Da li ste za ples?

Zašto je telo toliko interesantno? Pre svega, imamo jedno telo i u tome se svi slažemo. Bez obzira na to da li smo debeli ili mršavi, niski ili visoki. Plesači uglavnom pred ogledalom pokušavaju da vežbom postignu svoj maksimum, i to do krajnjih granica. Koliko je fantastično videti nekoga da izvede deset pirueta koje su u potpunosti dobro postavljene i kontrolisane! Zašto smo uvek zadivljeni kada vidimo atletičare ili akrobate dok izvode svoju tačku? To je zbog tela, a telo je nešto što nas sve povezuje. Pokušajte da izvedete dve piruete u dnevnoj sobi, pa ćete odmah uvideti koliko je to teško. A taj isti plesač će i sledećeg dana pokušavati da dostigne svojih 11 pirueta. Ova knjiga na jednostavan način objašnjava fenomen tela.

Erik Sorensen
asistent koreografa baleta u Mulen Ružu, profesor plesa

Deo knjige Aleksandra Josipovića, koji se odnosi na muzičku formu, u malo reči sažima razvoj ritma kako sa istorijskog, tako i sa filozofskog stanovišta. Vrlo jednostavni tehnički opisi omogućavaju čitaocu – bio on amater ili profesionalac – da stekne sveobuhvatnu sliku o bogatstvu ritmičkih struktura, pomažući mu tako da zaista razume neraskidivu vezu između ritma i plesa.

Ghassan Yammine
pijanista i kompozitor, direktor i upravnik Muzičke škole Ghassan Yammine ”Le réseau des arts“ u Libanu, član Upravnog odbora FFEM (Saveza muzičkih institucija u Francuskoj) i član AEC (Evropskog udruženja konzervatorijuma)

Pokretom definisan prostor, apstraktno nešto oteto od ništavila, koji definiše čoveka kao takvog, njegovu permanentnu teskobu i upitanost nad sopstvenim postojanjem, tera ga da kontroliše deo mikrouniverzuma koji sobom definiše sa uvek prisutnom nadom da se taj njegov napor može preneti na širi kontekst.
Upravo u ovom delu Aleksandra Josipovića nalazimo ona mesta gde se konkretno dotiče apstraktnog, pokušaj da se promišljanjem iznedrenim kroz praksu ova granica učini difuznom. Težak zadatak, ali dobro obavljen.

Ashok Murty
arhitekta

Odnos između plesa i života autor stilom i pristupom teoriji i praksi naglašava kao značajan uslov rada na sebi i sa drugima. Takav odnos provlači se kroz sve o čemu piše, jer bez adekvatnog rada na sebi nema ni postignuća koje ispunjava, inspiriše i nosi nas u procesu stvaranja i oblikovanja pokreta, sveta i života.

Zorica Bošković
psiholog