Espirando

Čitajući prethodni roman, „Mrtvo polje”, moglo se naslutiti da je smrt ono što okupira svu književnu pažnju Srđana Srdića. Ko je ovog autora pratio i pre izlaska romana, zna da je Srdić još u periodici objavljivao neke od pripovedaka koje će se kasnije naći u zbirci „Espirando”. I da i one, progovorivši o još po nečemu, zapravo pre svega govore o smrti. Ili „utrnuću” kako sugeriše Srdić naslovom koji u rečniku muzikologije označava zamiranje, izdisanje tona, da bi podnaslov zbirke, „pesme na smrt”, otkrio pravi smisao samog naslova.
Smrt kao motiv, nepresušno je izvorište i ishodište mnogih književnih i umetničkih dela, i Srdić ju je odabrao kao poziciju iz koje se mnogo može reći. To što se smrt prikazuje u različitim pojavnim oblicima u ovim pripovetkama, kao samoubistvo ili kao ubistvo, smrt deteta, smrt usled bolesti ili starosti, kao posledica tuge, nesvesna smrt… jedan je od mogućih načina da se tema sagleda iz različitih uglova. Ali kada se postave pitanja: postoji li ograničen ili beskonačan broj načina na koji se umire, da li je smrt jedna ili se razlikuje i kuda vode priče o smrti, postaje jasno da Srdić samo delimično želi da govori o tim pitanjima. Jer, o smrti se može govoriti na beskonačno mnogo načina. I Srdić bira da o njoj govori kroz intertekstualnost stvarajući veoma suptilne veze sa Bernhardom, Džojsom, Foknerom, Beketom, Manom, antičkom tragedijom... Ova lista nije konačna, već je samo napomena da se u Srdićevim pričama mora tragati za vezama i asocijacijama i da niti jedna priča nije napisana ex nihilo.
Zbirka u celini ima nešto od daha Džojsovih „Dablinaca”, a „Mrtvi” kao najupečatljivije remek-delo ove zbirke, posredstvom „Espiranda” kao da dobija sasvim nove odjeke. U senci smrti sve poprima obrise beznađa, a mali ljudi životare svoje besmislene egzistencije u prljavštini, zagađenosti, isparenjima licemerja i vulgarnosti svake vrste. Kao da se i na Srdića odnose Kišove reči: „Svi smo mi moderni izašli ne iz Džojsovog šinjela, nego iz Džojsovog košmara, iz Džojsovog veličanstvenog poraza.” Za Srdića nema većeg poraza od života u senci smrti. Od saznanja da je život čekaonica smrti.
Međutim, nije Srdić nimalo naivan pripovedač, a da ne bi znao kako nije dovoljno samo odabrati temu. Još je u „Mrtvom polju” bio prepoznat kao pisac kome su intertekstualnost, eksperiment, istraživanje forme i rad na stilu važni barem onoliko koliko i sama tema.
Svaka od devet priča „Espiranda” ispričana je drugačijim jezikom, skrupulozno vodeći računa o tome da se jezički izrazi ne ponavljaju: ispovesti, rašomonijada, glasovi podsvesti, višestruki naratori, fragmentarna zidanica, arhetipske strukture, pažljivo su odabirani narativni modeli u okviru kojih će se ostvarivati pripovesti. Tako da, pored upečatljive analize smrti kao univerzalnog pitanja koje je do sada u srpskoj literaturi retko obrađivano sa toliko snage, u najvažnije odlike Srdićeve proze spada složena struktura gde se diskursi naracije mogu potencijalno neograničeno menjati i prilagođavati svakoj pojedinačnoj prozivci teksta, a veština i ubedljivost sa kojom je Srdić nastupio u do sada samo dve objavljene knjige, ukazuje da pred sobom imamo ozbiljnog, već formiranog autora.

