Sjaj u oku zvezde

Spisateljica o novom romanu „Sjaj u oku zvezde“, literarnom svedočanstvu o snazi vere. Priča o caricama Irini i Teodori i ikonopiscu Liliji koje su branile hrišćanstvo

Novi roman Ljiljane Habjanović Đurović (1953) „Sjaj u oku zvezde“ koji se u subotu pojavio iz štampe, u izdanju „Globosino Aleksandrije“, u najkraćem predstavlja uzbudljivu priču o snazi vere kroz sudbine tri istorijske ličnosti, vizantijskih carica Irine i Teodore i ikonopisateljke Lilije. Radnja se događa u drugoj polovini osmog i prvoj polovini devetog veka kada su se ove tri hrabre žene usudile da odbrane hrišćanstvo u vreme pretvaranja crkvi u magacine i konjušnice, i najstrašnijeg kažnjavanja ikonoljubaca čija su uverenja proglašavana za najcrnju jeres.
Ovo je 11 roman najtiražnije srpske spisateljice u poslednjih petnaestak godina čije su dosadašnje knjige prodate u milion primeraka, a pet puta su bile najčitanije u bibliotekama Srbije.

* Šta je bio podsticaj i razlog da se prihvatite ovako složene teme?
- Tokom boravka u Svetoj zemlji, septembra 2004. godine, jednoga dana bili smo najpre na grobu Presvete Bogorodice, a potom na grobu Gospodnjem. Kada smo se vratili u hotel moji muž i sin otišli su u svoju sobu, a ja u svoju. Legla sam, ispunjena radosnim mirom i nekako čudesno laka. Tada sam čula misao: „Napiši knjigu o slikarki ikona koja je živela u Vizantiji i koja je oslepela. Naslov neka bude „Sjaj u oku zvezde“.

NOVI ČITAOCI

* Svake godine obnavljate neke od svojih romana, što nije uobičajeno?
- To govori dve stvari, koje doznajem i od čitalaca: Prvo, da sa svakom novom knjigom stičem nove čitaoce, koji se onda vrate starim naslovima. I drugo, da imam mnogo čitalaca među mladima. Moji romani „Javna ptica“, „Ana Marija me nije volela“ i „Iva“ stariji su od svojih najmlađih čitalaca.

* U to vreme radili ste na romanu „Svih žalosnih radost“, a potom ste napisali „Zapis duše“ (2007)...
- Dok sam završavala roman „Voda iz kamena“ leta 2009, znala sam da je vreme za „Sjaj u oku zvezde“. Istoga dana kada sam rukopis predala u štampariju, počela sam da čitam studiju akademika Lazarova „Istorija vizantijskog slikarstva“. I videla sam da je najznačajniji trenutak te istorije bio sukob između onih koji su poštovali i voleli ikone i onih koji su ih uništavali. Jer je taj sukob zadirao u samu suštinu hrišćanske vere - ovaploćenje Boga Sina i Njegovu dvostruku prirodu. Pošto su protivnici ikona bili carevi i carskom voljom postavljani patrijarsi, ljubitelji ikona i ikonopisci su surovo proganjani. To je bila savršena osnova za jednu slojevitu i višedimenzionalnu priču.

* S obzirom da se radi o istorijskom romanu, trebalo je uložiti dosta truda da se istraže arhive i iščitaju knjige?
- Dok istražujem, ja se dalje obrazujem. Istovremeno, to istrajno i pažljivo proučavanje građe, ali i poštovanje istorijske istine dok pišem, čine moje romane verodostojnim. Tako se i „Sjaj u oku zvezde“ može čitati kao pouzdano svedočanstvo o ovim događajima koji su potresali Vizantijsko carstvo i hrišćansku crkvu dugih 125 godina. Period u kome se odvija radnja romana, veoma je značajno doba i u građanskoj istoriji i u istoriji hrišćanske crkve. U to vreme pojavile su se znamenite istorijske ličnosti i izvan Vizantije, poput franačkog kralja Karla Velikog i arapskog kalifa Haruna Al Rašida. U borbi za prevlast nad hrišćanskim svetom sukobili su se prosvećena i uređena Vizantija kao naslednik Konstantinovog Istočnog Rimskog carstva, i varvarski zapad koji uvodi nova pravila u do tada jedinstvenu veru, što će u narednom veku dovesti do podele u hrišćanskoj crkvi, koja i danas traje.

