454 din. | Malvinaživotopis Malvine TrifkovićAutor: Mirko Kovač Roman Malvina (Životopis Malvine Trifković) napisan je 1969. godine, a prvi put je objavljen u Beogradu 1971. Početkom devedesetih objavljen je u Francuskoj, kao džepno izdanje u tiražu od 20.000 primeraka (Payot&Rivages). U Francuskoj je doživeo tri izdanja, adaptiran je i izveden kao pozorišna predstava u Parizu. Predstava ’’Malvina’’ neko vreme je izvođena i u Ateljeu 212 u Beogradu. Roman Malvina bavi se tragičnom sudbinom glavne junakinje u istorijskom kontekstu srpsko-hrvatske mržnje. Napisan je arhaičnim srpskim i hrvatskim jezikom: sastoji se kako iz ekavskih, tako i iz ijekavskih delova, zavisno od toga ko je pripovedač/narator. U prvi mah Malvina nas podseća na srednjovekovne hronike, i njena dramatičnost gotovo da je zatvorena iza samostanskih zidova. Glavna junakinja, kao žrtva spleta čudnih okolnosti, suočava se sa dva nepremostiva životna problema: lezbijka je i pravoslavka koja se zaljubljuje u ženu katoličke vere. Kovač iz dokumenata stvara lik Malvine, koja je i svetica, i grešnica, i mistik, i žena u kojoj je seme ludila… Upečatljivo korišćenje ekavske i ijekavske jezičke varijante, regionalizmi i vešto stilizovanje ovog teksta pokazuju nam snažan i neobičan kvalitet narativnog manira Mirka Kovača, kao i neraskidivu vezu između književnog lika i piščevog jezičkog identiteta. Roman Životopis Malvine Trifković je odmah po objavljivanju izazvao pravu buru oprečnih reagovanja u književnoj javnosti: iz raznih pobuda, jedni su ga smatrali remek-delom, a drugi bogohulnim štivom. Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Hrvatska književnost Ostali naslovi iz oblasti: Romani        |
detalji
prikazbiografijaDetalji
Izdavač: SAMIZDAT B92
Godina izdanja: 2009
ISBN: 978-86-7963-334-7
Redni broj izdanja: 2
Format: 20 cm
Broj strana: 104
Prikazi
30.05.09 Politika
Kontraverzna Malvina
Malvina, Mirko Kovač
Svoju junakinju, jednu od najasloženije koncipiranih u modernim jugoslovenskim literaturama, lezbijku, pravoslavku, zaljubljenu u katolkinju, Mirko Kovač osmislio je na osnovu dve istinite priče, koje je čuo u Zagrebu i Beogradu
„Budite sretni, g. Trifkoviću, i ponosni na svoju kćer Malvinu“, napisala je u pismu Đorđu Trifkoviću Petronela Barota, voditeljica Doma sv. Majke Angeline u Budimpešti, ističući odlične ocene njegove kćeri Malvine. Pre svega njeno odlično znanje iz nauke o pravoslavnoj veri, ali i „znanje o liturgiki“, svećenim mestima i blagdanima – naukama u kojima „nadmaša sve pitomce“, kao i ručnom radu: uradila je, recimo, pokrivač na crkvenom najlonu od crvene svile sa čipkom, rađen point-lace, ili ukras za sto rađen persijskom šupljikom. No, kako roman odmiče od početka, pisma gospođe Barote donosiće sve gore vesti, a jad starog Trifkovića postajaće veći tačno onoliko koliko nam se lik njegove kćeri Malvine bude otkrivao u svojoj kompleksnosti.
Baš one nedelje kad bude bila reduša za spavaće sobe, Malvina će pobeći iz vaspitališta sv. Majke Angeline nakon nekoliko meseci planiranja, čime će, po rečima voditeljice Barota, Domu, srpskoj crkvi i svim dobrotvorima Zadruge „uzeti obraza pred svetom“. Malvina će učiniti upravo ono čime su je plašili i otići „za čoveka upravo one veroispovesti od koje smo ih odvraćali“. Poći će, dakle, za Zagrepčanina Tomislava Pavčića, čime će prvi put u svom životopisu uraditi strogo zabranjeno; učiniće po društvenim normama najgori prekršaj, udovoljavajući svojoj slobodi.
