389 din. | TarantulaAutor: Tijeri Žonke Prevodilac: Jovan Papović, Iva Brdar Naslov originala: Mygale / Thierry Jonquet Tri priče, isprepletene nalik na paukovu mrežu, uvlače nas u krimi roman gotske atmosfere ispunjen mračnom stranom ljudske prirode, požudom, gubitkom i osvetom. Rišar Lafarg je poznati specijalista za estetsku hirurgiju. Ali niko ne zna da je mlada žena u čijem prisustvu ga ponekad viđaju zapravo njegova zatvorenica. Rišar tera Evu na prostituciju na luksuznim pariskim žurkama, gde posmatra kako mušterije postupaju sa njom i uživa u njenoj patnji i gađenju prema životu koji joj je nametnuo. Aleks Barni je upravo izvršio pljačku. Ubio je policajca, a i sam je ranjen. On mora da se sakrije, jer ga traže. Na njegovu žalost, tokom pljačke, neko je skinuo fantomku sa njegove glave i sigurnosna kamera mu je snimila lice. Priseća se svog starog druga Vensana, koji bi sigurno našao način da mu pomogne u ovoj nezavidnoj situaciji. Vensan Moro jedne noc´i odlazi da se provoza motorom. U jednom trenutku shvata da ga neko prati. Pokušava da se otarasi progonitelja, gubi se u šumi, ali ga misteriozna osoba sustiže. Nakon četiri godine od Vensanovog nestanka, saznajemo da je njegov otmičar Rišar Lafarg, koji mu se sveti zbog silovanja ćerke. Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Francuska književnost Ostali naslovi iz oblasti: Romani        |
detalji
prikazodlomakbiografijaDetalji
Izdavač: CAROBNA KNJIGA
Godina izdanja: 2012
ISBN: 978-86-7702-197-9
Redni broj izdanja: 1
Format: 21 cm
Broj strana: 142
Povez: Broširani povez
Prikazi
02.03.12 Popboks
Poigravanje
Tarantula, Tjeri Žonke
Zahvaljujući najnovijem Almodovarovom filmu u prilici smo da istinski gustiramo uz pravu poslasticu u vidu krimi/neo-noir misterije iz pera pokojnog Tjerija Žonkea, do ove zime poptpune nepoznanice i za ovdašnje vrlije knjiške moljce
Zoran Janković
Halabuka koja je pratila i srpsku pomamu za Lašonom, a koja se potom donekle prelila i na recepciju Mankelovih i Nezboovih misterija kod nas na mahove je uspevala da ostavi utisak da posle klasika poput Kristijeve, Dojla, Simenona... zapravo nije ni bilo valjano skrojenih krimi-misterija u lepoj književnosti. Srećom, pop-kultura je bila i ostala sistem spojenih sudova, te nam je tako pre par sedmica stigao kontraargument u vidu prevoda na srpski krimića Tarantula koji je lane Almodovar pretočio u svoj najnoviji film naslovljen Koža u kojoj živim.
Reč je o kratkom romanu koji se brzo čita, a koji još brže očitava ono što je velikog Almodovara privuklo ovom delu iz sada već davne 1984. godine. Tu je pre svega poigravanje sa pitanjima polnog i rodnog, potom uvek filmski potentan motiv osvete, te kao i kod većine francuskih literata sasvim odomaćena nonšalancija u prikazivanju devijantnog, bizarnog i/ili društveno neprihvatljivog. Da ne bude zabune, Žonkeova Tarantula je roman kao stvoren za ekranizaciju (a čini se da je i sam autor tako nešto priželjkivao dok je stvarao ovo štivo), ali je zanimljivo i vredno delo posmatrano odvojeno od skore Almodovarove filmske interpretacije.
Tjeri Žonke, nažalost, nije dooživeo da vidi Almodovarovo iščitavanje Tarantule, te ostaje da se spekuliše kako bi reagovao i da li bi aminovao nekoliko krupnih intervencija koje je španski sineast preduzeo ne bi li Tarantulu prilagodio svom doživljaju filma i prateće estetike. Ipak, pojava Almodovarovog filma jeste srećna okolnost po Tarantulu, barem kada je u pitanju ovo friško srpsko izdanje, jer nije sigurno da bi ovo sasvim kvalitetno i veoma intrigantno delo, i mimo svojih očiglednih kvaliteta, uspelo da se, samo po sebi, nametne u silini prevedene književnosti u nas.
Tarantula Tjerija Žonkea (u izdanju Čarobne knjige i u prevodu Ive Brdar i Jovane Papović) je, između ostalog, i primer kako se minimialističkim sredstvima i ciljano svedenim izrazom postulati žanrovske kniiževnosti daju unaprediti i preinačiti čak do nivoa filozofskog romana popularnog u vremenu koje je prethodilo nastajanju ove Žonkeove misterije. Otud i poređenja ove priče o čudovišnoj i svirepoj osveti ožalošćenog oca, inače, estetskog hirurga nad odgovornima za beg njegove kćerke u nezacelivo ludilo sa nekim od aspekata dela Markiza De Sada, Žan-Pol Sartra i Edgara Alana Poa. Naravno, to su komparacije koje pre svega služe kao smernice koje vode ka punijem uvidu u sve aspekte ovog romana bremenitog intrigantnim implikacijama.
