Prkos i inat

Bojan Jovanović (1950), etnolog iz Niša, pesnik i filmski režiser, svojom najnovijom knjigom „Prkos i inat” nastavlja svoje istraživanje srpskog nacionalnog identiteta, u stalnom pokušaju da ustanovi koja je to crvena nit koja povezuje stanovnike Sombora sa onim iz Bujanovca, da li postoji zajednička psihološka osnova u strukturi jednog Užičanina i Piroćanca. Ova knjiga je nastavak njegovih ispitivanja intimne psihološke strukture stanovnika ovih prostora i logični nastavak ranije objavljene „Karakter kao sudbina” i „Duh paganskog nasleđa”, te u četrnaest eseja razmatra sveobuhvatno teme koje još uvek muče srpsku etnopsihologiju. Sem dva eseja, koji su posvećeni prkosu i inatu, nabrajamo na preskok nekoliko ostalih: problem postojanja srpske tuge i melanholije, kulturu žrtvovanja i samožrtvovanja, udvorništva, psihološku strukturu ustaničkih vođa, kao i problem (ne)postojanja kulturnog obrasca.
U uvodnom delu knjige jasno je naglašen kritički stav B. Jovanovića prema osnivačima naše nacionalne etnopsihologije, posebno prema Jovanu Cvijiću i Vladimiru Dvornikoviću. Ukazano je da su neke njihove postavke – posebno o postojanju jugoslovenske nacije, te o dinarskom tipu kao njegovoj biološkoj i psihološkoj bazi – bile pod snažnim uticajem tadašnje vladajuće ideologije, tj. aktuelne političke ideje o postojanju „trojednog naroda”, što se može razumeti kao posledica društvene klime koja je vladala pre (za Jovana Cvijića) i posle Prvog svetskog rata (za Vladimira Dvornikovića), te velikim žrtvama koje je srpski narod prineo na oltar jedne ideje za koju se jasno naziralo da je „veličanstveni promašaj”: jugoslovenska nacija.
Osnivači naše etnopsihologije su pomalo nekritički opisivali dinarski tip: vitak, elastičan, montanjar, zadovoljan malim, dobar ratnik, izdržljiv u naporima, sa naglašenim verbalnim kapacitetom, brzomisleći, snažne imaginacije. Oni su, a posebno J. Cvijić, ukazivali i na brojne mane dinaraca, koje su ih činile nezaobilaznim faktorom u svim istorijskim turbulencijama koje su zadesile srpski narod u poslednja dva veka – brzo donošenje odluka, fanatično oduševljavanje za neku ideju i njeno brzo nekritičko prihvatanje, te isto tako brzo i odustajanje, nestrpljivost, povlačenje pred teškoćama. Dinarac je idealni tip za bune i revolucije, ali za strpljivo građenje države i njeno vođenje znatno je pogodniji moravski tip: staložen, pomalo spor u odlukama, koje sprovodi u delo, bez obzira na brojne prepreke, ne odustaje brzo pred teškoćama, postojanih ideoloških uverenja. Na žalost, dinarci su često istom žustrinom i rušili a i pokušali da grade državu, što je imalo i svojih kobnih posledica.
Bojan Jovanović veruje da je postojanje tuge i melanholije posledica dugovekovnog iskustva srpskog naroda, te posledica brojnih bitaka, koje su ga pogađale od srednjeg veka do danas. Za mene lično to pitanje ostaje otvoreno, jer me kliničko iskustvo navodi na zaključak da mi nismo ni više ni manje depresivni (ili melanholični) od drugih naroda koji su imali daleko mirniju istoriju.
Najzad, verovao sam da znam dosta o dvema rečima koje čine naslov ove knjige. Pogrešio sam: B. Jovanović pomno ukazuje na korene i karakteristične razlike između inata i prkosa:
„...razlika između prkosa i inata zasniva se na razgraničenju pozitivnog i negativnog značenja suprotstavljanja... mogućnošću da se prkosi smrti, potvrđuje se život, dok se inaćenjem sa životom poništavaju njegove osnovne vrednosti... prkos je vrlina, a inat je porok...”
Svi oni, koji bi želeli da saznaju nešto više o našoj najintimnijoj prirodi i psihološkoj strukturi, te oni koji tragaju za odgovorom „šta nam se ovo i zašto dešava” trebalo bi da uzmu ovu knjigu u ruke: kada je pročitaju, mnoge nejasnoće našeg ponašanja biće im razumljivije.