Međutim, već će sledeće poglavlje otvoriti novu konfrontaciju sa društvom. U poglavlju koje ispisuje sama Malvina, setiće se, u prvom licu, ljubavne veze sa Julkom Dumčom u vaspitalištu. U tom najosetljivijem poglavlju knjige koja je sačinjena od sedamnaest rukopisa poređanih po abecednom redu; rukopisa najčešće ispisanih od strane ljudi iz Malvininog najbližeg okruženja – glavna junakinja će otkriti da je lezbijka. To će sada biti već treći nepremostivi problem za život u društvu, jer će u ksenofobičnom okružju biti pravoslavka zaljubljena u ženu katolikinju, čak sestru bivšeg muža.
Malvina će tako postati jedna od najsloženije koncipiranih junakinja u jugoslovenskoj literaturi. Društvene okolnosti koje Mirko Kovač slika čas ekavicom, čas ijekavicom, u zavisnosti od pripovedača, tako da bez detaljisanja uspeva da dočara složenost srpsko-hrvatskih netrpeljivosti – učiniće da Malvina Trifković postane žrtva, a da u isto vreme bude i grešnica. Ona će jednim delom svoga karaktera biti heroj, ali i beskrupulozna osoba. Ili, najčešće, vrlo tajanstvena i mistična figura koja će poput Balzakovih junaka u sebi imati i ponešto demonskog; nešto od prezira prema svakidašnjici i svim njenim oblicima.
Po tome Malvina neće biti jedina u sjajnom Kovačevom opusu. Zašto se ne setiti nekih sličnih junaka njegovih romana, priča ili scenarija – junaka koji po svom držanju stoje iznad svakodnevice i mimo okruženja na čije delovanje nikako ne uspevaju da postanu imuni, dobijajući u isto vreme status heroja ali i pomalo jezivih, zastrašujućih likova.
Kada se čitalac sretne sa Malvininim likom, štaviše, kad ugleda njeno lice na crno-belim fotografijama koje prate poglavlja romana, iako to u književnosti ne bi smeo da bude slučaj, neće odoleti a da se ne zapita da li je Malvina Trifković zaista postojala, da li su fotografije koje idu uz novo izdanje fikcija, postmoderna igra ili pouzdan dokument.
„To su dve odvojene priče. Do jedne sam došao u Beogradu, do druge u Zagrebu”, kaže za Politiku Mirko Kovač, odgovarajući na pitanje da li je Malvina stvarno postojala. „Ja sam potom tražio kopče i organizovao fabulu. Fotografije su autentične, možda nisu samo dve ili tri. Sve što je u vezi sa Budimpeštom preuzeto je iz jednog Almanaha sv. Majke Angeline, čak sam te 1969. godine putovao u Budimpeštu i pronašao mnoga mesta iz Almanaha. Zagrebačka je porodica autentična, kao i gotovo sve fotke. Pronašao sam na „otpadu” i još neke pomoćne knjižice. Recimo o psovkama, ili jednu saborsku raspravu o tome mogu li se Srbi sahranjivati na katoličkom groblju u mestima gde nema pravoslavne crkve itd. Knjiga je sačinjena od „paraliterarne prašine”, kako je pisao jedan francuski kritičar.“
Malvina Trifković svakako jeste jedna od najpoznatijih književnih junakinja u istoriji jugoslovenske književnosti. To je, naravno, postala zahvaljujući vrsnom pripovedačkom daru Mirka Kovača koji je kratki roman sa Malvininim imenom u naslovu pisao tokom 1969. godine, a prvi put objavio 1971. u Beogradu. Malvinu je posebno volela francuska čitalačka publika: roman je doživeo tri izdanja u tiražu od 20.000 primeraka. No, da je svako vreme zapravo Malvinino vreme ne pokazuje samo izuzetna popularnost romana u Francuskoj tokom devedesetih godina prošloga veka. To pokazuje i najnovije izdanje (Samizdat B92) čije bi glavne tematske okvire, kao i pre četiri decenije, neko mogao nazvati provokativnim.
„Malvina se našla u knjizi Rane Luke Meštrovića (Prosveta, 1971), koja je osuđena, povučena iz biblioteka Srbije, dodeljena joj je, pa oduzeta nagrada”, seća se Mirko Kovač. „To su bili ideološki napadi nakon pisma Tito – Dolanc o stanju u kulturi, dve ili tri godine nakon što je knjiga objavljena. Napadan sam kao predstavnik ’crnog talasa’, to je ideološka etiketa, lepila se onima koji nisu bili po volji vlastima. Možda je u Malvini čistuncima zasmetalo ono o srpsko-hrvatskoj mržnji, to se tada stavljalo pod tepih. Inače, danas se takvi napadi ne mogu dogoditi.”
