Moralni poremećaj

>„Jutro je. Zasad, noć je prošla. Vreme je za loše vesti. Loše vesti zamišljam kao ogromnu pticu, s krilima vrane i likom moje učiteljice iz četvrtog razreda, s retkom kosom skupljenom u punđu, kvarnim zubima, izboranim i namrštenim licem, stisnutim ustima i svim što ide uz to, kako leti svetom pod okriljem tame, radujući se što donosi zle novosti, noseći korpu pokvarenih jaja i dobro znajući - dok se sunce rađa - gde treba da ih baci. Na primer, na mene“.
Navedeni pasus otvara zbirku priča Moralni poremećaj Margaret Atvud - svetski priznate kanadske književnice, pesnikinje, kritičarke, feministkinje, političke i ekološke aktivistkinje, čije knjige odlikuje vrcavi ali pitki pripovedni stil koji može biti kapacitet za Lagunin bestseler, ali i dubina uvida i slojevitost koju imaju najveći pisci. Nešto od obe karakteristike prisutno je i u gorenavedenom pasusu, u kom se kroz blagu ironiju i jednostavno, efektno pripovedanje, podupire fantastično maštovita slika kojom autorka vizualizuje svoj doživljaj primanja loših vesti. Razmišljanje u slikama ostaje jedna od glavnih odlika zbirke Moralni poremećaj, koju je na srpski uspešno prevela Aleksandra Čabraja.
Jedanaest priča koje čine ovu zbirku povezuje ista ženska osoba predstavljena u raznim životnim dobima: na početku je stara žena, potom devojčica, pa devojka, mlada žena i majka, dok se krug ne zatvori i stigne do polazne tačke - starosti. Uprkos toj tematskoj srodnosti i likovima koji se ponavljaju, pripovetke ne srastaju u roman već zadržavaju relativnu ili potpunu samostalnost, provocirajući čitaočevu potrebu da razlomljene epizode poveže u celinu. Autorka se dugo zadržava na određenim prelomnim momentima, ulazi duboko u prirodu odnosa između roditelja i dece, sestara, supružnika, ljubavnika, ali pri tom neprestano varira stepen distance prema likovima, sugerišući da to što upoznajemo nekoga u određenoj situaciji i dalje ne znači da ga zaista poznajemo. Čak i kada smo veoma stari, ni tad ne znamo šta još leži pred nama, zaključuje junakinja.
Zavirivši u životnu priču Margaret Atvud, u zbirci otkrivamo obilje autobiografskih motiva, kao što je detinjstvo provedeno u šumama severnog Kvebeka, u kojima je njen otac entomolog proučavao insekte. Uspomene na taj period zabeležene su u jednoj od najboljih priča, Umetnost kuvanja i serviranja, u kojoj jedanaestogodišnja junakinja opsesivno štrika odeću za svog budućeg brata ili sestru, kako bi umanjila sopstveni strah od majčine preobražavajuće trudnoće. Tezu da su kanadska književnost, pa i kanadski identitet, presudno obeleženi borbom sa prirodom, Margaret Atvud svojevremeno je iznela u knjizi Opstanak: Tematski vodič kroz kanadsku književnost, a isti motiv odzvanja u još jednoj izuzetnoj priči - Fijasko na Labradoru, u kojoj se gubljenje borbe sa prirodom na jednoj tragičnoj ekspediciji na Arktik početkom dvadesetog veka, odvija uporedo sa očevim gubljenjem veze sa realnošću usled moždanog udara.
Kada je reč o odnosu prema feminizmu, zbirka Moralni poremećaj veoma suptilno razvija ovu temu, ne nudeći nikakve gotove obrasce ili uputstva za ponašanje. Junakinje Margaret Atvud mahom su buntovnog karaktera, ali i kontemplativnog, introvertnog, pomalo ekscentričnog. One često ispituju nametnute modele ponašanja, zadržavajući ipak u tom odnosu jednu dozu ambivalencije, povremeno i samoironičnosti kojom opisuju svoje pokušaje da pomire društvenu prihvatljivost (simbolizovanu, na primer, zavesama sa karnerima koje su kao devojčice zamišljale da će imati) i položaj samostalne žene.
Knjiga Moralni poremećaj odličan je uvod u delo Margaret Atvud, koja je, uzgred, i dobitnica Bukerove nagrade i nekoliko značajnih nagrada za naučnu fantastiku. Mogućnosti za dalje čitanje ima na pretek: u izdanju Lagune objavljen je čitav niz romana (Mačje oko, Slepi ubica, Antilopa i kosac, Alijas Grejs i Sluškinjina priča), novosadski Rubikon objavio je roman Izranjanje, u Geopoetikinoj ediciji Mitovi pojavila se njena Penelopijada, a zanimljiv izbor tekstova o problemu nacionalne književnosti može se naći i na sajtu Peščanika.

Tijana Spasić

Prema rečima prevodioca Aleksandre Čabraje, ovo je druga knjiga Atvudove koju prevodi - prva je bila roman "Alijas Grejs" koji je, takođe, objavila "Laguna".

"Atvudova je jedan od najznačajnijih pisaca našeg doba, njen stil je specifičan, nazivaju ga "atvudosvski", sjajan je psiholog, direktno pristupa emocijama ljudi, njihovim srcima i mašti, što se vidi i u 11 priča u knjizi "Moralni poremećaj", ocenila je Čabraja.

Priče o detinjstvu i odrastanju, zrelom dobu i starenju, zamršenim odnosima i životnim istinama nadovezuju se tako da mogu da se čitaju kao roman. Atvudova niže jasno oslikane trenutke iz života glavnih junaka koji povezuju priče, ali i iz života njihovih roditelja, braće i sestara, dece, prijatelja, neprijatelja, nastavnika, pa i životinja.