NA DVANAEST JEZIKA

* Vaše knjige se sve više prevode. Kakvi su odjeci?
- U inostranstvu je do danas objavljeno 25 mojih knjiga na 12 jezika u 35 izdanja. Još nekoliko je u pripremi ili u štampi. „Igra anđela“ je proglašena za najbolju stranu knjigu objavljenu u Rusiji 2010. godine, a dobila sam i najprestižniju književnu nagradu slovenskih zemalja - nagradu „Zlatni vitez“. Organizatori jednog festivala ženskog stvaralaštva u Italiji za moto su uzeli citat iz „Ženskog rodoslova“, uredno potpisan mojim imenom. Recenzent romana „Igra anđela“ U Italiji je istakao: “Njene knjige treba ‘jesti’ kao hleb naš nasušni da bismo pokušali da budemo bolji.“

* U romanu ste veoma uspešno predstavili raskošni svet Vizantije, kojim ste, očigledno, impresionirani?
- O Vizantijskom carstvu koje je počivalo na idealnoj sintezi grčke umetnosti, rimskog prava i hrišćanske vere, i trajalo 12 vekova, malo znamo, a njegovi smo baštinici. Čitajući dokumenta još jednom sam se uverila da je u svakom značajnom događaju u istoriji hrišćanstva veoma važnu, ponekad i presudnu ulogu, imala neka žena. Tako je bilo i sa borbom i pobedom nad ikonoborstvom. Zato sam odlučila da uz priču moje slikarke ikona u romanu pratim i priče još dve žene, carice. Ali istorijska građa i dramatične i čudesne priče glavnih junakinja samo su okvir i osnova za duhovni deo knjige.

* Vaše junakinje Irina i Teodora streme istom cilju, ali na različite načine?
- Bile su žene i majke vizantijskih careva ikonomrzaca. Njihove sudbine su slične. Njihova ljubav prema ikonama i zaveti Presvetoj Bogorodici istovetni. Njihov cilj isti - povratak poštovanja ikona. Ali njihove prirode su različite. Puna različitost tih priroda oštro će blesnuti kada svaka od njih, u trenucima istinske drame, mora da spasava dušu najmilijeg - Irina dušu svoga sina, Teodora dušu svoga muža. Irina se opredeljuje za zločin, Teodora za ljubav.
Irina je jedina žena koja je potpisala dokument vaseljens-kog sabora, i to Sedmog, najvažnijeg, kojim je, kroz proglašenje pobede nad ikonoborstvom, ozvaničena i kanonizovana pobeda vere nad svim jeresima. Uspomenu na Teodorin podvig i pobedu Crkva i danas proslavlja litijom u prvu nedelju Vaskršnjeg posta, a taj praznik se zove Nedelja pobede pravoslavlja. Ovde se ne radi o pobedi pravoslavlja nad katoličanstvom, već „pobeda pravoslavlja“ označava pobedu prave vere nad zloverjem.

* Kroz trud vaše junakinje Lilije da savlada ikonopisanje ukazali ste i na večnu muku stvaralaštva, praćenog najrazličitijim sumnjama?
- Lilija stvara ispunjena ljubavlju prema Majci Božjoj. Slika ikone i kada je ikonopisanje zabranjeno, i kada mnogi umetnici prihvataju da se odreknu sebe i svoga dela, da odbace dar Božji kako bi primili darove carske. Ona zna da je „vera osnov svega čemu se nadamo, potvrda stvari nevidljivih“, kao što piše u Jevanđelju i živi po istini da „ne vredi čoveku da zadobije čitav svet ako duši svojoj naudi“.
Sve što osećam i znam o stvaralaštvu i veri, sve što mi se dogodilo, i ono što sam preživljavala u sebi, utkala sam u ovaj roman i lik ikonopisateljke Lilije. Njene sumnje i strahovi, zanosi i nadahnuća, neprestana borba da očuva plamen Duha u sebi, osećaj bogoostavljenosti i osećaj prisustva Duha Svetoga, moji su. Znam da ću još pisati. Znam i šta. Ali usuđujem se da kažem da je „Sjaj u oku zvezde“ moj roman-testament, a Lilija - to sam ja!

