Crna - istorija jedne boje

Dugo je na Zapadu crna imala status boje sa karakterom i bila osnovni stub u čitavom sistemu boja. Ali njena sudbina se promenila početkom modernog doba: pronalazak štamparstva, širenje graviranih slika i protestantska reformacija dodelili su crnoj, kao i beloj, posebnu ulogu. Kada je nekoliko decenija kasnije Isak Njutn otkrio spektar, uveo je novi poredak boja u kome od tada neće više biti mesta za belu ili crnu: skoro tri stoleća crna i bela posmatrane su i doživljavane kao „neboje“. Ipak, tokom XX stoleća najpre u umetnosti, zatim u društvu, na kraju i u nauci, crnoj je postepeno vraćen status autentične boje. Knjiga Mišela Pasturoa posvećena je toj dugoj istoriji crne u evropskim društvima; naglašavajući više društvene nego umetničke aspekte crne boje, govori šta je univerzum boja možda značio različitim društvima koja su prethodila našem, uzimajući u obzir sve komponente tog univerzuma: leksiku i fenomene imenovanja, hemiju pigmenta i koloranata, tehnike slikanja i bojenja, sisteme kostima i kodova koji ih podvlače, mesto boje u svakodnevnom životu i materijalnoj kulturi, pravila koja je postavila vlast, moralne standarde crkve, naučne spekulacije, dela umetnika. Posebna pažnja posvećena je ambivalentnoj simbolici crne, njenom dobrom (plodnost, smernost, dostojanstvo, autoritet) kao i lošem značenju (tuga, patnja, greh, pakao, smrt). Budući da nije moguće posmatrati jednu boju samu za sebe, ova kulturna istorija crne takođe je, delimično, istorija bele (s kojom crna nije uvek bila povezivana), sive, smeđe, ljubičaste i plave boje.