Ovo liči na kraj

O književnoj pravdi i nepravdi mogli bi se romani napisati. Ko sve od velikih pisaca nije dobio neke značajne nagrade, a ko je sve ostao zaboravljen uprkos nagradama. Za Džulijana Barnsa, jednog od bez ikakve sumnje, najznačajnijih savremenih britanskih pisaca se više ne može reći da mu Bukerova nagrada nepravedno izmiče već decenijama. Konačno, posle tri nominacije i dva najuža izbora, dobio ju je u svojoj 66 godini za roman simboličnog naslova, Ovo liči na kraj.
Ovo liči na kraj je neveliki roman o sećanju, jedinom što ostaje pred kraj života. Otuda i naslov koji upućuje da nije reč o kraju fizičkog života, već o poznim godinama kada za melanholičnog Barnsa, ne preostane ništa više što se može uraditi, promeniti, preokrenuti ili popraviti od onoga počinjenog u mladosti. Šta se dogodi kada se ispostavi da je sećanje veoma nepouzdano, da se formira iz sfere subjektivnosti i da kopanje po istoriji dovodi do bolnih otkrića? Kako to da je ono za šta verujemo da je objektivno znanje o prošlosti, zapravo veoma daleko od istine? To je velika tema ne samo ovog romana, već i životna priča mnogih koji se usude da se u nekom trenutku svog života osvrnu unazad i preispitaju ga.
Toni Vebster je stariji čovek koji se u prvoj polovini romana priseća svog života i svoje opsesije prvom, nikada prežaljenom devojkom. Jedan zagonetni testament će pokrenuti brojna pitanja na koja Vebster neće pronaći odgovore čak ni posle niza susreta sa nekadašnjom devojkom koja će i dalje za njega ostati zagonetna kao što je to bila i u mladosti.
Iako je glavni junak istovremeno i pripovedač, ovo je zapravo pripovest ispričana sa pozicija margine a ne centra. Glavna dešavanja su izvan vidokruga glavnog junaka, pa samim tim i čitalaca, a napetost se formira kroz pokušaje da se spozna prava istina u trenutku kada na polovini romana i junak i čitalac shvati da postoji ogroman prostor znanja koje im izmiče. Narator je stoga ne samo junak-autsajder, već je i nepouzdani pripovedač nepouzdanih sećanja. Nepouzdanost pripovedanja je još jedna od velikih tema teorije književnosti, ali iz nje se naziru i teme iluzije i varke, subjektivnosti i objektivnog, znanja i zavaravanja, moći i nemoći, mladosti i starosti, a sve su to teme bliske i suštinske za svakog čitaoca.
Nije ovo prvi put da se Barns poduhvata književnog istraživanja (ne)mogućnosti da se spozna konačna istina. U Floberovom papagaju, romanu koji ga je s početka karijere vinuo u sam centar nominacijom za Bukera, Barns preispituje mogućnosti otkrića istine vezane za dogadjaje iz prošlosti na primeru života Gistava Globera. Preispitivenje istorije je, takodje, tema i čuvenog romana Istorija u 10 i po poglavlja. Posredno, skrivenom istinom, nepouzdanim pripovedačima i ljudskim iluzijama kada su u pitanju ljubav i ljubomora, Barns se bavio i u romanima iz tzv. ljubavne trilogije – Troje, Ljubav itd. i Pre no što me je srela, ali i u romanu Artur i Džordž. Svest o prolaznosti, smrti i približavanju sudnjeg časa, prepoznaje se ovde kao i u nekoliko prethodnih zbirki priča.
Rečju, Barns i u ovom romanu koristi neke od motiva kojima se već bavio, ali, kao i ranije, Barns je osoben i neponovljiv, a svaka njegova nova knjiga nije pojednostavljeno ogledanje u prethodnim. Specifičnost ovog romana je sposobnost da se na malom prostoru od jedva 160 strana pokrene i kaže veoma mnogo, da se otvore čitava prostranstva u okviru jedne dramaturški i stilistički besprekorno ispričane priče koja nam je dočarana i kroz izvrstan prevod Zorana Paunovića.
Jasmina Vrbavac

Nakon Pulsa, Džulijan Barns i sa ovim romanom pokazuje vrhunsku stvaralačko-pripovedačku formu, uz to se ovde poigravajući sa spojem fikcije i gotovo dokumentaristički ustrojene proze