Bez obzira na društvene okolnosti i ideološke napade, te decenije koje su prošle između izdanja i trajanje Malvine Trifković, najbolji su dokaz književne vrednosti njenog životopisa.
Mića Vujičić
„Budite sretni, g. Trifkoviću, i ponosni na svoju kćer Malvinu“, napisala je u pismu Đorđu Trifkoviću Petronela Barota, voditeljica Doma sv. Majke Angeline u Budimpešti, ističući odlične ocene njegove kćeri Malvine. Pre svega njeno odlično znanje iz nauke o pravoslavnoj veri, ali i „znanje o liturgiki“, svećenim mestima i blagdanima – naukama u kojima „nadmaša sve pitomce“, kao i ručnom radu: uradila je, recimo, pokrivač na crkvenom najlonu od crvene svile sa čipkom, rađen point-lace, ili ukras za sto rađen persijskom šupljikom. No, kako roman odmiče od početka, pisma gospođe Barote donosiće sve gore vesti, a jad starog Trifkovića postajaće veći tačno onoliko koliko nam se lik njegove kćeri Malvine bude otkrivao u svojoj kompleksnosti.
Baš one nedelje kad bude bila reduša za spavaće sobe, Malvina će pobeći iz vaspitališta sv. Majke Angeline nakon nekoliko meseci planiranja, čime će, po rečima voditeljice Barota, Domu, srpskoj crkvi i svim dobrotvorima Zadruge „uzeti obraza pred svetom“. Malvina će učiniti upravo ono čime su je plašili i otići „za čoveka upravo one veroispovesti od koje smo ih odvraćali“. Poći će, dakle, za Zagrepčanina Tomislava Pavčića, čime će prvi put u svom životopisu uraditi strogo zabranjeno; učiniće po društvenim normama najgori prekršaj, udovoljavajući svojoj slobodi.
Međutim, već će sledeće poglavlje otvoriti novu konfrontaciju sa društvom. U poglavlju koje ispisuje sama Malvina, setiće se, u prvom licu, ljubavne veze sa Julkom Dumčom u vaspitalištu. U tom najosetljivijem poglavlju knjige koja je sačinjena od sedamnaest rukopisa poređanih po abecednom redu; rukopisa najčešće ispisanih od strane ljudi iz Malvininog najbližeg okruženja – glavna junakinja će otkriti da je lezbijka. To će sada biti već treći nepremostivi problem za život u društvu, jer će u ksenofobičnom okružju biti pravoslavka zaljubljena u ženu katolikinju, čak sestru bivšeg muža.
Malvina će tako postati jedna od najsloženije koncipiranih junakinja u jugoslovenskoj literaturi. Društvene okolnosti koje Mirko Kovač slika čas ekavicom, čas ijekavicom, u zavisnosti od pripovedača, tako da bez detaljisanja uspeva da dočara složenost srpsko-hrvatskih netrpeljivosti – učiniće da Malvina Trifković postane žrtva, a da u isto vreme bude i grešnica. Ona će jednim delom svoga karaktera biti heroj, ali i beskrupulozna osoba. Ili, najčešće, vrlo tajanstvena i mistična figura koja će poput Balzakovih junaka u sebi imati i ponešto demonskog; nešto od prezira prema svakidašnjici i svim njenim oblicima.
Po tome Malvina neće biti jedina u sjajnom Kovačevom opusu. Zašto se ne setiti nekih sličnih junaka njegovih romana, priča ili scenarija – junaka koji po svom držanju stoje iznad svakodnevice i mimo okruženja na čije delovanje nikako ne uspevaju da postanu imuni, dobijajući u isto vreme status heroja ali i pomalo jezivih, zastrašujućih likova.
Kada se čitalac sretne sa Malvininim likom, štaviše, kad ugleda njeno lice na crno-belim fotografijama koje prate poglavlja romana, iako to u književnosti ne bi smeo da bude slučaj, neće odoleti a da se ne zapita da li je Malvina Trifković zaista postojala, da li su fotografije koje idu uz novo izdanje fikcija, postmoderna igra ili pouzdan dokument.