Jasmina Vrbavac

Espirando je stvarno veličanstvena knjiga. Od zastrašujuće banalnosti “Komaraca” do radosne tragike “Slow Diversa”, ove priče drže za utrobu i ne popuštaju. Udahnite duboko na početku knjige i kada se zajedno sa Milicom otisnete sa ostrva na kopno, posle potpunog ljubavnog iskustva, izdahnite. Siguran sam da nakon tog daha više nećete biti isti

Dilema roman ili priče pred kojom se nalaze autori nije lažna, makar u onom smislu u kojem se izdavačima i čitalačkoj publici neuporedivo više mili duža forma. Paradoks u kojem se u hroničnom nedostatku vremena bira štivo za čitanje koje će čitaocu oduzeti neupredivo više, doveo je do znatno manje produkcije pripovedaka u čitavom svetu i naravno do povećane, da ne kažem hiperprodukcije romana i, samim tim, do razvodnjavanja i opadanja kvaliteta tekstova. Možda su zbog toga zbirke pripovedaka, uopšte gledano, na višem nivou. Naime, retko koji izdavač će kao prvu knjigu nekog autora birati zbirku pripovedaka, što znači da su autori kojima su zbirke objavljene već mahom formirani pisci. S druge strane, pisci se ne usuđuju da se bave pripovetkom ukoliko nisu potpuno sigurni u sebe iz prostog straha da ih čitaoci ne zanemare. Ova situacija je, dakle, kreirala jedan prirodni filter za pripovetku, tako da je ono što stiže pred čitaoce mahom doseglo određeni kvalitet koji će, nadam se, i publika umeti da ceni.
U sličnoj situaciji našao se i jedan od najtalentovanijih mlađih autra na prostorima bivše Jugoslavije koji pišu na bhsc jezicima. Posle uspeha romana Mrtvo polje iz prošle godine, Srđanu Srdiću se pružila prilika da se zbirkom Espirando predstavi i kao autor kraće forme. Odmah da naglasim da nije razočarao, štaviše. U najmanju ruku održao je izuzetno visok nivo književnog umeća kao i u romanu-prvencu, a čini se da je u nekim od pripovedaka otišao i za korak dalje. Najpre je pokazao da se odlično snalazi i u kratkoj formi koja zahteva određena zanatska, gotovo tehnička, znanja i trikove, ali je u pojedinim pričama uspeo ono što lično smatram najvećom vrlinom dobrog pripovedača: da dekonstruiše formu, da je rastavi na delove, da je ponovo spoji i sa istim elementima dobije nešto sasvim novo i drugačije. Pokazao je, zatim, da je ovladao različitim obrascima pripovedanja, da je njegov intertekstualni zamah gotovo neviđen u savremenoj prozi, da ume da se igra, da ume da bude ozbiljan i da ume, što je možda najfascinantnije od svega, da prikaže, odnosno jezikom dočara autentične i duboke emocije. Ako je Mrtvo polje bilo jedan izuzetan eksperiment, dokaz sopstvene autorske potencije i smelosti, onda je Espirando ona knjiga koja će Srdića zauvek zakucati za najviše tačke srbijanske proze. Ona je svedočanstvo moćnog i autentičnog pripovednog glasa koji (oprostite na metafori) ume da grmi i da šapuće, da urla i uspavljuje. Konačno, ono što je najvažnije za mladog pisca, ova knjiga dokazuje da Srdić zna kuda ide.
Već sama arhitektonika zbirke koju čini devet pripovedaka govori da je autor tačno znao šta radi. Ne samo što priče nose određenu tematsku sličnost uokvirenu naslovom, nego se one na neki način prelivaju jedna u drugu, tako da se gotovo može govoriti o labavoj romanesknoj strukturi. Zajednička tema svih pripovedaka je smrt i njena blizina. One na neki način, stojeći u kontrapunktu sa naslovom, predstavljaju onaj poslednji udah, trenutak u kojem smo još živi, a zatim nastupa konačni kraj. Drugim rečima, radi se o pričama sa granice između života i smrti ili o pričama kojima je tema granično, libidinalno iskustvo.
