Voda iz kamena

Sumnjiv sa stanovišta teologije jevanđelja, roman „Voda iz kamena“, ništa manje, sumnjiv je i sa literarnog stanovišta. Drama verovanja u apsurd, što je suština hrišćanstva, u ovom romanu svodi se na melodramu svedočenja o čudu. Ova, u biti paganska, simplifikacija, međutim, nije ništa u poređenju sa paganskom demonizacijom lika Bogorodice
Od dana Pokrova presvete Bogorodice do Božića, dakle za manje od tri meseca, objavljeno je osam izdanja romana Ljiljane Habjanović-Đurović „Voda iz kamena“ (Globosino, 2009), u ukupnom tiražu od 24000 primeraka.
Ovakav uspeh kod čitalaca, sve i da se udruže, ne mogu da postignu drugi srpski pisci trivijalne proze, ideološki i knjiški tako različiti kao što su, na primer, Marko Vidojković i Mirjana Bobić-Mojsilović.
Proza Ljiljane Habjanović-Đurović jeste banalna, ali je drukčija od banalnosti proze pomenutih takođe popularnih pisaca. Njena osnovna odlika je da se nudi kao nešto od onoga sveta, a bit joj je banalno shvatanje onostranosti. Zapravo, ona predstavlja ekstenziju klerikalizacije društva, s čijim je zamahom istovremena.
Roman „Voda iz kamena“ hronika je izgradnje crkve Pokrov presvete Bogorodice u selu Đunisu. Pošto je, neposredno po podizanju, crkva-brvnara nasilno srušena početkom prošlog veka, crkva u današnjem obliku podignuta je 1934. na istom onom mestu na kojem je, po sopstvenom svedočenju, četrnaestogodišnja Milojka Jocić 1898. ugledala Bogorodicu i s njom tu prvi put razgovarala.
„Voda iz kamena“ pripoveda o tegobnoj borbi Milojke za ostvarenje amaneta, kako je tvrdila, Majke božje – da sagradi crkvu. Njen glavni protivnik je otac Danilo, iguman obližnjeg manastira Sveti Roman. Milojkina kazivanja i planove on smatra sujeverjem i svetogrđem.
Oca Danila i njegove podržavaoce Habjanovićeva predstavlja kao ljude spremne na raznorazna nepočinstva. Danilo ne samo što zabranjuje da se vernici okupljaju na mestu gde je devojčica navodno razgovarala s Devom Marijom, i ne samo što ruši crkvu-brvnaru, nego, uz pomoć opštinske vlasti, Milojku otprema u zatvor, gde je mučena kako bi porekla ono što tvrdi.
S druge strane nalazi se nekoliko svetlih likova, među kojima se ističu otac Sava i iskušenik Danilo, koji od samog početka veruju devojčici. Njihova vera bez ličnog osvedočenja u čudo, na kojoj se mogao graditi zaplet romana kao što su se gradili i događaji, nije, međutim, bila dovoljna autorki. Ona u roman uvodi dodatna čuda i brojne svedoke.
Milojkinog dedu Maksima, koji joj najpre nije verovao, umalo ne sagori oganj iz zemlje. Starac Radojko, pošto se umije vodom iz izvora za koji je Bogorodica rekla devojčici da će odsad lečiti sve bolesti, prestaje da muca. Iskušenik Dimitrije čuje Milojku da govori na izvrsnom crkvenoslovenskom, iako taj jezik nikada nije učila; opasni psi na Milojku ne kidišu. Jedan oduzeti starac, na samrti, kad ga sinovi poškrope vodom iz kamena, skoči na noge lagane i poviče: „O, ljudi, mene više ništa ne boli!“. U nedostatku šibica, dvema se ženama sveće upale same od sebe...
Opisivanje čuda kao realnosti pokušaj je da se kod čitalaca stvori utisak ličnog doživljaja čuda. Međutim, čudo je uvek samo predanje o čudu, čak i kad je neuporedivo bolje opisano nego u „Vodi iz kamena“.
Drama verovanja u apsurd, što je suština hrišćanstva, u ovom romanu svodi se na melodramu svedočenja o čudu. Ova, u biti paganska, simplifikacija, nije, međutim, ništa u poređenju s paganskom demonizacijom lika Bogorodice.
Za autorku romana nije dovoljno da svi oni koji su učestvovali u rušenju crkve-brvnare i u hapšenju i mučenju Milojke promene svoja uverenja ili izgube moć da određuju dalji tok stvari, nego je potrebno da im se Bogorodica osveti strašnim kaznama, tako što će i nevine mučiti i ubijati. Evo primera.
