925 din. | Radni naslov:!Autor: Đorđe Bobić U godinama koje su za nama bilo je mnogo situacija u kojima smo, okruženi velikim parolama, pseudoistinama ispisanim velikim slovima, kako se to obično kaže – ostali bez reči. Sva je prilika da će biti još takvih okolnosti. I tada smo se obično hvatali za neku sliku, crtež. To je činio i Đorđe Bobić. Njegov osnovni životni poziv, arhitektura, uključuje i snažnu komponentu likovnosti, kako u obrazovnom procesu, tako i u svakodnevnoj profesionalnoj praksi. Naravno, to je likovnost koja se razlikuje od one koja se može videti u ovoj kolekciji crteža. U projektovanju kuća i pravljenju nacrta za čitave segmente gradskog tkiva arhitekta Đorđe Bobić je svoju potrebu za likovnom ekspresijom, po prirodi stvari, morao držati zauzdanom... ...Potez je ovde ekspresivan, skoro munjevit: linija koja dočarava figure ili rudimentarne prostore teče i kruži skoro kao muzička linija. Nema previše opisa, gotovo da nema ni scenografije. Dramatis personae su uopštene, prepoznatljive po atributima ili kostimima. Ceo pristup odaje utisak lakoće, kao da brzina misli nalazi adekvatan korelat u gestu. Tome se pridružuje i koloristički koncept: racionalan izbor i gestuelni nanos pigmenta iz olovaka u boji sasvim su u skladu sa „brzim“ pristupom. Brze su i odluke da se fiksira neka očekivana ili sasvim neočekivana situacija: to su najčešće nekakvi zastoji u fluidu koji postoji među ljudima, situacije koje su na trenutak zamrznute, zabune i neočekivani obrti. Crteži su podeljeni u segmente – neki od njih komentarišu konkretne lokacije, Beograd, na primer – sa prepoznatljivom konfiguracijom reka i grebena nad njima, drugi su grupisani prema kategorijama: umetnici, neimari, veštice, književni ili mitološki likovi koji su stekli univerzalnu prepoznatljivost i, u svesti ljudi, postali opšta mesta, kakvi su Ikar, Hamlet ili Don Kihot. I Gospod Bog je tu, ne kao metafizička činjenica, nego pre lik iz popularne imaginacije. Neko bi mogao požuriti i ove crteže odrediti kao karikature. To, međutim, ne bi bio sasvim dobar trag. Po grafizmu i konceptu, donekle i po sintaksi, oni zaista mogu prizvati asocijacije na ilustracije koje u časopisima postoje da bi izmamile smeh čitalaca. Tačnije određenje bi moglo biti – grafičke vragolije. Ne jedino zbog toga što se đavolčići na nekim crtežima pojavljuju kao protagonisti. To su tek skice mogućih situacija, munjevito fiksiranje onih trenutaka u kojima očekivani tok događaja isklizne. Možda bi se ovi crteži mogli odrediti kao ne-sasvim-konzistentni strip, priča koja teče u fragmentima, replikama. Pokazani crteži, kojima možemo pridružiti i one koji se nisu probili do najužeg izbora, sugerišu da je smisao ove crtačke prakse izvestan protok, neka priča koja se odvija paralelno s onim što nam se događa, na nekom drugom, mentalnom ekranu. Proces je, naprosto, takav da jedan crtež „priziva“ sledeći. I, kao da je gorivo Bobićevih crteža ona neizgovorena rečenica od koje odustajemo jer u trenu shvatamo da je medij te misli pre grafički nego verbalni. Prvog pokretača ovih crteža ne treba tražiti u želji da budu izlagani – te lapidarne grafičke etide dolaze iz sveta intime. Otud je odluka da oni budu pokazani pre svega želja da se pokaže tok misli. Neko će, prirodno je, pronaći favorite u ovoj zbirci. To je sasvim moguće. Ipak, pre bi se reklo da je njihov smisao nije u pojedinačnom crtežu, nego u celini. I tako ih treba posmatrati. Mileta Prodanović Ostali naslovi iz oblasti: Strip        |
detalji
intervjubiografijaDetalji
Izdavač: SAMIZDAT B92
Godina izdanja: 2008
ISBN: 978-86-7963-308-8
Redni broj izdanja: 1
Format: 20 cm
Broj strana: 100
Intervju
17.04.08 Politika
Posmatrač iz prikrajka
Đorđe Bobić
Đorđe Bobić, glavni arhitekta grada Beograda, u galeriji „Ozon” izložiće svoje crteže koji su sabrani u knjizi „Radni naslov: !”, u izdanju „Samizdata B92”
U beogradskoj galeriji „Ozon” na Andrićevom vencu večeras u 19 časova biće otvorena izložba crteža glavnog arhitekte grada Beograda Đorđa Bobića, kojom će se ovaj gradski čelnik predstaviti beogradskoj publici u sasvim drugačijem svetlu. Naime, ovoga puta Bobić nije onaj koji aktivno učestvuje u životu grada i donosi odluke, već samo posmatrač iz prikrajka koji, u tradiciji vrsnih crtača i karikaturista, malim brzopoteznim vinjetama i grafičkim replikama reaguje na svet koji ga okružuje.