Vladimir Adamović

Na listi poslednjih šest esejističkih tkanica Jovanovićeve duhovne radionice, delimično razvrstavanje učinio je sam autor: tri knjige označio je kao Anhronike. Prva u nizu bila je Klopka za dušu, temeljno i sveobuhvatno, hrabro i tečno govorila je o nama kao posebnom, o kolektivu, o entitetu zapalom u bezizlazni zades sudbine, o jednom posebnom koje je izgubilo vezu sa opštim i zaboravilo na pojedinačno koje ga čini. Druga, Govor pećinskih senki, opisala nas je kao opšte sa stanovišta razotkrivanja i osvetljenja svih mogućih senki puštenih da spreče pronalazak puta i izlazak iz pećine, da bi treća, Bliskost dalekog, logično bila posvećena opet nama kao pojedinačnom, onom elementarnom, kao čoveku koji treba da pronađe zagubljeni put i ponovo izgradi neispisan svet koji tek počinje. Drugo razvrstavanje činim sam, težeći da tek u celini vidim težinu, značaj i vrednost Jovanovićevog dela. Knjige Duh paganskog nasleđa, Karakter kao sudbina i Prkos i inat doživljavam kao nužno jedinstvo.
Jovanović u knjizi Prkos i inat zaokružuje svoj metodološki kontinuitet započet etnološkim i antropološkim analizama koje su precizno propuštane na vrlo smišljeno biranim kontrolnim stanicama kroz sociološki i sociopsihološki filter precizne misaone prakse. To autor apostrofira i u podnaslovu knjige, označavajući svoje eseje kao Etnopsihološke studije. Multidisciplinarnost iz metodološke prerasta u gnoseološku ravan; predmet je opkoljen sa svih strana i proboja obruča nema: pred nama je to što pred nama i mora biti, popis gorke i opore istine.
Nepogrešivi izbor tema koji deluje zastrašujuće pri prvom susretu sa knjigom, toliko zastrašujuće da se moramo zapitati kako je autor izašao na kraj sa tolikim preteškim temama. I ako pogledamo samo sadržaj kao nalog ili poziv svekolikom našem biću da se u samo jednom trenutku seti svih tih velikih i bolnih izazova pred kojima nismo odoleli, bez obzira na individualni potencijal onoga koji se sa ovim popisom suočava, dovoljno je. I da zatvori knjigu, onaj koji ju je samo otvorio do ovog mesta, već je drugačiji. Međutim, kao Pandorina kutija, ona tek tada počinje da deluje. Pred nama se tada smenjuju nepristupačne putanje kulturnih obrazaca, prkosa, inata, nacionalne istorije, hibrisa, žrtvovanja, tuge i melanholije, udvorištva, korupcije, javašluka i tako redom sve do tamne crte našeg mentaliteta.
Jovanović je subverzivni razarač naše infantilne predstave o stvarnosti i naše ukupne situacije koju kolektivno vidimo izvan dejstava okruženja i istorije kao spoljnjih, te predrasuda na kojima je čvrsto oslonjeno naše nacionalno biće kao unutrašnjih pritisaka. Naduti smo. Kao mešina u poplavi.
Subverzivan je zato što nam se obraća izvan garancije autoriteta označenih i kvazi legitimizovanih institucionalnih okvira, zato što je epistemiološki integrisan i metodološki kultivisan, ali nije sputan; zato što njegova jednostavna i organska pamet podržana jasnim vidom i neobičnom ljudskom hrabrošću da kaže: „Car je go“, znači više nego sav epohalni glamur propisan za krunisanje ad hoc velikana kojima se prvo podižu, a posle ruše spomenici, besmisleno daju, pa još grotesknije menjaju nazivi ulica, sude pa rehabilituju i sve to u ambijentu, koji doziraju jednako svi zvaničnici bez obzira na ideološko poreklo, da smo mi u stvari „super likovi“.
Jovanović kaže: „Od turskog, preko kneževskog, kraljevskog i komunističkog, suočavamo se danas sa demokratskim udvorištvom, koje svojom tamnom crtom, poput mnogih sličnih pojava u tranzicionom periodu, karakteriše i naš prelaznički mentalitet“. Snaga očiglednih primera, kao i odmerena i pravovremena citatnost koju neguje Jovanović u svojim eksplikacijama, stvaraju potrebu pridruživanja.
Srbi su kao raja, za Turaka, šetali opanke oko svojih kuća iz kojih su za to vreme dopirali bolni jecaji ženske čeljadi pod osionim ismailćanima; „Srbin kome je naređeno da brine o mom ličnom prtljagu i da me poslužuje zove se Vitomil. Veoma je poslušan i uvek odlično raspoložen. On razume moje najdelikatnije želje, iako ne zna ni jednu englesku reč. Pokreće se na moje pomisli. Siguran sam da neću preterati ako kažem da Srbinu Vitomilu nije ravna ni najbolja crnačka posluga“ (D. Ćosić, Deobe II, 2000, str. 158); jedan od viđenijih srpskih intelektualaca i stvaralaca čije delo je u izvesnom naučnom smislu nesporno, pisao je, takođe u svom delu da je Josip Broz Tito veći mislilac od Hegela jer mu je delo celovito, dok je Hegel ostao nedorečen (časopis Treći program, br. 