Konobarske i svakakve priče

Zbirka priča Stele Manasijević, „Konobarske i svakakve priče“ mogla bi se u najkraćim crtama opisati kao srećan susret Nabokova, Joneska i Čarlsa Bukovskog za šankom neke bezvremene birtije. Konačno, prva polovina zbirke u tesnoj je vezi sa kafanom i alkoholima, mada će ljubitelji „barskih“ mušica ostati pomalo razočarani jer mentalni okvir „Konobarskih i svakakvih priča“ uopšte nije kafanski u klasičnom smislu te reči. Kafana/kafić/birtija u ovoj je knjizi samo poprište neuporedivo ozbiljnijih istraživanja čitave jedne galerije prepoznatljivih karaktera našeg vremena dovedenih u psihotičnu vezu sa nazivima koktela i, uopšte, alkoholnih pića. Na mene je najsnažniji utisak ostavila priča „Žene likeruše“. Ponajpre što me je uopšte podsetila na likere, to čarobno-otrovno piće davnih vremena, a potom zbog maestralnog opisa likeru sklonih žena koji se, tačku po tačku, poklapa sa mojim sećanjima na dame tog kova. „Haraju po seoskim vašarima, ne propuštaju priredbe i krsne slave, jakog skeleta tovare vola na ražanj i nose ga kući. Noge su im od debele dlake i uvek se kikoću jer ni jedna takva nije frigidna - svršavaju u hodu, na jakim listovima.“ Pročitajte, pa kažite - nisu li zaista takve, iako ih više možda i nema.
Knjiga „Konobarske i svakakve priče“ je prijatno osveženje u našoj (preobimnoj, najčešće skribomanskoj) proznoj produkciji ponovo ogrezloj u takozvani realizam.
Svetislav Basara