Peta žena

Ovo je izvrsna detektivska intriga, baš kao što nas je Mankel ranijim delima navikao, ali i dokaz njegovog napretka kao pisca u čisto zanatskom pogledu

Zoran Janković

U svetom izatkanom od uzročno-posledičnih veza i često pokretanom lančanim reakcijama ne čudi što je golem uspeh, tačnije fenomen bez daljnjeg, Lašonove trilogije Milenijum ponovo skrenuo pažnju i na još neke valjane autore detektivske i kriminalističke proze koji nam pristižu iz Skandinavije. Tako smo kroz tri avanture njegovog junaka Harija Hulea upoznali Jua Nesbea, a u ponudi je i Hening Mankel sa svojom serijom slučajeva detektiva Valandera.
Poput Nesbea, i Mankel se kretao u svetu profesionalne književnoasti podosta pre Lašona. Ovo valja navesti čisto hronologije radi, budući da su poređenja sa ipak popularnijim Lašanom jednostavno neizbežna. A valja i napomenuti da dosta toga uočljivog i značajnog čini tri pomenuta autora dovoljno lako razaznatljivim; Nezbe tako pokazuje sklonost prema otvorenijoj društvenoj kritici, u Lašonovoj prozi su uočljivi tragove fascinacije filmskim medijem, a ta se očaranost odražava i na lakoću njegovog rukopisa, što je, uostalom, i jedan od ključnih magneta za milione čitalaca širom planete.
Hening Mankel, pak, kanda u skladu sa svojim temperamentom, ali i krštenicom (reč je o autoru rođenom 1948. godine), nudi prozu smirenijeg tona i nešto nižeg intenziteta. To svakako nije osnov za pokudu; naprotiv, opšti ton njegovih detektivskih misterija sasvim je u skladu sa često morbidnim ubistvima sa kojima detektiv Valander mora da se izbori, ali je takođe u saglasju sa predočenom naravi glavnog junaka. Kod Mankelovog Valandera nema zavodljivog cinizma ili brzopoteznog šarma junaka Nesbeove i Lašonove proze – nasuprot njima Valander je usresređen, tronut i blago rezigniran, kontemplacijama i strahovima od smrti i starosti sklon policijski inspektor. A tome treba pridodati i Valanderovu slabost ka romantičnom doživljaju sveta, odnosno životu u paru sa voljenom osobom.
Zahvaljujući pokojnoj Narodnoj knjizi do nas su došle njegove misterije Psi iz Rige, Čovek koji se smejao, Ubice bez lica i Bela lavica, a sada nam je beogradska Čarobna knjiga ponudila još dva naslova iz ovog serijala – Pogrešan trag i Peta žena. Peta žena (u prevodu Danijele Babić i Dorijana Hajdua) osim kao istinski uzbudljivo detektivsko štivo, može lako da posluži i kao slikovito svedočanstvo o evidentnoj evoluciji jednog literaranog dara. Naime, premda se i njegova prva dela bez mnogo premišljanja mogu pohvaliti i mada je teško osporiti njegov pripovedački talenat i na tom, ranijem uzorku, Peta žena prikazuje Mankela kao sasvim zrelog pisca žanrovske literature višeg ranga i kao autora koji je uspešno i dosta lagodno i diskretno prebrodio izvesne manjkavosti iz prve stvaralačke faze.
Peta žena nam donosi još jedan glavolomni i složen slučaj ubistva, ovog puta Valander nastoji da zaustavi ubicu koji uz dosta sadizma i začudnim, reklo bi se, i ritualnom metodama dalekih predela ubija na prvi pogled međusobno nepovezane muškarce (kao prvi strada penzionisani prodavac automobila, inače, strastveni pesnik koji se nadahnjivao isključivo pticama sa švedskog tla, druga žrtva je cvećar opsednut lepotom egzotičnih podvrsta orhideja...). Mankel ovde staloženije vodi radnju, smirenije uvodi nove likove, veštije postiže ravnotežu između stranica koje se tiču same istrage i onih na kojima pratimo Valanderov privatni život, a primetno je da ovde dosta ređe poseže za saopštavanjem onoga što se desilo kroz puki dijalog i ne baš inspiranu, niti iole zahtevnu tehniku prepričavanja.
Tako da, kada se podvuče crta, među koricama Pete žene dobijamo još jednu sočnu i maštovitu intrigu u krajnje zadovoljavajućem jezičko-stilsko-zanatskom pakovanju. Potencijal Mankelove proze je prepoznao i gotovo nepogrešivi BBC, otud nakon čitanja ove proze, orni i odvažni mogu da uživaju i u serijalu filmova Wallander u kom je naslovnog junaka izvanredno otelotvorio Kenneth Bragnah. Neki bi to prosto poetic justiceom nazvali.

Izdavačka kuća „Čarobna knjiga" objavila je još jedan roman o inspektoru Valanderu švedskog autora Heninga Mankela – „Peta žena“
Šesti roman u seriji „Misterije inspektora Valandera" je priča o sadističkom serijskom ubici koji napada bogate udovce, počevši sa penzionisanim trgovcem automobila - ljubiteljem ptica koji piše poeziju i čije je telo pronađeno nakon što su ga delimično pojele vrane.

Na meti ubice potom je vlasnik cvećare, koga je mučio glađu i zadavio u šumu.

Inspektor Kurt Valander ubrzo otkriva da su žene obe žrtve misteriozno nestale pre nekoliko godina i kada se treća žrtva pojavi udavljen u jezeru, on kreće u potragu za osvetnikom koji bi mogao da bude ženskog pola.

Kao crvena nit, kroz ovu kao i kroz druge knjige serije provlači se i pitanje „šta je pošlo naopako u švedskom društvu".

Dobri zapleti i uverljivi likovi čine i ovaj roman uzbudljivim štivom za ljubitelje trilera.

Krimi romani o inspektoru Valanderu prodati su u više od 25 miliona primeraka i prevedeni su na preko 40 jezika.
Prema ovim romanima snimljeni su TV filmovi u Švedskoj kao i Bi-Bi-Sijeva serija „Valander", gde glavnu ulogu tumači Kenet Brana.

Mankel je, osim krimi romana, autor knjiga za decu, levičar, aktivista i dramaturg, ali je napoznatiji po romanima o inspektoru Valanderu - osobenjaku sa lošom frizurom, malo bliskih prijatelja, ljubitelju dobre kapljice i brze hrane, koji ponekad ima problema sa kontrolisanjem besa i često lično doživljava slučajeve na kojima radi.