45, 1980, str. 13-17), da bi nedugo zatim, kad je došla demokratija osnovao tzv. „Beogradski krug“ u koji se ulazilo uz izjavu dva svedoka da si „super lik“ (testis unus, testis nulus, što na srpskom znači: dva bez duše, jedan u „beogradskom krugu“, ne u običnom krugu, već u „beogradskom krugu“); ovih dana utrkivali su se analitičari da srmom optoče našeg aktuelnog predsednika što nam je „lično“ obezbedio gas za celih trideset šest sati (koji smo, inače, bili dužni da imamo za toliko, ali eto nismo), isti oni pobornici pravne države u čijem pravnom sistemu su, da su hteli, mogli pročitati da to nije njegova stvar, živeći pri tome u hrišćanskoj kulturi koja nalaže desnoj ruci da od leve krije kakvo dobro učinjeno delo, ili „ne daj bože“ da podizanje institucija posrnulog društva potpomogne objavom da je gas obezbedio, ne lično nego službeno, onaj kome je to posao i ako nije. Zbog gordosti. I tako redom.
Iz udvorištva rađa se korupcija. Jovanović vidi korupciju kao paganski relikt „do ut des“ koji vrši nezaustavljivi vertikalni socio-kulturno-religijski proboj kroz istoriju, ostajući imun i na evolutivnu i civilizacijsku morfologiju. Mito i korupcija su kao godišnja doba: posle kiše dođe sunce, posle mita, eto korupcije. Jovanović nudi etiološku distinkciju ovih pojmova, razumevajući mito kao individualni religijsko-psihološki fenomen izveden iz „mitarstva“, tj. nadoknade za prolaz, prvobitno fizičke, a potom i duhovne granice lične sudbine, a korupciju kao sociološki problem koji se reflektuje na ukupan društveni proces kvarenja javnih službi organizovanih u opštem interesu, zarad ostvarenja interesa pojedinaca ili grupa.
Istorijski, stvari stoje loše za nas, a dobro za ove supružnike. Od Dušana Silnog do Otomanske imperije, mito je inkriminisano i suzbijano; dolaskom sultana, negovano i razvijano. Miloš Obrenović jedini je vladar u istoriji Srba koji je svojoj zemlji odobravao jednokratne pozajmice kad ponestane budžeta. I tako redom, sve do danas. Aleksandar se nije vratio iz Marseja, misleći da je za Srbe dobra Jugoslavija, Tito iz ljubljanske bolnice, misleći da je za Srbe dobro bratstvo i jedinstvo, Milošević iz demokratske tamnice, misleći da je za Srbe dobra „jedinstvena“ Srbija, Đinđić sa svog prvog zaposlenja, misleći da je za Srbe dobra reforma, pa ko je onda birao članove Republičke izborne komisije? Na ovom mestu videti knjigu Duh paganskog nasleđa, istog autora.
Mito i korupcija nužno vode u javašluk. „Brojne negativne osobine srpskog mentaliteta često se sažimaju u reč javašluk, koja je postala i oznaka za stanje preovlađujućeg odsustva reda i poraznog ishoda pokušaja da se on uspostavi“, počinje Jovanović svoj možda najbolji esej u ovoj knjizi.
Često ostajući izvan sopstvenog života, tvrdoglavo odričući realnost, menjajući je za infantilnu sliku o sebi, nismo umakli nužnom suprotstavljanju površnosti u popisu sopstvenih situacija sa prenaglašenim i burnim reakcijama primarnih emocija. Podržani mitovima i iluzijama čija zavodljiva moć i snaga stvaraju koprenu na mogućnost sazrevanja svake, i individualne i kolektivne strukture, svoje probleme smo odlagali, uzdali se u razrešenja čudom i pojedinačne, nesporne domete ljudskosti saplemenika projektovali u nebeski karakter. Fatalistički i fatalno. Gusle javorove same sebi ostadoše. Od zajednice koju karakterišu nagoni i emocije, iz koje na opšte zaprepašćenje još nismo stigli do društva zasnovanog na pravilima i institucijama, tavorimo u javašluku zbog kojeg ne možemo da interijerizujemo osnovne vrednosti: red, poredak i disciplinu.
Kada se sve ovo kaže ili pročita stiče se utisak da gorih nema.
Međutim, nije tako. Ovakva knjiga ovakvog autora govori suprotno. Samospoznaja, suočavanje, autorefleksija, istina, spremnost da bude viđena, otkrivena i prihvaćena, više je od svega mogućeg za jedno vreme i za jedan narod. Više je posebno od licemernog i otuđenog poretka straha od gubitka suviška vrednosti nazvanog profit, i pomoći posrnulim bankama u finansiranju ratova i ubijanja radi očuvanja stečenih statusa najpoželjnijih gena u neslućenim dometima demokratskih i civilizovanih društava iz kojih stižu diktati, zamerke, standardi i statusi. Ova knjiga mogući je manifest u nastajanju savremenog srpskog suočavanja sa sopstvenim propustima, propastima i vlastitom bedom. U njoj je deponovan kapacitet unutrašnjeg preokreta ka vrednostima koje mi možda nismo ni dosegli, a koje su oni izvesno upropastili. Lepota prkosa, a ne Samovolja inata.
Đorđe D. Sibinović