Dragan BOGUTOVIĆ

Rodila sam se 1953. godine u Kruševcu. Potekla sam iz porodice u kojoj su se izmešale srpska, hrvatska i crnogorska krv, susrele različite vere. Živela sam i u Srbiji, i u Hrvatskoj. Zbog toga sam još u detinjstvu shvatila relativnost i neodrživost nacionalnih mitova, uvidela zlo nacionalne i verske mržnje. Imala sam nepunih osam godina kada je moj otac odlučio da započne novi život. Majku i mene odbacio je kao nepotreban teret. Majka je umrla pet godina kasnije. Siromašna, usamljena i nesrećna. Ta smrt me i danas boli, i sve moje knjige o ženskom jadu ustvari su omaž mojoj majci.
Ostala sam s bakom, štićena toplinom i mekotom njene ljubavi. Rasla sam uz priče o njenim pretkinjama. Tim pričama baka me je vaspitavala. I da su one bile drugačije, verovatno bih i ja bila drugačija.
Sa četrnaest godina počela sam da vodim dnevnik. Na prvoj strani zapisala sam misao Romana Rolana: Boriti se, tražiti; ne naći i ne klonuti! Dakle, opredelila sam se za borbu kao način života, za hrabrost kao životni stil, mada u tom trenutku nisam bila baš sasvim svesna šta sam ustvari odabrala. Danas znam. Danas je moj simbol paunovo pero. A paun peva kada je nebo tamno i preteće. Paun peva kada je najteže.
Od svoje sedme godine želela sam da budem pisac. Bila sam veoma usamljena. Moje drugarice i drugovi su izlazili i zabavljali se, a ja sam čitala, pisala i maštala. A onda je došao dan kada sam morala da se suočim sa poraznom stvarnošću. Ja nisam imala roditelje, nisam imala materijalnu sigurnost, i morala sam da se opredelim za neko zanimanje u kojem je lako dobiti posao. Tako sam se našla na Ekonomskom fakultetu. Pokradenih snova. I bez nade.
Kao diplomirani ekonomista radila sam u banci, a zatim u turističkoj agenciji. Tih godina napisala sam i objavila dva romana: Javna ptica i Ana Marija me nije volela.
Krajem 1991. godine uspela sam da promenim posao – postala sam novinar u "Dugi", u to vreme najboljem jugoslovenskom magazinu. Posle dve godine postala sam urednik i član uređivačkog kolegijuma. Pisala sam o kriminalu, zloupotrebama, korupciji, koji su vidno obeleželili privredni i društveni život u Srbiji izolovanoj sankcijama Ujedinjenih nacija. Otkrila sam finansijski skandal decenije u kome se na jednoj strani našao politički i ekonomski establišment, a na drugoj opljačkani narod. Zbog tih tekstova tužili su me funkcioneri iz tri najmoćnije političke partije toga vremena – Miloševićeve, Šešeljeve i Draškovićeve, ali sam na sudu dokazala da sam pisala istinu.
Budući da sam još iz najranijeg detinjstva ponela otpor prema podelama ljudi po veri i naciji, prema zlu verske i nacionalne mržnje, od početka sukoba u nekadašnjoj Jugoslaviji pisala sam protiv rata i nasilja. Protiv onih koji su žrtvovali tuđe živote za ostvarenje svojih ciljeva. Na isti način govorim i u svojim romanima, i publici na književnim skupovima. Zalažem se za mir i toleranciju. I priznajem da sanjam otvoren, multikulturalan svet, u kome će sve različitosti biti slivene u sklad kao boje paunovog pera.
Novinarstvo sam napustila krajem 1995. godine i od tada sam se potpuno posvetila književnom radu. Na ovako ozbiljan i pomalo rizičan korak nikako ne bih smela da se odlučim da nisam imala podršku svoga muža. Od samog početka našeg braka, pa i naše veze uopšte, on je znao da ja nikada neću biti srećna ako ne budem pisac. I da ću biti nezadovoljna i gorka. Da mi ništa neće valjati, da mi ničega neće biti dosta. Da samo pisanje može da ispuni ponor koji zjapi u meni, i u koji bi se sigurno survalo i naše zajedništvo, i sav moj život. Znao je to, a nije me napustio, i to njegovo ostajanje uz mene bila mi je, zapravo, najvažnija podrška. Osim toga, prihvatio je i moguću muku mog neuspeha, kao što danas srećan prihvata teret mog deljenja izmedu porodice i rada. Važno mu je sve što je vezano za moje stvaranje. I ponekad me brani od mene same. Zato što me razume. A ja razumevanje smatram najvišim stepenom ljubavi.
"Oni me vole onako kako meni treba!", kažem kada me pitaju o mome mužu i sinu. Moj sin Aleksandar je roden 1988. godine, i od najranijeg detinjstva je naučio da moju pažnju i vreme deli sa junacima mojih romana. Znam da mu nije lako, i često se osećam krivom pred njim. Ali i pred sobom. Znam da moj sin raste. Da svako doba nosi svoje radosti, a da su meni neke njegove promakle. Da iz dana u dan otimam i sebi i njemu nešto važno i dragoceno, što nikada neću moći da nadoknadim. I slaba mi je uteha što znam da, bez obzira kojim se poslom bavi, nijedna majka nije kraj svoga deteta uvek kada to treba i njoj i njemu.
Ipak, moj sin i ja nekako uspevamo da ostanemo veoma bliski. Svakodnevno ukrademo neki samo naš sat za razgovor. Najčešće je to uveče, kada on već legne. Ja sedim pored njega na krevetu, a on mi priča o svemu važnom što mu se desilo toga dana, ili mi poverava svoje tajne i snove.
U svom književnom radu osećam podršku svojih anđela čuvara i svetitelja. Kao devojčica bila sam uvereni ateista. I dugo je vremena prošlo dok nisam postala sigurna i mirna vernica. Odavno već živim s osećanjem da ono što je neuobičajeno nije i nemoguće. Duboko verujem da mi, ljudska bića, nismo sami na svetu. Ponekad osećam živo prisustvo onih koji mole Boga za nas, i živo prisustvo Boga samog. Na promocijama svojih knjiga često kažem i ovo: "Sve velike ideje koje su tokom istorije ljudska srca grejale nadom pokazale su se kao iluzija. Bog nas jedini nije izneverio. Tu je. I čeka da mu se vratimo." Ja verujem u Boga. Verujem u pravednost Božju, u smisao i smislenost čovekovog postojanja. I nastojim da u svakom trenutku svoga života živim poštujući deset Božjih zapovesti.