Apokalipsa Sad

Aćin istražuje delo božanstveno-bezbožnog Markiza de Sada, i to u sprezi s nekoliko presudnih momenata iz piščevog života. Markiz je sebe apokaliptizovao, i tako je postao prorok tela i crni prorok našeg vremena. U ovoj knjizi prizivan je ne da bismo ga razumeli, što je postalo već samo sujeta, nego da se poput njega ne razočaravamo ni pred kakvim iskušenjem opstanka. U tom pogledu je književnost najneophodnija lekcija koju drži život. Ali, ima li još kome? Da li neko još za tu lekciju mari? Koliko god nas bilo na svetu, svet sve više nekako biva pust. Mučeno žudnjom za slobodom, ovo doba je ustoličilo smrt i zločin kao nijedno ranije.
Aćin pita Markiza kome je pouka o žudnji namenjena. I možemo li da oprostimo sebi, jednostrano obuzetim Dobrim, kad ne vidimo Zlo koje u prilog sebi podjaruje tu ukletu obuzetost? Možemo li da podnesemo zlo koje nam se gomila od početka sveta? Opsednuti smo, možda i zato, krajem sveta, do mere da ne možemo više bez iluzija da događaji uopšte ikada završavaju. Događaji, očigledno je, mogu bez nas. Naše im je učešće suvišno. U tome je strahota: da smo žrtva u nečemu iz čega smo isključeni. Ne moramo to da prihvatimo, ali moramo da živimo s tim a da nas to ne ubija.
Delo Markiza de Sada je u mnogim elementima ekstremna književnost. A autor ove knjige zapravo traga za elementima teorije koju takva književnost podjednako pretpostavlja i zahteva.