Nakon rušenja Jugoslavije sve investicije u zajedništvo izgubile su realnu osnovu i smisao svog postojanja, pa zato i svako istrajavanje na nekadašnjoj zabludi ima obeležje inaćenja, kaže naš poznati etnolog
Jovan Cvijić je grešio kada je nauku podređivao patriotskim i političkim interesima. Ističući etničku i kulturnu bliskost južnih Slovena, smatrao je da im je budućnost u zajedničkoj državi, pa je u tom smislu i pisao o srpsko-hrvatskom narodu koji kao poseban etnički entitet nikada nije postojao.

Ovo su reči našeg istaknutog etnologa i antropologa Bojana Jovanovića kojima, povodom svoje knjige „Prkos i inat” u izdanju Zavoda za udžbenike iz Beograda a u kojoj se nalaze izabrane etnopsihološke studije, odgovara na naše pitanje o zabludama utemeljivača naše etnopsihologije. Knjigu u kojoj autor precizno dijagnostikuje naše zablude, kako stare tako nove, koje se na njima (ne) namerno grade, važno je pročitati jer ona nudi spoznaju načina na koji se možemo njih i osloboditi.

Koji je pojam u etnopsihologiji najpolemičniji, i postoje li kod nas ozbiljne naučne diskusije o tome?

Svakako je to pojam „nacionalni karakter”, jer karakter ima prvenstveno individualno-psihološko značenje i neprimenjiv je na kolektiv čije se psihološke odlike najadekvatnije mogu odrediti pojmom mentaliteta. Polemičnost navedenog pojma je utoliko izraženija isticanjem postojanja određenih etnobioloških karakteristika iz kojih se izvode trajne nacionalne psihološke i socio-kulturne odlike. Takva izvođenja, motivisana najčešće željom za glorifikovanjem svoje i omalovažavanjem druge nacije, završavaju u nacionalizmu i rasizmu. U našoj sredini, na žalost, ozbiljni razgovori o tome se ne vode. Posle velikana srpske etnologije nije bilo odgovarajućih nastavljača i tumača njihovih dela pa je u tom smislu i ostala nedovoljno vrednovana i naša etnopsihološka tradicija. U tom smislu treba i razumeti institucionalno neinteresovanje za uspostavljanje kontinuiteta sa naučnom etnopsihologijom koju je u nas početkom dvadesetog veka utemeljio Jovan Cvijić.

Kažete da je kraj 20. veka pokazao i zablude Jovana Cvijića. Gde je Cvijić pogrešio?

Cvijić je politički idealizovao dinarski tip kao osnovu ideologije jugoslovenstva, zapostavljajući značaj centralno-balkanskog tipa kao činioca realnog državnog utemeljenja. Njegov panonski tip je naučna fikcija jer se u etnički i kulturno tako heterogenom području ne može govoriti o nekom zajedničkom psihičkom tipu. Sažeto rečeno, Cvijić je zapostavljao značaj kulturnih razlika bitnih za nacionalni identitet i potrebu istorijski neaktualizovanih nacija, Slovenaca i Hrvata, za nacionalnim samopotvrđivanjem. Potcenio je moć centrifugalnih, dezintegrišućih faktora koji su doveli i do stvaranja novih nacija na Balkanu.

