Majke poznatih

Jovan Ćirilov u knjizi “Majke poznatih”: Bog ne može sve da stigne, zato je izmislio majku. Majke u istoriji, epu, stripu, ali i one koje su rodile Da Vinčija, Šekspira, Dositeja, Teslu


BOG ne može sve da stigne, zato je izmislio majku - glasi jevrejska poslovica koju je Jovan Ćirilov stavio na korice knjige “Majke poznatih” (u izdanju “Lagune”), a koja na najbolji i najprecizniji način odražava piščevo neizmerno divljenje prema onoj koja život daruje potomstvu.
Ipak, uloga majki kroz istoriju samo je povod da svestrani autor i veliki radoznalac na svoj “psiho kauč” stavi mnoge znamenite ličnosti, pa i da u istom kontekstu (ogoljeno, ali ne razgolićeno) otkrije pred čitaocima sopstvenu intimu i životno iskustvo...
U ovoj, zaista zanimljivoj knjizi, Ćirilov zahvata široko: od majki u preistoriji do svoje majke, bake i prabake. Lako i pitko, nižu se poznate svima (ili samo njemu) ličnosti, usputni detalji koji upotpunjuju znamenite biografije, uz neobično često duhovito fokusiranje na neke, na prvi pogled, nebitne činjenice.
Odnos prema majci uvek je odraz opšteg odnosa jedne civilizacije prema ženi, podseća autor. Tako je za mnoge začuđujući podatak da je tretman žena bio bolji u Sparti, zemlji strogog vojnog ustrojstva, nego u demokratskoj Atini. Dok je helenska žena malo izlazila u svet (osim hetera) i nije učestvovala u javnom životu, Spartanke su često viđane van kuće kako vežbaju - da bi rađale što zdraviju decu, buduće ratnike. Rimljanke su, pak, imale bolji tretman od prethodne dve. Poznat je uticaj na društvene prilike Neronove majke Agripine (koja je čak proglašavana za “avgustu”, caricu), koja se udala za strica Klaudija, što je ipak na kraju nije spasilo da najverovatnije strada od ruke nemilosrdnog sina Nerona. Inače, svaka Rimljanka bila je dužna da domovini rodi troje dece: muškarac i žena slobodno su se opredeljivali da li će svoju zajednicu smatrati brakom.
Majke našeg epa, zaslužile su s razlogom poglavlje u knjizi. Očekivano, prva među njima je majka devet Jugovića. Stihove kojima se završava pesma “u dostojanstvu najveće tragičnosti”, Ćirilov izdvaja kao možda najlepše u našoj epici. Posebno mesto zaslužila je autoritativna majka Marka Kraljevića, te “robusne, groteskne i protivurečne junačine”, kojoj se on obraća za savet, a ona izgovara čuvenu pouku “...bolje ti je izgubiti glavu nego svoju ogriješiti dušu”. To je majka koja moral stavlja iznad života, pa Jevrosima izrasta u uzvišenu figuru kao isklesana u kamenu. I majka Banović Strahinje je majka od integriteta: ona ne uskraćuje sinu neprijatnu istinu, ali ga ne pošteđuje ni prebacivanja što ga nema u Banjskoj. Jer, njegovo odsustvo bilo je povoljna prilika Vlah Aliji...
