Paklena mašina

Posle više prevoda starogrčkih tekstova, Gordan Maričić se latio najmodernije interpretacije antičkog mita o kralju Edipu, drame PAKLENA MAŠINA kojom je Žan Kokto silno uzburkao pariske umetničke krugove između dva svetska rata. Takvom poslu je dorastao samo prevodilac koji je i sam u stanju da napiše ovakvo delo, koji može da nas navede da ga čitamo (ili gledamo) kao da ga je upravo na našem jeziku sročio, što je Maričiću u dobroj meri pošlo za rukom.
Ali takvu priliku prevodiocu pruža samo veliki umetnik, dovoljno otvorenog uma da mu dozvoli da u njega kroči i doživi piščevu nameru kao vlastitu. Žan Kokto je upravo takav čovek. Prvu zbirku pesama je objavio u 19. godini (Aladinova lampa), da bi nastavio da piše, slika, pravi filmove, družeći se gotovo isključivo s umetnicima, do kraja života.
Nameće se pitanje: Zašto smo mi tako dugo Koktoa prepuštali zaboravu? Zašto ga nije bilo na našim pozornicama, na BITEF-u? Zar nas nije zanimalo zašto je (i kako) Kokto hudu Edipovu sudbinu uporedio sa paklenom mašinom, koju su grčki bogovi tako navili da se njena opruga lagano odvija do ispunjenja proročanstva, njegovog neumitnog uništenja?