Definišite nam šta je prkos a šta inat?

Prkos i inat potiču iz istovetne čovekove potrebe za suprotstavljanjem. Međutim, za razliku od prkosa koji nas motiviše da savladamo nepovoljne okolnosti, inat je prkos radi prkosa kojim prvenstveno sebi nanosimo štetu. Za razliku od osvetoljubivog inata koji se zbog gordosti pretvara u samovoljnu i autonomnu reakciju, prkos nosi etički potencijal suprotstavljanja koje nije svrha samom sebi. Reč je, dakle, o dijametralno različitim i suprotnim terminima koji se, na žalost, često poistovećuju.

Može li se tvrditi da jedan prevlađuje kod Srba?

Radi se o univerzalnim ljudskim osobinama koje se i u Srba zavisno od pojedinačnih i grupnih sklonosti i prilika različito ispoljavaju. Ne može se govoriti o tome da jedan od njih prevladava i da predstavlja neku nacionalnu karakteristiku. Ono što prevladava u novije vreme to je zapostavljanje i ignorisanje njihove jasne značenjske razlike kao pokazatelj procesa našeg samozaborava. Tragikomičnost njihovog poistovećivanja se ogleda u isticanju inata kao karakteristične pozitivne nacionalne osobine na kojoj bi se mogao stvarati i neki srpski brend.

Da li je, uz sva naučno relevantna objašnjenja autora, inat ili prkos to što SANU i danas radi na Rečniku srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje trebalo bi da se se, najpre, zapitamo da li taj jezik danas postoji. Negativan odgovor može biti putokaz ka utvrđivanju činjenice i o njegovom nepostojanju i u prošlosti. Složenica srpsko-hrvatski je refleks pomenute stare zablude o fiktivnom srpsko-hrvatskom narodu. Vreme pre te zablude obeleženo je znanjem o posebnosti Srba i Hrvata izraženoj i njihovim posebnim jezicima. Najveći slovenski lingvista Franc Miklošić, autor uporedne slovenske gramatike, utvrdio je da je srpski štokavski a hrvatski čakavski jezik. Štokavskim govore islamizirani i pokatoličeni a potom i pohrvaćeni Srbi kao i Hrvati koji su posle Bečkog dogovora prihvatili štokavski. Srbi su se svojevremeno, zarad zajedništva, odrekli svoje države, nacionalnog i kulturnog identiteta pa su i navedenom složenicom preimenovali i svoj jezik. Nakon rušenja Jugoslavije sve investicije u zajedništvo izgubile su realnu osnovu i smisao svog postojanja pa zato i svako istrajavanje na nekadašnjoj zabludi ima obeležje inaćenja.

Mislite li da je Srbija i danas podeljena na one koji bespogovorno ne vole ništa što je evropsko, i one koji, takođe bespogovorno, negiraju sve što čini istoriju i tradiciju našeg nacionalnog identiteta?

Takve podele postoje samo prividno u zaoštrenim polemikama, u kojima se isključivost imputira drugom. Svedoci smo da su i nekada radikalno isključivi evropeisti i tradicionalisti ublažili svoj stav. Pokazalo se da se bez šireg, evropskog konteksta ne možemo nacionalno samopotvrditi a, s druge strane, sopstvena kulturna tradicija je činilac razlikovanja i osnov recepcije evropskih vrednosti.

Analizirate kulturu žrtvovanja i samožrtvovanja, zajedničko osećanje tuge i melanholije, udvorištvo i udvoričko ponašanje, dajete anatomiju javašluka... Kako ocenjujete naše društvo danas?

Neosporno je da živimo u tranzicionom, odnosno prelaznom društvenom periodu prepunom protivrečnosti koje veoma teško prevladavamo. Često se posle učinjenog koraka napred vraćamo i nekoliko koraka nazad. Egoistička partokratija potrošila je ogroman utopijski potencijal a da nisu izvršene i suštinske promene društva, ekonomije i kulture. Mnogi su ostali bez nade za tom tako željenom društvenom promenom i postali zatočenici jedne beznadežne situacije o čemu i govori sve veći procenat naših depresivnih građana. Današnjoj krizi poseban pečat daje naše moralno propadanje, pa zato i preti opasnost da aktuelno tranziciono stanje postane dugotrajno a prelazni period realnost iz koje ćemo veoma teško u dogledno vreme moći da krenemo dalje.

Anđelka Cvijić