Svi ovi vizuelni zapisi sabrani su u knjizi crteža „Radni naslov: !” koju je objavila izdavačka kuća „Samizdat B92”, a prihod od njene prodaje namenjen je Sigurnoj kući za žene i decu žrtve nasilja.
O svom zanimljivom begu iz svakodnevice, Đorđe Bobić kaže:
– Ovi crteži su neka vrsta mog intimnog dnevnika, znači potpuno lična i neobavezna stvar. U džepu stalno nosim blokčić u koji beležim događaje iz moje okoline. Crtanje mi je hobi kojim se bavim godinama i nema nikakve veze sa poslom koji trenutno obavljam niti sa arhitekturom.
Nikada nije razmišljao o tome da crteže izvadi iz fioke i predstavi javnosti, ali ga je na ovu odluku ubedio njegov verni prijatelj slikar Čeda Vasić.
– Zaista nemam predstavu kako će crteži izgledati u galeriji. Nikada ih nisam video na gomili ili poređane u nekom nizu, na zidovima. Za mene, oni su oduvek bili samo deo mog blokčeta koji svuda vučem sa sobom. Međutim, kada sam ih izvadio iz fioke i dobro sagledao, shvatio sam da je to jedna ozbiljna količina nedovoljno kvalitetnog umetničkog rada koji se ipak dopao mojim kolegama i prijateljima. Čini mi se da je Mileta Prodanović, autor predgovora, bio u pravu kada je rekao da ove vinjete nemaju posebnu umetničku vrednost jer su one zapravo „samo jedna žvrca”. Smisao treba tražiti u celini, samokritičan je Bobić.
Pravi je problem bio, kako nam objašnjava naš sagovornik, napraviti izbor od nekoliko hiljada crteža koji su godinama nastajali. U knjizi će se naći negde oko stotinak minijatura koje pokrivaju razne teme, od savremenih do onih o Don Kihotu, Hamletu, Beogradu…
Autori postavke zamislili su da posetiocima predstave Bobićeve crteže na jedan sasvim netipičan način. Oni će, uz pomoć video bima i projektora, biti prikazani na zidu galerije, a dvadesetak crteža će biti okačeni malim štipaljkama na sajlicama, kao veš.
Privrženost karikaturi datira još iz studentskih dana kada je Đorđe Bobić sarađivao sa „Ježom” i tako zarađivao za džeparac. Ta pasija je ostala do današnjih dana i predstavlja neku vrstu odmora od strogog arhitektonskog crteža. Najviše voli da crta ujutro dok pije kafu, a neretko stvara i na dugačkim nezanimljivim sastancima, zatim uz televiziju ili u kafiću dok sedi sa prijateljima. Zanimljivo je da su svi na to navikli, i više ga niko i ne pita šta to crta. Uglavnom crta ljude koji su tu, među nama, a često se mnogi od njih i prepoznaju.