Zoran Janković

I mada je Srbija vazda na nekoj klackalici, kao recimo na ovoj neprolaznoj klackalici evroskepticizma i evrofanatizma, neke istine su neosporne. U tom možda ne baš pravičnom, ali nesumnjivo uređenijem delu planete, recimo, književne nagrade nešto znače. U smislu da su dobitnici stvaraoci iza čijeg proglašenja ne stoje kartelsko umrežavanje ili sitnosopstvenički interesi. Tako, recimo, članovi žirija za Ninovu nagradu lupom traže delo iole smisleno i koliko-toliko vredno, pa onda sa teškom mukom i objave svoju odluku, dok je još uvek prestižnu Bukerovu nagradu za 2011. godinu dobio Džulijan Barns za izvrstan roman Ovo liči na kraj. Uz to, reč je o komunikativnom delu koje se lako čita i koje bez vidnog upinjanja uspeva i da na planu emocija lagodno komunicira sa čitateljstvom, pa i izvan matičnog kulturološkog konteksta.
A upravo taj kulturološki kontekst, ostrvski/britanski kulturološki kontekst je značajan faktor pri vrednovanju ovog Barnsovog dela. Slično Toniju Džatu u i njegovoj mestralnoj prozi Koliba sećanja, Barns ovde govori dosta toga o britanskoj bliskoj prošlosti, tačnije o ipak bezbrižnim godina britanskog preporoda dvadesetak godina po kraju Drugog svetskog rata. I dok se Džat u Kolibi sećanja ciljano zadržava unutar dokumentarističke i memoarske proze, Barns se ovde odlučuje da ovo svoje štivo ipak zadrži sa ovu strane fikcije, odnosno lepe kniževnosti. Barns je pripovedač, i to pripovedač vrhunske klase, što i dokazuje svojom nimalo usiljenom veštinom kojom balansira između opšteg plana i fona ličnog i duboko introspektivnog.
Džulijan Barns se u romanu Ovo liči na kraj majstorski dotiče nekoliko krupnih tema za koje je bila potrebna velika majstorija kako bi se skladno uredile unutar korica jedne knjige. Osnovni autorov poriv je da uspe da uđe u trag niti koja bi vodila ka razrešnju neprolazne tajne – kako sredstvima subjektivnog poimanja spoznati ono što, mimo nas i naše volje, objektivno postoji? Barns je ovde zaokupljen prolaznošću i varljivošću vremena i nesposobnosti čoveka da ga ukroti, kao i da preuzme kontrolu nad vlastitim sećanjem i sličnim kognitivnim procesima; takođe, on ovde progovora o obnovi britanske srednje klase nakon ratne muke, o pretencioznosti kao neizbežnoj pratilji mladosti, o samoubistvu kao možda i jedinom dokazu potpune slobode u delanju na Zemlji, o odnosima i događajima koji, najčešće bez naše volje, oblikuju naše buduće ja i način na koji reagujemo na nadražaje sveta i obrte sudbine.
Sve to i dosta toga još je stalo u samo 160 stranica ovog romana koji se, osim toga, može podičiti i silovitom emotivnošću, odnosnom Barnsovom sposobnošću da i na planu neosporno lične proze i kamerno postavljene situacije sa tek desetak važnih likova stvori uverljivu dramu kojoj je nemoguće odoleti. Slično većini pripovedaka iz nedavne zbirke Puls, i ovde zatičemo Barnsa u naglašeno melanholičnom stanju, preokupiranog prolaznošću vremena, nagomilanog ličnog unutar istorijskog, kao i čovekovom suštinskom nesposobnošću da dela u svoju korist kada kucne pravi trenutak.
Ovo liči na kraj (u izdanju Geopoetike i izvrsnom i nijansiranom prevodu Zorana Paunovića) je praznik lepote jezika, kao i pravi i rečiti brevijar sete i kajanja, a kao takvo, ovo delo se nameće kao vrhunska proza sama po sebi, kao izuetno štivo kojem nagrade koje su usledile dođu kao tek prirodan i sasvim zaslužen dar, i ne mnogo više od toga.

Preveo Zoran Paunović
Geopoetika, Beograd 2011.

Ali vreme... kako nas vreme najpre prizemlji, pa nas onda sludi. Mislili smo da smo već sazreli, a bili smo samo bezbedni. Mislili smo da smo odgovorni, a bili smo samo kukavice. Ono što smo nazivali realističnošću, ispostavilo se, bilo je način izbegavanja stvari, a ne suočavanja s njima. Vreme... dajte nam dovoljno vremena pa će i naše najčvršće utemeljene odluke početi da deluju klimavo, a sve naše izvesnosti počeće da liče na hirove.

