja pred važne odluke i nameće mu se velika odgovornost. Ako je čovek, on će shvatiti za šta treba da se odluči, ako pak nije, njegov, ili pak njen problem.
Da bi nam pomogao pri odlučivanju, narativ Vidana predstavlja kao polupismenog, lukavog, samoživog, surovog, tvrdoglavog seljaka koji postaje vojnik Partije i spreman je za nju sve da učini. Istovremeno i sasvim kontradiktorno, Vidan je prikazan i kao neko ko veoma često ima svoje mišljenje i spreman je i da ga kaže i brani, ma koliko to bilo pogubno po njega. Uprkos svim ovim osobinama, ili upravo njima zahvaljujući, on je savršena mašina za ubijanje koja radi prema Rankovićevim uputstvima precizno i bez torture - metak u potiljak.
Vidanova ispovest ispresecana je nekom vrstom komentara koji su tipografski istaknuti kurzivom. Ovi komentari na neki način služe kao kontrapunkt biografskom tekstu iako oni, kako narativ odmiče, dobijaju sasvim drugačiju ulogu. U početku se u njima govori o istoriji dželatstva, o torturi, da bi polako to prelazilo u pominjanje i nabrajanje ustaških zločina. Nesumnjiva je istina da su ustaše (kao i četnici uostalom, ali i druge kvislinške horde) počinile neke od najužasnijih zločina u Drugom svetskom ratu, ali se postavlja pitanje zbog čega se upravo ovi zločini, a ne recimo oni koje je učinio staljinistički režim suprotstavljaju Vidanovim, i, konačno, da li je reč o suprotstavljanju ili poređenju. Mislim da je jasno šta je po sredi. Najužasnije zločine prema Srbima izvršile su ustaše i komunisti, a odatle je mali korak do ponavljanja mantre o jadnim Srbima koji su jedini progutali mamac komunizma i Jugoslavije, što će jedan od likova i izgovoriti.
Osim što se na veoma sumnjiv i smutljiv način bavi istinama koje mi ostali ne vidimo, ili ne želimo da priznamo ili bismo ih ipak preispitali, ovaj tekst ima i bazičnih književnih problema motivacije. Mada možda i nisam u pravu jer u romanu književnih ambicija gotovo da ni nema, odnosno one su potisnute u korist istorijskorevizionističkih, koje, kako smo videli, perpetuiraju tipičan dobricaćosićevski narativ. Roman se završava sukobom oca i sina (zvuči poznato?) jer je sin shvatio da je otac bio "malko nestašan" za vreme rata, pa pobio ili organizovao ubijanje velikog broja ljudi. U poslednjoj sceni u romanu dolazi do revolveraškog obračuna između oca i sina, iako se sin pre toga već odrekao Vidana. Ova drama koja je mogla biti zanimljivija za književnu obradu i u kojoj leži veliki potencijal, bez obzira na to što tema nije nova, svedena je na nekoliko nekako uzgrednih rečenica. Međutim, i ovaj sukob kao i mnogi drugi u romanu ima svoju ideološku funkciju, odnosno služi za iskazivanje određenog svetonazora koji bi čitaoci trebalo da prihvate.
Dželat je neuspeo roman upravo iz razloga potčinjavanja književnog ideološkom. Jasno je da je književnost kao jezička ljudska delatnost ideološki obojena i da joj je to sudbina, ali ako se književni iskaz u potpunosti podredi političkom, u smislu praktičnog polja ideologije, onda dobijamo proizvode koji su jednostavno rečeno loši. Da li iznenađuje što ovakav narativ stiže od jednog moćnog čoveka iz kulture? Uopšte ne. Da su nam kultura i književnost bili bolji, stvari bi danas verujem izgledale malo drugačije. Ovako, dominanta ovdašnje književnosti ostaje nalik Dželatu i to na žalost deluje sasvim očekivano i zasluženo.

Vladimir Arsenić

Slobodan Gavrilović, za "Novosti", o svom prvom romanu "Dželat": Najteže je stradati od svojih drugova, a to je bila sudbina revolucionara Živojina Pavlovića

"U SVIM revolucijama, Francuskoj, Oktobarskoj, pa i u našoj, bile su nužne žrtve. Obračun s neprijateljem je bio nekompromisan, uključujući najstrože, smrtne kazne. Likvidacija osuđenih na smrt pripala je meni. Krcun me je odabrao. Zavoleo sam taj posao vremenom i radio sam ga s voljom." Ovo kaže Vidan, glavni junak potresnog romana "Dželat" Slobodana Gavrilovića, koji je upravo objavio "Albatros Plus". Roman je dat u obliku zastrašujuće ispovesti čoveka koji je, kako sam kaže, likvidirao više od 2.000 ljudi, a sve u ime navodne pravde i ideje.

Gavrilović je široj javnosti poznat kao autor niza studija o političkom totalitarizmu, o žrtvama Staljinovog terora, demokratiji, zapažen je i kao veoma principijelan učesnik na našoj političkoj sceni, a poslednjih godina izuzetno je uspešan direktor "Službenog glasnika".

* Šta je bio povod da napišete ovo svoje prvo beletrističko delo?

