Dok su Solunci još govorili

Zapisi profesora Košutića iz razgovora sa soluncima istočne Srbije doživljavaju se kao samonikle priče, kao delovi nekog romana koji nije stigao da se oblikuje, koji je prekasno zahvaćen zapisom, ili se od protoka vremena rastočio i tako ostao na pojedinačnom viđenju jednoga vremena kojim se srpski narod može ponositi, iako smo svedoci, da to, nažalost, sve manje čini.
Ovi zapisi su najiskrenija svedočanstva nečega što su današnje generacije mogle saznati samo iz suvoparnih istorija i na školskim časovima, koji se, kao sve drugo u školi, češće doživljavaju kao teret i obaveza, nego kao zadovoljstvo.
Vidi se ovde i ponos i poraz, i strah i neustrašivost, i veličina poduhvata i niskost animalnog, snaga i nemoć, glad, izmučenost i bol, ali i mladost, radost, i snaga kad tome dođe vreme, kad valja preći tu tanku granicu između života i smrti, između ropstva i slobode. I vidi se duhovna veličina prostog naroda srpskog, njegov visoki moral, odanost svetinjama i idealu.
Podaci koji se odavde čitaju nisu istorija nego sam život, veći, širi i dublji od svake istorije, život u jednom vremenu, u jednim okolnostima svetskih razmera, na jednim, balkanskim prostorima, kad se stvaralo nešto što se posle, u drugom vremenu, u drugim okolnostima, tako drastično i bolno srušilo, a posledice toga rušenja još su vrele, bolne i krvave...
Iz pogovora Nedeljka Bogdanovića