O Bodleru i Lotreamonu

Iza Marićevog esejističkog diskursa koji teži objektivnosti naslućuje se i lični stav, izvesna rezerva prema hermetičnosti i nekomunikativnosti poetskog iskaza, koja ishodi iz simbolističke poetike. Zato mu je od svih preteča moderne poezije najbliži Bodler, što je i u duhu tradicionalne srpske pesničke i književnokritičke misli, koja je od početka ovoga pesnika prihvatala i kojoj su dugo ostale strane težnje koje najavljuju avangardu. Marić te težnje shvata, ali je više sklon, ako se tako može reći, umerenijem modernizmu koji Remboovim „mutnim“ iskazima i simbolističkoj hermetičnosti uopšte pretpostavlja jasnoću Šarla Bodlera, koga je, kao i Remboa i Malarmea, čitao u mladosti i kojim se oduševljavao.
U [Lotreamonovim] Maldororovim pevanjima [zaključuje Marić] jedinstveno je to što su ona „mešavina silovite spontanosti iskaza, izraza moćne podsvesti koja probija sve cenzure, neka vrsta art brut, sirove umetnosti, kako je definiše Dibife, umetnosti van kulture, pre i van svake škole i tradicije, umetnosti alijenisanih“ i „skoro školske vežbe, knjiške parodije literarnih uzora“, što je „paroksizam literature i, u isto vreme, njeno radikalno rušenje“, i, kao takva, „krik trijumfa nad ruševinama“, „uzor moderne“.(Jelena Novaković)