- Istraživanje o Živojinu Pavloviću, predratnom revolucionaru i intelektualcu je neposredni povod da nastane, u velikim unutrašnjim mukama, ovaj roman. Najteže je stradati od svojih drugova. A to je sudbina Živojina Pavlovića. On ustaje u odbranu optuženih u Moskvi. Iznosi u javnost još 1940. godine "Bilans sovjetskog termidora". Istinu o Staljinovom teroru. Naveo je činjenice, imena i krvnike, završio s metkom u potiljku. Istovremeno ga je gonila Specijalna policija Kraljevine Jugoslavije i Komunistička partija Jugoslavije. I jedni i drugi hteli su da ga ubiju. S različitim motivima. Idući za istinom o Živojinu, došao sam i do tih oporih i neumitnih činjenica... A onda se tu našao i dželat, kako je jednom dosta davno rekao Ljubomir Simović: "Dželata će uvek biti". Mene je zanimao odnos dželata i vladaoca, kao lica i naličja svake vlasti, a posebno autoritarne i totalitarne.

MOĆNA PROZA

ISTIČUĆI, na predstavljanju "Dželata", da od Gavrilovića niko nije očekivao ovakav roman, Jagoš Đuretić, direktor "Albatrosa", je rekao: "Dogodila se eksplozija talenta sa odloženim paljenjem".

- Veličanstven rukopis, koji vraća veru u snagu literature. Možda sve tamo od romana "Kad su cvetale tikve" Dragoslava Mihajlovića u našoj književnosti nije bilo tako moćne proze koja čitaoca pogađa kao maljem - rekao je Goran Babić.

Bio sam opčinjen ponorima tog stravila za kojim često tragamo među drugima dok ono vreba u nama. Posle čitanja ove knjige siguran sam da će se svako osetiti promenjenim, istakao je Jovica Aćin. Ovaj roman je, prema mišljenju Gojka Tešića, istorija užasa jedne "ljudske duše" koja prerasta u simbol bezdušnosti, mračna priča koju glavni junak kazuje s jezivom strašću.

* Prvi čitači vaše knjige primetili su da u njoj ima mnogo autentičnog. Da li je i glavni junak rađen prema nekoj stvarnoj ličnosti?

- Ničega nema u umetnosti, pa ni u literaturi, a da nije pre toga bilo u životu. Od Markiza de Sada do danas. A sigurno i pre njega. Ono čemu život da beleg, pa i onda kada se ne pozivate na konkretne događaje, naći će svoje mesto u umetnosti, bilo kojoj i bilo kad. Ali to nije puko slikanje realnog života, jer bi to onda više ličilo na neku naučnu ekspertizu, ili u najboljem slučaju na esej, a ne na roman. Roman je i fikcija, i mašta, i realnost. Ali, izmešano, udrobljeno na poseban način, što daje autorsku autentičnost, koja se nikada ne može svesti samo na život. Svi šahisti sveta igraju sa šesnaest, odnosno trideset dve figure, ali svaka je partija posebna, za sebe. Koliko je tek kombinacija u životu?

* "Kako čovek postaje zver?", pita se u jednom trenutku Vidan. I to je, čini se, jedna od glavnih tema koju pokreće roman?

- Zlo je jako, žilavo, moćno. Dobro je krhko. Ono ne može da laže, ono se ne služi mučenjem, ubijanjem, ali istrajava. Dobro je istina, božja i ljudska. Da li pobeđuje? Kroz čitavu nama poznatu ljudsku istoriju zlo se poigrava dobrim. Mučenje trpljenjem. Ubijanje postojanjem. Smrt životom. Ljudska zver čovekom. Ishod, bar nama poznat, je da svaka vlast u krajnjoj instanci je težnja za mučenjem i ubijanjem. Menjaju se forme, ali spirala ciklične istorije filozofije je neprekidna. Kišova "Grobnica za Borisa Davidoviča" to ubedljivo pokazuje.

* Čitaoci u romanu nisu šokirani zločinima (jer ih u ratovima uvek ima) već životinjskom bestijalnošću kojim su izvođeni...

- Ja bih rekao više mirnoćom njenih neposrednih izvršilaca i naredbodavaca, pa tek onda i ljudskom bestijalnošću. Ne životinjskom, već insistiram ljudskom. Ne znam da li životinje mogu da uživaju u mučenjima, kao što mogu ljudi. Do Lorencovih istraživanja i ja sam smatrao da su životinje samo odbrambeno agresivne. Posle Lorenca, ne znam šta da mislim! Ljude kao da više privlači zlo, nego dobro. Ili to đavo kuša čoveka?

* Vidan nema nikakav osećaj krivice. On ubijanje shvata kao zadatak koji je morao da se obavi.

- Dželat je i zanimanje. Recimo, poslednji dželat u Francuskoj je umro 1939. godine. Nekoliko meseci je javnost pisala o njemu. Maltene, da je izumitelj, da je imao inovacije na giljotini, koje su civilizacijske. Ljudi su sve do devetnaestoga veka, pa i ovde na Karaburmi, u Beogradu dolazili da gledaju ubijanje osuđenih ljudi. Hiljade ljudi i žena. Ovacije, uživanja, navijanja, kao u rimskim gladijatorskim borbama. Pa gde smo to došli? Odakle idemo? Gde ćemo se skrasiti? Možemo li?

D. BOGUTOVIĆ

Slobodan Gavrilović rođen je 23. novembra 1951. u Prijevoru (Čačak). Među njegovim objavljenim delima su: Srbija je žedna demokratije, Položaj starih lica na Zlatiboru, Mladi radnici, O žrtvama Staljinovog terora, Arhivska građa o Živojinu Pavloviću, i druga.