Bruno Šulc - časopis Gradac 148-149

Bruno Šulc se danas smatra za jednog od najvećih poljskih pisaca između dva rata, a tragična smrt u jevrejskom getu načinila je od njega ikonu Srednje Evrope. Veliki deo Šulcovog proznog opusa preveden je i objavljen na srpskom još 1961. godine i nedavno (2001) dopunjen tekstovima iz periodike. U ovom broju se od Šulcovih tekstova našlo svega nekoliko dosad neprevedenih recenzija. Oni se, doduše, mogu smatrati njegovim autopoetičkim tekstovima, s obzirom da je Šulc u nekim književnim savremenicima prepoznavao srodnike, pa je pišući o njima zapravo pisao o sebi. Mnogi od njih su mu bili i lični prijatelji – Vitold Gombrovič, Zofja Nalkovska, Tadeuš Breza, na primer. U tim tekstovima prepoznaje se Šulcov sintaksički zamršen stil, sinonimičan, inače u pripovetkama gusto nanizan metaforama, koji je izazov za svakog prevodioca. Od ukupno 160 danas poznatih Šulcovih pisama, ovde je samo manji izbor iz njegove javne i privatne prepiske, koji hronološkim rasporedom čini svojevrsni epistolarni dnevnik autora, a za poslednje godine života – pošto je većina pisama izgubljena – izbor je upotpunjen fragmentima iz pisama koja su drugi upućivali njemu. Veći deo ove sveske čine prevodi nekih najznačajnijih književno-istorijskih interpretativnih radova koji se sa različitih aspekata bave analizom Šulcovog književnog i likovnog dela. Ogroman broj takvih tekstova, koji se neprestano uvećava, sveden je na nekoliko danas najznačajnijih imena u šulcologiji: Ficovski, Jažembski, Panas, Bolecki. Posebna dragocenost su malobrojne sačuvane fotografije autora i njegovih prijatelja, razglednice Drohobiča iz vremena kada je u ovom, danas ukrajinskom gradiću, Bruno Šulc živeo i stvarao, a njegov veliki likovni talenat predstavljen je reprodukcijama grafika i crteža – počev od ranih grotesknih vizija, preko autoportreta i porteta, pa sve do ilustracija za sopstvena književna dela.