„To su dve odvojene priče. Do jedne sam došao u Beogradu, do druge u Zagrebu”, kaže za Politiku Mirko Kovač, odgovarajući na pitanje da li je Malvina stvarno postojala. „Ja sam potom tražio kopče i organizovao fabulu. Fotografije su autentične, možda nisu samo dve ili tri. Sve što je u vezi sa Budimpeštom preuzeto je iz jednog Almanaha sv. Majke Angeline, čak sam te 1969. godine putovao u Budimpeštu i pronašao mnoga mesta iz Almanaha. Zagrebačka je porodica autentična, kao i gotovo sve fotke. Pronašao sam na „otpadu” i još neke pomoćne knjižice. Recimo o psovkama, ili jednu saborsku raspravu o tome mogu li se Srbi sahranjivati na katoličkom groblju u mestima gde nema pravoslavne crkve itd. Knjiga je sačinjena od „paraliterarne prašine”, kako je pisao jedan francuski kritičar.“
Malvina Trifković svakako jeste jedna od najpoznatijih književnih junakinja u istoriji jugoslovenske književnosti. To je, naravno, postala zahvaljujući vrsnom pripovedačkom daru Mirka Kovača koji je kratki roman sa Malvininim imenom u naslovu pisao tokom 1969. godine, a prvi put objavio 1971. u Beogradu. Malvinu je posebno volela francuska čitalačka publika: roman je doživeo tri izdanja u tiražu od 20.000 primeraka. No, da je svako vreme zapravo Malvinino vreme ne pokazuje samo izuzetna popularnost romana u Francuskoj tokom devedesetih godina prošloga veka. To pokazuje i najnovije izdanje (Samizdat B92) čije bi glavne tematske okvire, kao i pre četiri decenije, neko mogao nazvati provokativnim.
„Malvina se našla u knjizi Rane Luke Meštrovića (Prosveta, 1971), koja je osuđena, povučena iz biblioteka Srbije, dodeljena joj je, pa oduzeta nagrada”, seća se Mirko Kovač. „To su bili ideološki napadi nakon pisma Tito – Dolanc o stanju u kulturi, dve ili tri godine nakon što je knjiga objavljena. Napadan sam kao predstavnik ’crnog talasa’, to je ideološka etiketa, lepila se onima koji nisu bili po volji vlastima. Možda je u Malvini čistuncima zasmetalo ono o srpsko-hrvatskoj mržnji, to se tada stavljalo pod tepih. Inače, danas se takvi napadi ne mogu dogoditi.”
Bez obzira na društvene okolnosti i ideološke napade, te decenije koje su prošle između izdanja i trajanje Malvine Trifković, najbolji su dokaz književne vrednosti njenog životopisa.
Mića Vujičić
Biografija
Mirko Kovač
Mirko Kovač rođen je 26. prosinca 1938. u Petrovićima. Studirao je dramaturgiju na Akademiji za kazalište, film i televiziju u Beogradu. Autor je sljedećih romana: Gubilište (1962), Moja sestra Elida (1965), Životopis Malvine Trifković (1971), Ruganje s dušom (1976), Vrata od utrobe (1978), Uvod u drugi život (1983), Kristalne rešetke (1995), Rastresen život (1996). Objavio je zbirke pripovijedaka Rane Luke Meštrevića (1971) i Nebeski zaručnici (1987); zbirke eseja Europska trulež (1986), Europska trulež i drugi eseji (1994) i Cvjetanje mase (1997), knjigu filmskih scenarija Okupacija u 26 slika i drugi scenariji (1990). S Filipom Davidom objavio je Knjigu pisama (1998). Izabrana proza u šest tomova objavljena je u Sarajevu 1990. godine. Napisao je scenarije za filmove: Mali vojnici (1968), Lisice (1970), Muke po Mati (1974), Okupacija u 26 slika (1978), Dunavski znak / Usijanje (1979), Pad Italije (1982), Večernja zvona (1985), Dan za tetoviranje (1991)... Dobitnik je mnogih uglednih književnih nagrada među kojima treba istaknuti NIN-ovu nagradu (1978, 1986), Andrićevu nagradu (1980), Tucholsky Prize (1993), Herder Preise (1995). Knjige su mu prevedene na njemački, francuski, talijanski, engleski, švedski, nizozemski, poljski, mađarski, češki, slovački, slovenski i druge jezike. Živi u Rovinju kao profesionalni pisac.
Slične knjige
Mirko Kovač ostale knjige
Mirko Kovač
Mirko Kovač
Mirko Kovač