A te implikacije obuhvataju nenametljivo, sasvim uklopljeno i unutar krimi-priče posve funkcionalno premišljjanje na temu roda, mogućnosti da ljubav (ili barem naklonost proizašla iz sposobnosti da se, uprkos pominjanoj svireposti, razume onaj drugi, pa bio on i onaj koji nas lišava slobode bivstvovanja i najopštije slobode izbora i koji nas drži u zarobljeništvu!) bude iznuđena. Ovo poslednje pomenuto Žonkeovu Tarantulu dovodi u izvesno poređenje sa znamenitog Kolekcionara Džona Faulsa i/ili Te slatke bolesti Patriše Hajsmit.
Međutim, onima koji prevashodno tragaju za veštom ispripovedanim i nesvakidašnjim krimi-misterijama, Žonkeova Tarantula svojom eleganicijom i bizarnošću osnovne premise i znalačkim žongliranjem različitim uticajima iz američkog noir/neo-noir knjiško-filmskog nasleđa ponudiće pregršt uzbuđenja i dovoljno čitalačke radosti. I sve to na samo 140 strana teksta.
Zoran Janković
Halabuka koja je pratila i srpsku pomamu za Lašonom, a koja se potom donekle prelila i na recepciju Mankelovih i Nezboovih misterija kod nas na mahove je uspevala da ostavi utisak da posle klasika poput Kristijeve, Dojla, Simenona... zapravo nije ni bilo valjano skrojenih krimi-misterija u lepoj književnosti. Srećom, pop-kultura je bila i ostala sistem spojenih sudova, te nam je tako pre par sedmica stigao kontraargument u vidu prevoda na srpski krimića Tarantula koji je lane Almodovar pretočio u svoj najnoviji film naslovljen Koža u kojoj živim.
Reč je o kratkom romanu koji se brzo čita, a koji još brže očitava ono što je velikog Almodovara privuklo ovom delu iz sada već davne 1984. godine. Tu je pre svega poigravanje sa pitanjima polnog i rodnog, potom uvek filmski potentan motiv osvete, te kao i kod većine francuskih literata sasvim odomaćena nonšalancija u prikazivanju devijantnog, bizarnog i/ili društveno neprihvatljivog. Da ne bude zabune, Žonkeova Tarantula je roman kao stvoren za ekranizaciju (a čini se da je i sam autor tako nešto priželjkivao dok je stvarao ovo štivo), ali je zanimljivo i vredno delo posmatrano odvojeno od skore Almodovarove filmske interpretacije.
Tjeri Žonke, nažalost, nije dooživeo da vidi Almodovarovo iščitavanje Tarantule, te ostaje da se spekuliše kako bi reagovao i da li bi aminovao nekoliko krupnih intervencija koje je španski sineast preduzeo ne bi li Tarantulu prilagodio svom doživljaju filma i prateće estetike. Ipak, pojava Almodovarovog filma jeste srećna okolnost po Tarantulu, barem kada je u pitanju ovo friško srpsko izdanje, jer nije sigurno da bi ovo sasvim kvalitetno i veoma intrigantno delo, i mimo svojih očiglednih kvaliteta, uspelo da se, samo po sebi, nametne u silini prevedene književnosti u nas.
Tarantula Tjerija Žonkea (u izdanju Čarobne knjige i u prevodu Ive Brdar i Jovane Papović) je, između ostalog, i primer kako se minimialističkim sredstvima i ciljano svedenim izrazom postulati žanrovske kniiževnosti daju unaprediti i preinačiti čak do nivoa filozofskog romana popularnog u vremenu koje je prethodilo nastajanju ove Žonkeove misterije. Otud i poređenja ove priče o čudovišnoj i svirepoj osveti ožalošćenog oca, inače, estetskog hirurga nad odgovornima za beg njegove kćerke u nezacelivo ludilo sa nekim od aspekata dela Markiza De Sada, Žan-Pol Sartra i Edgara Alana Poa. Naravno, to su komparacije koje pre svega služe kao smernice koje vode ka punijem uvidu u sve aspekte ovog romana bremenitog intrigantnim implikacijama.
A te implikacije obuhvataju nenametljivo, sasvim uklopljeno i unutar krimi-priče posve funkcionalno premišljjanje na temu roda, mogućnosti da ljubav (ili barem naklonost proizašla iz sposobnosti da se, uprkos pominjanoj svireposti, razume onaj drugi, pa bio on i onaj koji nas lišava slobode bivstvovanja i najopštije slobode izbora i koji nas drži u zarobljeništvu!) bude iznuđena. Ovo poslednje pomenuto Žonkeovu Tarantulu dovodi u izvesno poređenje sa znamenitog Kolekcionara Džona Faulsa i/ili Te slatke bolesti Patriše Hajsmit.
Međutim, onima koji prevashodno tragaju za veštom ispripovedanim i nesvakidašnjim krimi-misterijama, Žonkeova Tarantula svojom eleganicijom i bizarnošću osnovne premise i znalačkim žongliranjem različitim uticajima iz američkog noir/neo-noir knjiško-filmskog nasleđa ponudiće pregršt uzbuđenja i dovoljno čitalačke radosti. I sve to na samo 140 strana teksta.
Odlomak
Biografija
Tijeri Žonke
Tjeri Žonke (1954–2009) proslavljeni je francuski autor i jedan od glavnih predstavnika neo-krimi romana, koji spaja crnu hroniku sa političkom i društvenom satirom. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada: Trophée 813, Prix Mystere, Prix Littéraire de la Ville des Sables-d"Olonne...