Toni Vebster, narator novog ("Bukerom" ovenčanog) romana Džulijana Barnsa, penzionisani ne-zna-se-tačno-šta "u kulturnoj administraciji" – gotovo da biste ga mogli zamisliti, u ne preterano karikiranoj varijanti, kao jednog od onih epohalno dosadnih računovođa iz "Monti Pajtona" – mogao je na raznim prelomnim tačkama svog života zavrnuti na neki od puteva kojima se ređe (ali načelno bolje) ide. Mogao je, ali nije – zato što nije bio "dovoljno čudan" za tako nešto. Hm, ne biti dovoljno čudan; kako prefinjeno engleski manir da se definiše život proveden u doslednom plivanju po mat(r)ici!
A početak je, kako to već često biva u dece srednje klase, obećavao nešto sasvim drugačije. Ili je tako barem izgledalo dok se u društvo trojice nadobudnih dečaka iz jedne Malo Bolje Škole nije umešao četvrti, novajlija Adrijan, koji im je, samim sobom, brzo pokazao razliku između solidne običnosti i izuzetnosti. Zato je Toniju i drugoj dvojici nekako i prirodno pripala obična sudbina – "birth, school, work, death", kako bi se to reklo u jednoj energičnoj pesmi – dočim je njemu bila namenjena izuzetna, šta god to značilo; u konkretnom slučaju, značilo je samoubistvo (prigodno "filozofski zasnovano", kako to kadgod u adolescenciji biva) u dvadeset i drugoj godini, to jest "na pragu života". Na pragu čega? Nije li život pojava inače nekako pogodnija za tonije vebstere ovoga sveta?
Kako god, Toni se kroz život prošunjao manje-više neoštećen, zaoblio je njegove oštre rubove i uspeo da se ne poseče, stekavši izvesnu vrstu samorazumevanja, ne osobito laskavog, naprosto trezvenog. Međutim, da li je ono što znamo o sebi i o bližnjima baš tako pouzdano kako nam se čini? Koliko se, recimo, život Tonija Vebstera i sećanje Tonija Vebstera – svojevrsna autofikcija, priča koju pripovedamo sebi samima o sebi samima – realno preklapaju? Koliko je sećanje verna rekonstrukcija Dogođenog a koliko reinterpretacija napravljena tako da nas zaštiti od gore i mračnije strane sopstvene ličnosti? Koliko je zaborav pogrešnih (ne)postupaka zapravo bekstvo od uviđanja njihovih konsekvenci, koje mogu iz korena preusmeriti naše živote, možda i u sasvim krivom pravcu? Pri čemu, bah, u životu nema svespasavajućih tipki undo i delete.
To u čemu su Toni i Adrijan odrastali bile su (rane) engleske šezdesete, što možda zvuči zavodljivo, ah, te šezdesete!, ali "ne za svakoga, i ne u svim delovima zemlje"; zapravo je društvo još vrlo rigidno, seksualna revolucija još nije uistinu tu, klinci su uplašeni od sebe i drugih, nemušti i sputani na sve načine; svega željni i od svega ustrašeni. Kao da je Barns rešio da, u jednom od slojeva ovog romana, napiše svoj "Čezil Bič", kao varijaciju na Mekjuena. U Tonijev će studentski život ući Veronika, svojeglava i osorna, pri tome iz nešto "više" klase, s porodicom koja kao da ga blago prezire; i s kojom, Veronikom, neće ni uspeti "da ide do kraja", sve dok kraj ne dođe – ali kraj njihove veze. Veronika će se uplesti u vezu s nadmoćnim, superiornim, zavisti dostojnim Adrijanom, Toni će ih zbog toga prokleti u jednom "bitchy" pismu, i gle – ubrzo ni Adrijana neće biti. Je li to kraj nesreća za taj par i sve oko njih? Toni o tome decenijama neće ništa znati, i proživeće jedan miran život daleko od njih, da bi mu se "pod stare dane" prošlost vratila punom silinom da ga... šta? Da ga progoni? To tako ide u horor filmovima, ovde je stvar složenija. Koja prošlost, naime? Ljušteći unazad sloj po sloj svog života kroz nove susrete sa Veronikom, Toni će uvideti da mu nije preostalo mnogo toga što je ostalo neoštećeno novim, bitno drugačijim saznanjima – čak ne toliko o drugima koliko o sebi. Uključujući i ono "najstrašnije" saznanje: nema veće i gore zablude od toga da smo pasivne žrtve tuđih nepodopština; naš udeo u našoj propasti uvek je veći nego što se usuđujemo da se... setimo.
O tome se zapravo radi u Barnsovom kratkom, svedenom, narativno vrlo ekonomičnom, ne stilski impresivnom nego naprosto pouzdano, diskretno majstorski vođenom (da, i sjajno prevedenom) romanu: o nepouzdanosti naših sopstvenih istorija, za čijom "objektivnom verifikacijom" najčešće uzaludno tragamo, kao nekakvi autoistoričari u pokušaju. Što bi rekla Justine Jordan u Guardianu, ovo je "highly wrought meditation on ageing, memory and regret". A kad smo već kod žaljenja, Butthole Surfers mudro kažu da je zanimljiva stvar u vezi sa žaljenjem da je uvek bolje žaliti zbog onoga što si učinio, nego zbog onoga što nisi učinio. A trebao si, eh, trebao si.