Inspirisan jednom knjigom o odnosu majki i kćeri, pisac ne propušta da u svoje delo ubaci i zanimljivu podelu do koje su došle francuske autorke, po kojima se žene dele na “više majke nego žene”, “više žene nego majke” i - “ni majke ni žene”. A u poglavlju “Majke u stripu” Ćirilov primećuje da najpoznatiji Diznijevi junaci uopšte nemaju majke! Tu su sestrići i ujaci, prijateljice i verenice, ali ne i majke. Zašto?
- Verovatno zato što je to svet karikaturalan, iščašen. Njegova dramatika proističe iz njegove komike. A majka nije smešna. Ili možda zato što je strip, koji se čita maltene kriomice, neka vrsta dečjeg bekstva od stvarnosti. Zašto onda podsećati dečaka ili devojčicu na svet iz koga oni, na krilima mašte, beže da bi se u svetu, bez roditeljske paske, osećali slobodni. Čak i majčina ljubav bi tu, među Diznijevim junacima, ograničila slobodu - zaključuje Ćirilov, ističući da je s Mardžori (“Simpsonovi”) najzad stvoren lik majke u stripu koja nije konvencionalna niti oličenje idealizovanih vrlina, ali je ipak dovoljno majka da je svaki sin i kći mogu zavoleti kao svoju...
Najveći deo knjige posvećen je znamenitim pojedincima, s manje-više nepoznatim detaljima o njihovim roditeljima. Tako saznajemo da je Leonardo da Vinči bio vanbračni sin firentinskog beležnika Pjera di Antonija i seljanke Katarine. Otac se ubrzo oženio uglednom 16 ogodišnjom Firentinkom, a Katarinu udao za lokalnog đilkoša. Slavni slikar rastao je uz maćehu i, po svemu sudeći, nikad nije video niti saznao ko mu je prava majka. Ni o Rembrantovoj majci nema mnogo podataka, ali ju je umetnik ovekovečio na svojim slikama i grafikama. Njegova majka, pekarova kći, udala sa za mlinara i izrodila devet sinova. Svi su bili zanatlije, osim velikog umetnika kod koga su roditelji rano uočili izuzetan dar i inteligenciju, pa ga zato uputili na dalje školovanje. Majka se prvi put pojavila na slici “Tobija, Ana i jagnješce”, a Rembrant slovi za slikara koji je u celokupnoj istoriji slikarstrva ostavio najveći broj majčinih portreta!
Šekspirova majka se zvala Meri Arden. Rođena je u kući uglednog zemljoposednika. Pre Vilijama rodila je dve kćeri koje su umrle još kao odojčad, a posle pisca još tri sina i dve kćeri. Umrla je kada je njeno najpoznatije dete imalo 44 godine. Zanimljivo je da u Velikoj Britaniji ima još živih (istina, ne direktnih) Šekspirovih potomaka, od njegove mlađe sestre Džoun. Sam Vilijam oženio se devet godina starijom Anom Hatavej: imali su sina Hamneta koji je umro u svojoj jedanaestoj godini i kćeri Suzanu i Džudit, obe udate - bez dece.
Među koricama “Majki poznatih” čitaoci će naći još mnogo zanimljivosti iz života Dositeja, Igoa, Napoleona, Edgara Alana Poa, Čehova, Frojda, Staljina, ali i Nikole Tesle, Grete Garbo, Brižit Bardo, Hilari Klinton, Baraka Obame...
Tu su, kako kaže pisac, i najdirljiviji stihove u našoj poeziji o rastanku s majkom, iz pera Desanke Maksimović:

