Logor posrnulih žena

O radnim komunističkim logorima saznao sam od čoveka koji ih je osmislio, a zatim i sam proveo u njima osamnaest godina - kaže slovački pisac Anton Balaž

Slovački pisac Anton Balaž, klasik moderne slovačke književnosti, ovih dana gostuje u na 6. međunarodnom novosadskom festivalu proze - „Proze festu”, kao i kod svog beogradskog izdavača „Arhipelaga”, koji je u ediciji „Sto slovenskih romana” objavio njegov roman „Logor posrnulih žena”. Knjigu je prevela Zdenka Valent-Belić.
Anton Balaž (1943) je i u knjigama „Senke prošlosti”, „Ovde živite”, „Hirurški Dekameron”, „Doživotna ljubav”, „Hronika srećnije budućnosti”… prikazao sliku totalitarnog društva, dok je u delima napisanim posle devedesetih godina osvetlio holokaust slovačke jevrejske zajednice.
„Logor posrnulih žena” prikazuje totalitarno posleratno društvo u kojem se nepoželjni slojevi, među kojima su prostitutke i šverceri, poslati u radne logore na prevaspitavanje. Po ovoj priči 1997. godine snimljen je istoimeni film. Strašnoj temi radnih, a zapravo koncentracionih logora, Anton Balaž pristupa ironijski, kroz humorne forme groteske i persiflaže, poigravajući se ideološkim metodama koje navodno treba da zavedu red, moral ipromene. Posle racije sprovedene u sumnjivom delu Bratislave „prijateljice noći” dovedene su u logor u kojem treba da prođu kroz „pročišćenje poraženih klasa”, i da od „radnica gospođe Venere” postanu drugarice. U piščevoj duhovitoj aluziji na „cvetanje hiljadu cvetova”, one učestvuju u projektu „Hiljadu uboda za Staljina”, u kojem vezu zavesu sa posvetom: „Velikom Staljinu zahvalne slovačke drugarice”. Ideolozi prevaspitavanja promišljaju „društveni seks” i načine kako da podanice najstarijeg zanata, koji se ipak ne može istorijski poreći, održe u granicama morala. Neki su otišli čak i toliko daleko da napišu „Seksualnu utopiju”, da odlučuju o tome koja je rasa, koje klasno poreklo „pogrešno”.
- Do teme za ovaj roman došao sam tokom svog dugogodišnjeg novinarskog iskustva, u trenutku u kojem je jedna od društvenih tabu tema bila i tema logora, kao i ruskih gulaga. Paradoks je da sam prve informacije dobio od Danijela Okamija, marksističkog filozofa i pesnika, koji je osmislio radne logore, a zatim i sam proveo u njima osamnaest godina. Ovaj čovek je smatrao da se društvo može prevaspitati, i upravo zbog toga su i prostitutke ušle u taj projekat osvešćivanja. Ispostavilo se da to ne funkcioniše - kaže Anton Balaž.

Poznati slovački pisac, koji je stasavao u zlatno vreme praške škole filma, kaže da su i dva velika pisca bila direktni podsticaj za nastanak ovog dela: Solženjicin sa svojim delom „Arhipelag gulag”, koji je Balaž pročitao u Parizu 1978. godine i čija ga je forma opčinila, kao i Bulgakov.
- Tako sam shvatio da se i kod teških tema može primeniti gogoljevska groteska - dodaje Balaž.

Naš sagovornik objašnjava da je u Slovačkoj ovaj proces zatvaranja određenih društvenih grupa bio na snazi čak do 1989. godine i pada Berlinskog zida, i da je 1968. godine, po ulasku Sovjetske vojske u Čehoslovačku, pet stotina hiljada ljudi, među kojima su bili i vrhunski intelektualci, bilo sklonjeno. Ipak, padom komunizma, kako kaže Balaž, shvaćena je vrednost slobode.
- Senka koja se nadvija nad slobodom danas, kao i cena koju ona ima, nikada ne mogu biti tako velike prepreke kao u vreme totalitarizma - smatra Balaž, koji se dostojno podsmehnuo „orgastičkoj” prirodi totalitarizma, večitom odnosu politike i seksa, moći i nagona. To komentariše na sledeći način:
- Bila mi je privlačna ideja o tome što su prostitutke u tim logorima bile slobodne i hrabre, upravo zbog toga što su poznavale političare i imale svest o tome da oni ne mogu biti drugačiji od ostalih muškaraca. Svi skandali koje su političari imali sa ženama zapravo potvrđuju ovu moju ideju. Socijalizam je propao zbog toga što nije shvatao da je ono instinktivno u čoveku jače i da se ne može vaspitavanjem tek tako promeniti. Ali, upravo je fašizam vešto iskoristio podsvesno i instinktivno u čoveku. Da nije bilo toga, ne bi tako brzo uzeo maha. Nasuprot tome, komunizam je pošao od ideala ljudske prirode i težio da postigne savršenstvo, a kada je shvatio da je taj ideal nemoguće ostvariti, isto tako je vrlo brzo pribegao nasilju. I fašizam i komunizam susreli su se u istoj tački - nasilju.

U razgovoru saznajemo da Anton Balaž poznaje i našu literaturu. Kaže da je najpre čitao dela Dobrice Ćosića i Oskara Daviča, kao i Danila Kiša.

- Oduševljavam se Kišovim pristupom istoriji i dokumentu, kao i načinom na koji ih je on transponovao u književnost. U Kišu vidim i svoj uzor. Međutim, ima puno dobrih slovačkih prevoda poezije Vaska Pope. Jedna čitava pesnička generacija stasala je na uzoru Pope.

Marina Vulićević

Anton Balaž rođen je 1943. godine u Lehoti.
Jedan je od najznačajnijih savremenih slovačkih pisaca.
Poznat pre svega kao romanopisac, Anton Balaž je i dramski pisac, publicista i autor nekoliko televizijskih scenarija.
Najvažniji romani: Senke prošlosti (1978), Ovde živite (1983), Hirurški Dekameron (1989), Logor posrnulih žena (1993), Doživotna ljubav (1995), Hronika srećnije budućnosti (1997), Penelopin povratak (1998), Zaboravljena zemlja (2000), Bogovi sezone (2003).
U Balažovim romanima preteže kritička i groteskna slika društvene svakodnevice. Balaž je oblikovao sliku totalitarnog komunističkog društva na Istoku Evrope, da bi u knjigama pisanim posle devedesetih s posebnom snagom osvetlio holokaust slovačke jevrejske zajednice.
Roman Logor posrnulih žena najpoznatija je knjiga Antona Balaža. Po ovom romanu snimljen je 1997. godine istoimeni film.