Teofil Pančić

Slavnog američkog pisca Džulijana Barnsa ovdašnjoj književnoj javnosti ne treba posebno predstavljati. Njegove brojne obožavaoce obradovala je vest da je ove godine upravo on zavredeo prestižnu nagradu Man Buker za roman „Ovo liči na kraj“. Ovih dana objavljen je prevod knjige na srpskom jeziku u izdanju Geopoetike. Odgovor na pitanje zbog čega je Barns dobio Bukera možda je najbolje sažeo književni kritičar britanskog Telegrafa koji piše: „U ovom kratkom ali snažnom romanu autor traga za poreklom jednog sećanja kroz dug i naizgled nezanimljiv život ka objašnjenju koje izaziva nelagodnost koju je teško prenebegnuti.

Njegovo razrešenje je uznemirujuće - tim više zbog toga što je napisano Barnsovom uobičajenom lucidnošću. Nemojte dopustiti da budete zavedeni kratkoćom romana. Njegova misterija je skrivena duboko poput najstarijih sećanja.“
Barns suvereno vlada engleskim jezikom, njegovom dinamikom i rečenicom. Upravo zato se u Los Anđeles tajmsu moglo pročitati da je ovaj roman „jezgrovit, bogat i moćan. To štivo sadrži toliko toga u tako malo strana da ga čitalac završava sa osećanjem zadovoljstva koje obično doživljava nakon čitanja nekoliko puta obimnijih romana. Pravi dragulj konciznosti i preciznosti.“
Kompleksnost ovog dela možda je najbolje opisao Zoran Paunović - „Suočavanje Tonija Vebstera sa svešću o tome da je sećanje sve što mu je u životu preostalo, ne bi bilo toliko dramatično da nije propraćeno spoznajom da sećanje ne postoji. Postoji prošlost, kao gadan i mutan bezdan, i postoji imaginacija, da u tu prošlost zaroni i u njoj ne pronađe, nego stvori, utehu ili bol. Ne treba smetnuti s uma ni to da je knjiga „Ovo liči na kraj“ okovana umom istoričara: preterano oslonjen na činjenice, a premalo sklon nostalgiji, Vebster je potpuno nezaštićen u trenutku kada shvati da je istina o njegovoj prošlosti suštinski drugačija no što je decenijama verovao. U knjizi čitamo i ovo: „Sad si potpuno sam, Toni“, kaže mu jedna od dveju žena koje su presudno obeležile njegov život; ona druga podseća ga na činjenicu da mu nikada ništa nije bilo jasno.“

V. M.

Džulijan Barns (Julian Barnes) rođen je u Lesteru, 1946. godine. Do sad je objavio sedam romana: Metroland, Before She Met Me; Flauberts"s Parrot; Starting at the Sun; A History of the World in 10 1/2 Chapters; Talking it Over i The Porcupine. Za roman Flaubert"s Parrot nagradjivan je u Engleskoj, Italiji i Francuskoj. 1986. godine primio je nagradu E.M. Foster od Akademije umetnosti i književnosti SAD, a 1988. godine je postao vitez Reda umetnosti i književnosti u Francuskoj. Knjigu tekstova objavljivanih u časopisu New Yorker objavio je pod naslovom Letters from London 1990-1995, a knjigu priča Cross Channel 1996. godine.