Kad je svet imao brkove

Anine priče o legendi, pozorišnoj, gradskoj, a ipak – nigde legende, samo jedan brkati tata. Da, ova knjiga jeste lična, neko će reći, sablažnjivo lična, ali gle, začas postaje svačija lična. Anina je pritom itekako čitljiva, ali ne zato što je Zoran bio duhovit i nepredvidiv, svakome poznat i drag lik, ne, to ne bi bilo dovoljno, treba tu i spisateljskg dara. A Ane ga ima toliko da mi se čini kako bi o svom ocu umela jednako čitljivo i zabavno i da je on bio tek mali poštanski službenik.
Stjepan Mimica

Dugo, dugo, nisam pročitala neki rukopis tako lako i sa toliko interesa i emocija kao lirski roman Ane Radmilović. Kad je svet imao brkove nije samo priča kćerke koja iznosi tajne svog odrastanja sa slavnim ocem Zoranom Radmilovićem, ovo je jedna misterijska slagalica o odrastanju, ljubavi, tajnama, mitovima ali i tabuima. Bez neizbežnog friziranja, ulepšavanja, cenzurisanja, kada je u pitanju preplitanje dokumentarnog i sentimentalnog, Ana u ovom čudesnom zapisu ne otkriva samo tajnog Zorana i svet njenog odrastanja, već i svoju isto tako neukorotivu, hrabru, ogromnu dušu i talenat ravan Zoranovom... Za našu osetljivu čaršiju ovo može zvučati blasfemično i preterano, ali ovo je jače, potresnije i iskrenije i od Kišovog kultnog dela Bašta, pepeo... Posle ovog hrabrog rukopisa, duhovitog i oporog u istom trenu, sasvim je jasno da Ana Radmilović nije samo kćerka bučno slavnog oca koga na ezoterijsko-literarni način čuva od zaborava i pogrešnog razumevanja, već podjednako talentovana umetnica čija posebnost mora biti prepoznata sa najdubljim respektom i divljenjem...
Isidora Bjelica