Srdić u skladu sa temom koristi odgovarajuće literarne uzore čije je ishodište većinom u visokom modernizmu. Iako su Tomas Man i Vilijem Fokner, čija se priča Ruža za Emiliju direktno parafrazira, gotovo pastišira, neskrivena literarna inspiracija, ipak je duhovni otac Espiranda Samjuel Beket. Dah irskog pisca oseća se gotovo iza svake priče, bila ona napisana direktno pod uticajem njegove proze poput priče “Igra na nesreću” ili ne. Možda se najviše Beket iščitava u portretima likova koji su poput njegovih Malonea, Vladimira, Estragona i Moloa uvek u potpunom, rekao bih (nad)tragičkom, sukobu sa svetom. Oni su stigli do stadijuma zgađenosti nad životom. U tom smislu ono u čemu se pokazuje veština Srdićevog pripovedanja i što ga izdvaja iz grupe mlađih pripovedača, jeste činjenica da je strogošću i koncentracijom u jezičkom izrazu, koji se približava poetskom, uspeo da predstavi upravo to granično stanje u kojem se likovi nalaze, a koje je samo veoma blizu onoga što je neiskazivo. Takvi su protagonisti u pripovetkama “Povodom smrti najboljeg među nama”, “Medicine”, “Noćnik”, “Zozobra”, a takva je delom i protagonistkinja pripovetke “Slow Divers”, pa čak i neki od likova u “Komarcima”.
Mračna je slika ljudske svesti u jednako neprijateljskom okruženju čija se mržnja i zavist najbolje osećaju u onom bezličnom “mi” koje Srdić vešto preuzima od Foknera. Možda je upravo pripovetka “Ruža za Emiliju” srž zbirke, bez obzira na to što ova priča najviše odudara od dominantne atmosfere. Ispričana iz netipične perspektive, ova priča u obrnutom ogledalu daje uvid u psihu svih ostalih junaka Espiranda. Ona veoma upečatljivo objašnjava prirodu sukoba koji pojedinac može imati sa svetom, čak i kada je on obična ništarija, poput likova iz “Komaraca” ili “Povodom smrti...” Svaki put kada se “ja” sukobi sa “mi”, taj sukob biva poguban po jastvo i ovo je tačka u kojoj se otkriva suštinska tragičnost sveta, makar onako kako ga vide junaci Srdićevih pripovesti.
Kao što je i u Mrtvom polju postojala prilika za iskupljenje koja je unapred već izgubljena, tako i u Espirandu postoje dve priče koje su, bez obzira na poznati rezultat, naznačile mogućnost drugačijeg i boljeg: “Medicine” i “Slow Divers”. Obe priče su ekstremno ljubavne, pri čemu atribut “ekstremno” opisuje i neverovatnu snagu emocija i izvanrednu situaciju u kojoj se ljubav dešava, ali i objekte žudnje. Jedna je romansa između momka i umiruće devojke, a drugi je lezbijska veza između dve žene, začinjena atmosferom antičkih bahanalija. Jasno je već iz narativne situacije kako će se romanse završiti, ali je vrhunska nežnost koju Srdić uspeva da dočara jedna od stvari koja se zaista retko viđa u novijoj prozi. Drugim rečima, ma koliko kratkotrajni oni bili, ma koliko pad iz milosti koji neminovno sledi bio strašan i užasan, trenuci blaženstva su ono što vredi i što daje smisao životu. I kao kod Bataja, spajajući Eros i Tanatos, Srdić neupitno stoji na strani prvog kao mogućnosti izbavljenja iz sumornosti svakodnevice.
Espirando je stvarno veličanstvena knjiga. Od zastrašujuće banalnosti “Komaraca” do radosne tragike “Slow Diversa”, ove priče drže za utrobu i ne popuštaju. Udahnite duboko na početku knjige i kada se zajedno sa Milicom otisnete sa ostrva na kopno, posle potpunog ljubavnog iskustva, izdahnite. Siguran sam da nakon tog daha više nećete biti isti.

Vladimir Arsenić

Srđan Srdić, rođen u Kikindi 1977, diplomirao je u Beogradu na katedri za opštu književnost i teoriju književnosti, na kojoj kasnije završio i master studije. Trenutno na doktorskim studijama na istom fakultetu. Urednik međunarodnog festivala kratke priče KIKINDA SHORT. Do sada se bavio kraćim proznim oblicima. Objavljivao u „Zarezu“, „Quorumu“, „Knjigomatu“, „Poljima“, „Povelji“, „Severnom bunkeru“, „Plastelinu“, „Litkonu“… 2007. godine dobio prvu nagradu na konkursu zrenjaninskog časopisa „Ulaznica“, u delu koji se odnosio na prozu. 2009. godine dobio nagradu „Laza Lazarević“ za najbolju neobjavljenu srpsku pripovetku. Od decembra 2009. godine autor izdavačke kuće „Stubovi kulture“, koja 2010 objavljuje njegov prvi roman „Mrtvo polje“.