Ispričane su u prvom licu i prema oceni Čabraje, jasno se vidi da su ona i njen muž Grejem Gibson, glavni likovi.

Atvudova je na kraju knjige napisala da je naslov ove knjige naslov romana koji je Gibson pisao 1996. godine, kada je odlučio da prestane da piše romane. Naslov je upotrebljen uz njegovu dozvolu.

U knjizi „Moralni poremćaj“ nalazi se jedanaest priča Margaret Atvud, poznate kanadske prozaistkinje, pesnikinje, esejističarke i ljubiteljke hokeja. Slavna spisateljica koja je nedavno odigrala manju ulogu u mjuziklu posvećenom juranjavi za pakom, objavila je neke od pripovedaka u Plejboju, Gardijanu, Toronto lajfu, Nju stejtsmenu... Sve biste to mogli da zapamtite ukoliko nameravate da glumite kako ste pročitalu knjigu. Uz nekoliko opaski-sitnih zamerki koje junakinja prve priče sabira za muža: „Nemoj da mi prilaziš s leđa dok čitam. Ne diraj moje kuhinjske noževe.“

Zamislimo, na primer, situaciju, da imate bujnu maštu i da se hvalite kako ste upravo došli iz severnih kanadskih šuma ili sa Labradora. Nekoliko pripovedaka Margaret Atvud ponudiće vam scenografiju. Pamtite, pustolovi! Kanu, zastarela mapa, stari Indijanac (koji pred put opominje belce: „Ne idite tamo, mi onamo ne zalazimo“) i zli duhovi, na kraju. „Kržljave omorike, breze, jasike, sve tanke, ponegde i spaljene, put je mestimično zatrpan nagorelim i oborenim stablima.“ Jezero Mičikamau, ledena voda, prve pahulje. I pastrmke!

No, pazite da se okliznete dok ređate reči pozajmljene iz pripovetke „Fijasko na Labradoru“. Junaci Margaret Atvud neprekidno su okruženi knjigama koje čitaju. Doživljaji pustolova koji su se uputili na Labrador („Ali šta su mogli poneti, sem pogrešnih stvari? Beli šećer, belo brašno, pirinač... slanina, sušene jabuke, dvopek, šunka, mast...“) – zapravo su doživljaji iz umetnute pripovetke. Naratorkina majka čita je mužu koji je pre šest godina doživeo moždani udar. Iako ga je teško naterati da ustane iz fotelje, svim je srcem u pustolovini, u knjizi koju su mu bezbroj puta pročitali. Čak polemiše sa članovima ekspedicije. „Poneli su pogrešne stvari. To mu se sviđa: on sam nikad ne bi uzeo pogrešne stvari. Proklete budale, kaže, cerakajući se.“

Sve to zbog zaključka: nimalo naivna pustolovina! Bilo da citira „istinitu“ avanturu ili deliće iz kuvara „Umetnost kuvanja i serviranja“ u priči sa istim naslovom, Margaret Atvud plete složenu mrežu. U nizu pripovedaka koje idu od tridesetih godina XX veka do danas, spisateljica majstorski povlači najsloženije literarne poteze. Njene teme su uspomene iz detinjstva, mladosti, zrelog doba i starosti. No, iza njih je obilje pitanja i problema kojima se usput bavi. Evo samo jednog! Najstariji junaci, koji u gotovo svakoj od priča, na kraju, treba da potvrde sećanje sredovečne naratorke, tojest njenu priču – nisu u stanju to da učine. Ili su dementni ili su izgubili vid – pa gorka, misteriozna, bolna i na tren duhovita pripovetka, ostaje kao privid, kao nekakav duh koji je izvirio iz severnih kanadskih šuma. I šmugnuo nazad.

Mića Vujičić

Margaret Atvud rođena je 1939. u Otavi. Zahvaljujući obrazovanim roditeljima, već sa četiri godine je naučila da čita i piše. Pod njihovim uticajem (Atvudova je osnovno obrazovanje stekla u roditeljskoj kući) postala je posvećena čitanju i razvila je snažno interesovanje za pisanje.Već u srednjoj školi objavljivala je pesme, međutim presudnu ulogu u njenom literarnom razvoju odigrao je Nortrop Fraj, profesor engleskog jezika na koledžu koji je Atvudova pohađala. Tada istaknuti književni kritičar, Fraj je isticao vrednosti zanemarene kanadske književnosti, a u Margaret Atvud je prepoznao pisca koji tu književnost može podići na još viši nivo. Podrška koju je imala u profesoru, ubrzo je rezultirala zbirkom pesama "Double Persephone", da bi po diplomiranju objavila još jednu, "The Circle Game", dobivši ovaj put za zbirku najznačajnije kanadsko književno priznanje, "Governor"s General Award". Time je otpočela serija nagrada koje će ova književnica dobijati tokom narednih trideset i više godina, potvrđujući da je jedan od najvećih autora svog vremena. Među nagradama su i neke od najprestižnijih koje se dodeljuju u književnom svetu poput Bukerove, Welsh Arts International, itd. za romane "Služavkina priča", "Mačje oko" i "Slepi ubica". Teme o kojima Atvudova piše veoma su raznovrsne: priroda, muško-ženski odnosi, politička pitanja, nacionalni identitet, istorija.Radeći kao urednik u jednoj izdavačkoj kući, Margaret Atvud se bavila i književnom kritikom. Iza ovog angažovanja ostalo je vrhunsko delo iz oblasti esejistike nazvano "Opstanak", svojevrstan pogled na rad književnog urednika.Margaret Atvud trenutno živi u Torontu sa mužem, nastavljajući da piše prozu i poeziju.