Rubaije

Omer Hajjam bio je čuveni astronom, fizičar i matematičar. Takođe je, vladao tradicionalnim granama islamske filozofije i mogao je s jednakim autoritetom da govori o kur"anskoj egzegezi, kao i o delima velikih pesnika i mislilaca. U vreme kada je Evropom vladala duboka tama na polju filozofije i umetnosti, Hajjamove rubaije predstavljaju izraz neverovatnog slobodoumlja, kao i nadmoćne ironije prema shvatanjima sredine koja ga je okruživala. Svoj agnosticizam i bunt protiv svakog čoveku nametnutog poretka, gde nije prezao da s humorom i parodijom govori i o samom tvorcu sveta, Hajjam je uspeo da transponuje u poetsku formu najviše vrednosti.
U persijskoj poeziji rubaija je jedna od najkarakterističnijih i najomiljenijih pesničkih formi i u Persiji skoro da nije bilo pesnika koji se nije ogledao u njihovom stvaranju.
Rubaija (katren) je pesma od četiri stiha, u kojoj se, po pravilu, rimuju prvi, drugi i četvrti stih, dok treći obično nema zajedničku rimu. Rubaija izražava epigramatičnom kratkoćom jednu misao i to većinom tako da četvrti stih „udara zaključni akord” i često predstavlja neočekivani obrt. U toj vrsti pesme pesnik najčešće izleva oko što oseća prema prirodi, Bogu i veri, nauci, ljubavi, čoveku i svetu.
Svaka je rubaija pesma za sebe. Katkada dve rubaije mogu biti sadržinski povezane, iako svaka mora da predstavlja jednu celinu po obliku i sadržaju. Budući pogodne za izražavanje suštinskih misli u formi tako kratke pesme, rubaije su veoma bliske grčkom epigramu.
Mada je njegovo književno stvaralaštvo bilo poznato Evropi još na početku 19. veka, pravo interesovanje za poeziju Omera Hajjama u svetu javilo se posle objavljivanja slobodnog prepeva engleskog pesnika Edvarda Ficdžeralda 1859. godine.