Obećala si nam da ćeš biti večna
kao sve što nas na svetu dočekuje
i ostaje posle nas.
I kad si umirala,
činilo se da se osećaš krivom
što nas napuštaš...

NAŠE ZAKLETVE

- OBILAZIO sam knjižare po svetu i primetio da o tom jako voljenom biću ima malo knjiga - objašnjava Jovan Ćirilov kako je odlučio da se posveti baš ovoj temi. - Vremenom, došao sam do saznanja da su majke mnogo više uticale na umetnike i naučnike nego očevi... Kod nas se svi zaklinju u majke, ali je manje o njima ostalo traga nego u stranim monografijama i autobiografijama. Sećam se kako je Branko Pleša svojevremeno govorio da tuga zbog smrti roditelja često nije tako jaka kao kad se izgubi dete ili životni partner, ali je doživotna... Tema je, očigledno, pobudila veliko interesovanje čitalaca:prvi tiraž od hiljadu primeraka je rasprodat i već se štampa novi.

Vukica Strugar

Nešto poput dvotomne knjige „Svi moji savremenici“ u izdanju Lagune, u okrilju ove izdavačke kuće objavljena je nedavno još jedna knjiga Jovana Ćirilova pod nazivom „Majke poznatih“. Iako na prvi pogled daleko od (auto)biografske, memoarske proze u „Savremenicima“, ova nova knjiga takođe sadrži delove koji se odnose na Ćirilovljev lični život i doživljaje i upravo u tim delovima ona je najzanimljivija i najbolja jer najviše liči na svog autora.
A on, osim što je teatrolog, kako se to pojednostavljeno navodi uz njegovo ime, erudita od onih koji u poslednje vreme polako nestaju, enciklopedijski tip koji svim ličnostima, pojmovima i fenomenima pristupa na sveobuhvatan način, prepoznaje se i po vickastosti, tobože nehotičnoj duhovitosti, jednostavnosti i naivno-tačnoj perspektivi koja kao da pripada jednom osmogodišnjaku, a ne nekom ko ima još deset puta toliko godina.
Za sve neupućene, on će u uvodu nepretenciozno, a znalački, sažeti istorijska, antropološka, umetnička, filozofska shvatanja i tumačenja majke od praistorije preko antike do srednjeg veka, pre svega onog srpskog a to će mu omogućiti da pređe na majke iz narodne epike, te njihov tretman u književnosti, filmu i stripu, do onog u aforizmima i poslovicama, pritom ne dajući svemu jednakog prostora i uvodeći usput reference i na razne druge teme. Poslednji tekst iz prvog dela „Očevi kao majke“ biće prilika da uvede i svoju ličnu priču, koja je, kako već rekosmo, svakako najzanimljivija a to pre svega zbog toga što jezik i stil autora najviše odgovaraju temi koja mu je najbliža i koju najbolje poznaje.
Drugi deo onaj je po kome je naslovljena i čitava knjiga, a u njemu se, hronološki poređane a odabrane očigledno po sopstvenom nahođenju, interesovanju, poznavanju, ređaju majke ličnosti od antičkog Rima, preko umetnosti i istorije u renesansi, pa dalje kroz (umetničko) istorijske periode, sve do današnjih dana i (ponovo) Ćirilovljevih savremenika, često ne više samo vrhunskih umetnika i istorijskih ličnosti, već i onih koji su obeležili popularnu kulturu. Prilika je to da se sazna ponešto (negde sve, a negde gotovo ništa jer su u pitanju siročići) o majkama, ali još više o njihovoj slavnoj deci - Leonardu, Direru, Lukreciji Bordžiji, Šekspiru, Rembrantu, ali i Dositeju, Mocartu, Napoleonu, Steriji, Edgaru Alanu Pou, Vagneru i Njegošu, Čehovu, Ibzenu, Tolstoju, kao i onima koji su istoriju „zadužili“ kao negativci - Staljinu i Hitleru, na primer. Od onih koji su ne samo slavom već i životom obeležili i savremenije trenutke tu su: veličanstvena Greta Garbo i njeni roditelji, Brižit Bardo, ali, pre svega ona kao majka, to jest, kako Ćirilov piše „mama malih foka“, kraljica Elizabeta, Hilari Klinton, Barak Obama. A od „domaćih“ slavnih ličnosti: Milena Pavlović Barili, Nevenka Urbanova, Mata Milošević, te nezaobilazna Mira Trailović.
Najzad, „Majke u mojoj familiji“ kako glasi treći deo knjige govori, kako se iz naslova vidi, o majkama, bakama i prabakama iz Ćirilovljeve familije. Majkama jer je Ćirilov doživeo da njegovi roditelji zasnuju druge brakove i da tako ima dve mame i dvojicu očeva. Ipak, kako kaže još na početku knjige govoreći o svom ocu sa kojim je ostao kad je njegova majka pošla za drugog čoveka, polubraće i polusestara ni sa očeve ni sa majčine strane nije imao i dirljivo zaključuje da sada, da je bilo drugačije, ne bi bio tako sam na svetu. Sve druge zanimljivosti iz njegovog privatnog života, ostavićemo radoznalosti budućeg čitaoca, zajedno sa zanimljivostima iz života svih ostalih slavnih ličnosti u ovoj knjizi, čija se kratka i pitka poglavlja čitaju brzo tako što se u njih uranja. Sa druge strane, ponavljamo, kao i u svakom drugom Ćirilovljevom tekstu (od onih novinskih, preko onih u knjigama pa sve do njegove žive reči), i ovde je moguće saznati nešto novo.

I. Matijević