– Svoj hobi doživljavam kao najelementarniju terapiju. Za crtež se hvatam kao za slamčicu. Otkad radim ovaj posao crtam više nego ranije. Što je situacija stresnija, energičnije reagujem. U našim životima i okruženju vlada nekakva napetost da čovek mora negde da nađe odušak. Postoje samo tri opcije – ili ćete se propiti ili skočiti sa osmog sprata ili ćete radite ovo što ja radim – u šali kaže Bobić, i dodaje:
– Još prošle godine pao je dogovor da izložba bude u aprilu. Tada sam računao da će izbori biti u martu, pa sam mislio da će taman proći ta gužva. Međutim, izbori su premešteni za maj, tako da moja izložba pada usred izborne kampanje što mi se uopšte ne dopada, jer će je ljudi povezivati sa funkcijom na kojoj se nalazim. Ne bih voleo da se to u medijima povezuje, jer je ova izložba moja intimna stvar i nema nikakve veze niti sa mojim poslom, niti sa izborima.
To je upravo i jedan od glavnih razloga što je Bobić o sopstvenom trošku finansirao knjigu i izložbu jer je, kako priznaje, želeo da se distancira od funkcije na kojoj se trenutno nalazi.
I za kraj, Đorđe Bobić nam obećava da će na izložbi biti dobra atmosfera koju će upotpuniti romantična muzika Karlosa Gardela, prvog pevača tanga, koga je naš sagovornik otkrio na prošlogodišnjem turističkom putovanju u Patagoniji, u Argentini.
– Reč je o snimcima od pre sto godina koji imaju onaj čuveni šum. Mislim da će ta arhaika lepo ići uz crteže. Jer, u mojim crtežima zapravo ima i neke čežnje za prošlim vremenima kojih se rado sećam, što je sasvim primereno mojim godinama. Nešto je lepo prošlo, a pojma nemam šta nas čeka sutra. To je podsvesna priča o mojim crtežima.
Isidora Masniković
U beogradskoj galeriji „Ozon” na Andrićevom vencu večeras u 19 časova biće otvorena izložba crteža glavnog arhitekte grada Beograda Đorđa Bobića, kojom će se ovaj gradski čelnik predstaviti beogradskoj publici u sasvim drugačijem svetlu. Naime, ovoga puta Bobić nije onaj koji aktivno učestvuje u životu grada i donosi odluke, već samo posmatrač iz prikrajka koji, u tradiciji vrsnih crtača i karikaturista, malim brzopoteznim vinjetama i grafičkim replikama reaguje na svet koji ga okružuje.
Svi ovi vizuelni zapisi sabrani su u knjizi crteža „Radni naslov: !” koju je objavila izdavačka kuća „Samizdat B92”, a prihod od njene prodaje namenjen je Sigurnoj kući za žene i decu žrtve nasilja.
O svom zanimljivom begu iz svakodnevice, Đorđe Bobić kaže:
– Ovi crteži su neka vrsta mog intimnog dnevnika, znači potpuno lična i neobavezna stvar. U džepu stalno nosim blokčić u koji beležim događaje iz moje okoline. Crtanje mi je hobi kojim se bavim godinama i nema nikakve veze sa poslom koji trenutno obavljam niti sa arhitekturom.
Nikada nije razmišljao o tome da crteže izvadi iz fioke i predstavi javnosti, ali ga je na ovu odluku ubedio njegov verni prijatelj slikar Čeda Vasić.
– Zaista nemam predstavu kako će crteži izgledati u galeriji. Nikada ih nisam video na gomili ili poređane u nekom nizu, na zidovima. Za mene, oni su oduvek bili samo deo mog blokčeta koji svuda vučem sa sobom. Međutim, kada sam ih izvadio iz fioke i dobro sagledao, shvatio sam da je to jedna ozbiljna količina nedovoljno kvalitetnog umetničkog rada koji se ipak dopao mojim kolegama i prijateljima. Čini mi se da je Mileta Prodanović, autor predgovora, bio u pravu kada je rekao da ove vinjete nemaju posebnu umetničku vrednost jer su one zapravo „samo jedna žvrca”. Smisao treba tražiti u celini, samokritičan je Bobić.
Pravi je problem bio, kako nam objašnjava naš sagovornik, napraviti izbor od nekoliko hiljada crteža koji su godinama nastajali. U knjizi će se naći negde oko stotinak minijatura koje pokrivaju razne teme, od savremenih do onih o Don Kihotu, Hamletu, Beogradu…
Autori postavke zamislili su da posetiocima predstave Bobićeve crteže na jedan sasvim netipičan način. Oni će, uz pomoć video bima i projektora, biti prikazani na zidu galerije, a dvadesetak crteža će biti okačeni malim štipaljkama na sajlicama, kao veš.