Iguman Dimitrije nastradao je u padu s kočije te je sada samo „tovar smrdljivog mesa“, „gadno ga je i gledati“. Sin načelnika Mladena Radovan poludi, nedugo zatim i umre. Ali, to nije dovoljna patnja načelniku i načelnikovici, oni ostaju i bez sinovljevog sina, unučeta upalog u bunar. Ljupčetu Blenti, koji je razvaljivao crkvu-brvnaru a njenu građu potom upotrebio za kokošinjac, najpre umire mlada žena a za njom, u isti mah, i sva tri deteta. Svešteniku Ljubodragu, koji je pomagao igumanu u njegovom naumu, umire najpre ćerka, potom i sin, s njima i njihova majka, trudna popadija, tokom abortusa kod vračare...
Sumnjiv sa stanovišta teologije jevanđelja, roman „Voda iz kamena“, ništa manje, sumnjiv je i sa literarnog stanovišta.
Dat u pripovestima ličnosti – tako što nam se svaka obraća direktno kao nekom svevidećem i sveznajućem, govoreći sve što želi i ne želi, šta je tišti i čemu se nada, svesna svih svojih mana i vrlina kao sama svoj ispovednik – ovaj roman je, zapravo, ilustracija autorkinog ubeđenja u čudo u Đunisu, u stilu sujevernog realizma koji kroz, u biti monološku kažu, sve odnose među likovima manihejski svodi na sukob svetošću ozarenih i tamom osenjenih. „Ja sam dobošar kruševačkog okruga“, prva je rečenica Zdravka dobošara. „Uhapsili su me zbog delatnosti protiv države“, predstavlja nam se učiteljica Radojka. „Ja sam sin Komunističke internacionale! Vojnik revolucije!“, kaže Ljupče Blento. Kakav stil, takvi i likovi!
No, ambicija Ljiljane Habjanović-Đurović ovde nije samo verska. Kroz solilokvije monaha Save, ovaj roman je pokušaj razračunavanja s kritičkim duhom epohe.
„Čini mi se da je sunovrat oglašen u času kada su humanisti pohitali da se vrate u period pre Hrista i da istraže paganski duh“, tvrdi Sava o renesansi. Ipak, „pravoslavni sa Balkana najduže su se sačuvali od bezbožne hule“, kaže. „Tek u ovom veku“, misli se na XIX vek, „duh sumnje prešao je Savu i Drinu, a reč protiv Boga nasrnula na ljude“. Prosveta je, prema uvidima ovog bogoslova, pomračenje uma, a period duhovnog zastoja pod Turcima – period konzervacije božanske misli, što sada, u slobodi i pod uticajem kritičkog duha (koji, dakle, nije autohtono balkansko svojstvo), trne.
Svoj srednjovekovni obračun s naukom i filozofijom, Sava zaoštrava sledećom besedom: „Tri bauka kruže Evropom našeg doba, i sva tri su opaka i pogubna kao jahači apokalipse. To su darvinizam, ničeizam (sic!) i marksizam (...) Ove tri zveri apokalipse (...) razdiru duh i moral. Jer su čovekoubice (...) na tom đubrištu misli i ideja klijaju i rastu magija i okultizam, kao otrovno cveće zla.“
Magija i okultizam ne klijaju na đubrištu mišljenja i ideja, nego na đubrištu nekritičkog duha, kao što na opskurantizmu klija loša literatura.

Zlatko Paković

Rodila sam se 1953. godine u Kruševcu. Potekla sam iz porodice u kojoj su se izmešale srpska, hrvatska i crnogorska krv, susrele različite vere. Živela sam i u Srbiji, i u Hrvatskoj. Zbog toga sam još u detinjstvu shvatila relativnost i neodrživost nacionalnih mitova, uvidela zlo nacionalne i verske mržnje. Imala sam nepunih osam godina kada je moj otac odlučio da započne novi život. Majku i mene odbacio je kao nepotreban teret. Majka je umrla pet godina kasnije. Siromašna, usamljena i nesrećna. Ta smrt me i danas boli, i sve moje knjige o ženskom jadu ustvari su omaž mojoj majci.
Ostala sam s bakom, štićena toplinom i mekotom njene ljubavi. Rasla sam uz priče o njenim pretkinjama. Tim pričama baka me je vaspitavala. I da su one bile drugačije, verovatno bih i ja bila drugačija.
Sa četrnaest godina počela sam da vodim dnevnik. Na prvoj strani zapisala sam misao Romana Rolana: Boriti se, tražiti; ne naći i ne klonuti! Dakle, opredelila sam se za borbu kao način života, za hrabrost kao životni stil, mada u tom trenutku nisam bila baš sasvim svesna šta sam ustvari odabrala. Danas znam. Danas je moj simbol paunovo pero. A paun peva kada je nebo tamno i preteće. Paun peva kada je najteže.
Od svoje sedme godine želela sam da budem pisac. Bila sam veoma usamljena. Moje drugarice i drugovi su izlazili i zabavljali se, a ja sam čitala, pisala i maštala. A onda je došao dan kada sam morala da se suočim sa poraznom stvarnošću. Ja nisam imala roditelje, nisam imala materijalnu sigurnost, i morala sam da se opredelim za neko zanimanje u kojem je lako dobiti posao. Tako sam se našla na Ekonomskom fakultetu. Pokradenih snova. I bez nade.
Kao diplomirani ekonomista radila sam u banci, a zatim u turističkoj agenciji. Tih godina napisala sam i objavila dva romana: Javna ptica i Ana Marija me nije volela.
Krajem 1991. godine uspela sam da promenim posao – postala sam novinar u "Dugi", u to vreme najboljem jugoslovenskom magazinu. Posle dve godine postala sam urednik i član uređivačkog kolegijuma. Pisala sam o kriminalu, zloupotrebama, korupciji, koji su vidno obeleželili privredni i društveni život u Srbiji izolovanoj sankcijama Ujedinjenih nacija. Otkrila sam finansijski skandal decenije u kome se na jednoj strani našao politički i ekonomski establišment, a na drugoj opljačkani narod. Zbog tih tekstova tužili su me funkcioneri iz tri najmoćnije političke partije toga vremena – Miloševićeve, Šešeljeve i Draškovićeve, ali sam na sudu dokazala da sam pisala istinu.
Budući da sam još iz najranijeg detinjstva ponela otpor prema podelama ljudi po veri i naciji, prema zlu verske i nacionalne mržnje, od početka sukoba u nekadašnjoj Jugoslaviji pisala sam protiv rata i nasilja. Protiv onih koji su žrtvovali tuđe živote za ostvarenje svojih ciljeva. Na isti način govorim i u svojim romanima, i publici na književnim skupovima. Zalažem se za mir i toleranciju. I priznajem da sanjam otvoren, multikulturalan svet, u kome će sve različitosti biti slivene u sklad kao boje paunovog pera.
Novinarstvo sam napustila krajem 1995. godine i od tada sam se potpuno posvetila književnom radu. Na ovako ozbiljan i pomalo rizičan korak nikako ne bih smela da se odlučim da nisam imala podršku svoga muža. Od samog početka našeg braka, pa i naše veze uopšte, on je znao da ja nikada neću biti srećna ako ne budem pisac. I da ću biti nezadovoljna i gorka. Da mi ništa neće valjati, da mi ničega neće biti dosta. Da samo pisanje može da ispuni ponor koji zjapi u meni, i u koji bi se sigurno survalo i naše zajedništvo, i sav moj život. Znao je to, a nije me napustio, i to njegovo ostajanje uz mene bila mi je, zapravo, najvažnija podrška. Osim toga, prihvatio je i moguću muku mog neuspeha, kao što danas srećan prihvata teret mog deljenja izmedu porodice i rada. Važno mu je sve što je vezano za moje stvaranje. I ponekad me brani od mene same. Zato što me razume. A ja razumevanje smatram najvišim stepenom ljubavi.
"Oni me vole onako kako meni treba!", kažem kada me pitaju o mome mužu i sinu. Moj sin Aleksandar je roden 1988. godine, i od najranijeg detinjstva je naučio da moju pažnju i vreme deli sa junacima mojih romana. Znam da mu nije lako, i često se osećam krivom pred njim. Ali i pred sobom. Znam da moj sin raste. Da svako doba nosi svoje radosti, a da su meni neke njegove promakle. Da iz dana u dan otimam i sebi i njemu nešto važno i dragoceno, što nikada neću moći da nadoknadim. I slaba mi je uteha što znam da, bez obzira kojim se poslom bavi, nijedna majka nije kraj svoga deteta uvek kada to treba i njoj i njemu.
Ipak, moj sin i ja nekako uspevamo da ostanemo veoma bliski. Svakodnevno ukrademo neki samo naš sat za razgovor. Najčešće je to uveče, kada on već legne. Ja sedim pored njega na krevetu, a on mi priča o svemu važnom što mu se desilo toga dana, ili mi poverava svoje tajne i snove.
U svom književnom radu osećam podršku svojih anđela čuvara i svetitelja. Kao devojčica bila sam uvereni ateista. I dugo je vremena prošlo dok nisam postala sigurna i mirna vernica. Odavno već živim s osećanjem da ono što je neuobičajeno nije i nemoguće. Duboko verujem da mi, ljudska bića, nismo sami na svetu. Ponekad osećam živo prisustvo onih koji mole Boga za nas, i živo prisustvo Boga samog. Na promocijama svojih knjiga često kažem i ovo: "Sve velike ideje koje su tokom istorije ljudska srca grejale nadom pokazale su se kao iluzija. Bog nas jedini nije izneverio. Tu je. I čeka da mu se vratimo." Ja verujem u Boga. Verujem u pravednost Božju, u smisao i smislenost čovekovog postojanja. I nastojim da u svakom trenutku svoga života živim poštujući deset Božjih zapovesti.