Privrženost karikaturi datira još iz studentskih dana kada je Đorđe Bobić sarađivao sa „Ježom” i tako zarađivao za džeparac. Ta pasija je ostala do današnjih dana i predstavlja neku vrstu odmora od strogog arhitektonskog crteža. Najviše voli da crta ujutro dok pije kafu, a neretko stvara i na dugačkim nezanimljivim sastancima, zatim uz televiziju ili u kafiću dok sedi sa prijateljima. Zanimljivo je da su svi na to navikli, i više ga niko i ne pita šta to crta. Uglavnom crta ljude koji su tu, među nama, a često se mnogi od njih i prepoznaju.
– Svoj hobi doživljavam kao najelementarniju terapiju. Za crtež se hvatam kao za slamčicu. Otkad radim ovaj posao crtam više nego ranije. Što je situacija stresnija, energičnije reagujem. U našim životima i okruženju vlada nekakva napetost da čovek mora negde da nađe odušak. Postoje samo tri opcije – ili ćete se propiti ili skočiti sa osmog sprata ili ćete radite ovo što ja radim – u šali kaže Bobić, i dodaje:
– Još prošle godine pao je dogovor da izložba bude u aprilu. Tada sam računao da će izbori biti u martu, pa sam mislio da će taman proći ta gužva. Međutim, izbori su premešteni za maj, tako da moja izložba pada usred izborne kampanje što mi se uopšte ne dopada, jer će je ljudi povezivati sa funkcijom na kojoj se nalazim. Ne bih voleo da se to u medijima povezuje, jer je ova izložba moja intimna stvar i nema nikakve veze niti sa mojim poslom, niti sa izborima.
To je upravo i jedan od glavnih razloga što je Bobić o sopstvenom trošku finansirao knjigu i izložbu jer je, kako priznaje, želeo da se distancira od funkcije na kojoj se trenutno nalazi.
I za kraj, Đorđe Bobić nam obećava da će na izložbi biti dobra atmosfera koju će upotpuniti romantična muzika Karlosa Gardela, prvog pevača tanga, koga je naš sagovornik otkrio na prošlogodišnjem turističkom putovanju u Patagoniji, u Argentini.
– Reč je o snimcima od pre sto godina koji imaju onaj čuveni šum. Mislim da će ta arhaika lepo ići uz crteže. Jer, u mojim crtežima zapravo ima i neke čežnje za prošlim vremenima kojih se rado sećam, što je sasvim primereno mojim godinama. Nešto je lepo prošlo, a pojma nemam šta nas čeka sutra. To je podsvesna priča o mojim crtežima.
Isidora Masniković
Biografija
Đorđe Bobić
Rođen sam pri kraju trajanja Kraljevine Jugoslavije u Beogradu, potom sam se školovao u zemlji koja više nije bila kraljevina i izučio za arhitektu. Od tada sam se bavio arhitekturom i urbanizmom, najviše u Beogradu, ali i u Parizu, Sarajevu, Zenici, Moskvi, Skoplju, Kruševcu, Nišu, Jakucku, Sočiju... i praktikovao zanat neprekidno, a stvaralački adrenalin smirivao učestvovanjem na javnim konkursima - tako sam osvajao pravo da projektujem i gradim.Sedamdesetih godina prošlog veka, sa Mišom, Vladom, Bracom i drugarima osnovao sam CEP i kada smo postavili nove standarde u urbanizmu i planiranju i uspostavili komunikaciju sa radoznalim ljudima iz cele Jugoslavije, posle deset godina, razišli smo se, a ja sam sa Milicom i posle Kićom ustoličio Preduzeće za arhitekturu „Slavija biro» gde sam uradio najveći deo dodeljenog mi zadatka na unapređenju planete. Ipak, od svega što sam stvorio u arhitekturi, najviše cenim projekat našeg porodičnog splava na Adi Ciganliji i jednu u nizu promenjenih fasada zgrade JDP-a koju uredih sa Čedom.Posle sam prihvatiio da budem Glavni arhitekta Beograda, što me nije sprečilo da i dalje crtam svoje dnevne beleške, grafičke replike i komentare o stvarima koje se događaju oko mene, ali i meni. Isto to radim i dalje i pošto sam opet samo Arhitekta.
